APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

2.10.2012.

Гж1 5644/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5644/13
Дана: 02.10.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", ради исплате зараде, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 23П1. 5656/11 од 14.05.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 02.10.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 23П1. 5656/11 од 14.05.2013. године у ставу један, два, три и пет њене изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 23П1. 5656/11 од 14.05.2013. године у ставу један изреке одбијен је приговор неблаговремености тужбе као неоснован, ставом два изреке дозвољено је преиначење тужбе којом је тужилац првобитно постављени захтев којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име разлике зараде између исплаћене до минималне зараде за период од 09.01.2008. године до 31.12.2010. године исплати износ од по 8.000,00 динара за сваки месец утуженог периода са затезном каматом на ове износе увећано, тако што је тражио да се обавеже тужени "ББ" да тужиоцу на име разлике зараде између исплаћене до минималне зараде за период од 09.01.2008. године до 31.12.2010. године исплати износе из става три изреке ове пресуде са затезном каматом на ове износе, ставом три изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да тужиоцу на име разлике између исплаћене до минималне зараде за период од 09.01.2008. године до 31.12.2010. године исплати и то новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају све у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом четири изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу коме је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу исплати затезну камату на досуђене износе у вредности и за период као у његовом садржају, док је ставом пет изреке обавезан тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 51.000,00 динара у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два, три и пет њене изреке ( део тужбеног захтева у коме тужени није успео у спору ) тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи:да је тужилац је био у радном односу код туженог на основу уговора о раду и регулисању међусобних права, обавеза и одговорности број 29/4 од 22.01.2007. године на пословима пословође продавнице "ББ1" почев од 22.01.2007. године, да је тачком осам овог уговора одређено да се зарада запосленог одређује на основу предатог пазара продавнице у висини процента који се утврђује одлуком Управног одбора ад "ББ" у складу са планом продаје и пословним политиком друштва за текућу годину с тим што је послодавац дужан да утврди обим посла изражен кроз месечну реализацију којом се запосленом обезбеђује зарада најмање у висини законом утврђене минималне зараде према степену стручне спреме утврђене за место пословође продавнице, да тужени тужиоцу за период од 09.01.2008. године до 31.12.2010. године није исплатио новчани износ до вредности минималне зараде новчано исказано са датумом доспелости као у ставу три изреке побијане пресуде, да је решењем туженог број 25/43 -4 о отказу уговора о раду број 29/4 од 22.01.2007. године тужиоцу престао радни однос код туженог дана 09.12.2011. године због смањеног обима посла и стим у вези престанка потребе за извршиоца на пословима пословође продавнице "ББ1", да је Одлуком о начину исплате зараде запосленима у "ББ" објектима малопродаје 1626 од 20.07.2005. године одлучено да се запосленима на објектима малопродаје који су засновали радни однос на основу уговора о раду на одређено време и регулисању међусобних права, обавеза и одговорности и остварују зараду на бази оствареног промета и уплаћеног пазара и то на бруто промет 4% на име зараде, ставом трећим ове одлуке утврђено је да минимални износ бруто промета је најмање 180.000,00 динара и обезбеђује остваривање минималне зараде запослених у складу са законом и колективним уговором друштва а уколико продавница у континуитету од три месеца не остварује планирани месечни бруто промет покреће се поступак за затварање објекта у складу са колективним уговором и општим актом о организацији пословања друштва, да је колективним уговором туженог од 05.03.2009. године у одредби члана 49 тачка 5 предвиђен посебан режим зараде и запослених у "ББ" малопродајним објектима и то на бази процентуалног износа од продате робе у току једног месеца у складу са посебним уговором закљученим са послодавцем, да тужени у спорном периоду није покренуо поступак за затварањем објекта у коме је тужилац радио већ је тужилац радио у том објекту до децембра 2011. године, да је тужилац радио пуно радно време али да није остварио стандардни резултат рада. Првостепени суд је такође закључио да нема доприноса тужиоцу што није остварен стандардни учинак на страни тужиоца и да назначени износи из става три изреке побијане пресуде представљају позитивну разлику између исплаћене и вредности минималне зараде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостeпени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у ожалбеном делу изреке побијане пресуде дајући за исту разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 104 став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 124/05 ...) запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду а у смислу његове одредбе члана 105 став 1 зарада се састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду по основу доприноса запосленог, по основу успеха послодавца и других примања по основу радног односа у складу са општим актом и уговором о раду. Даље је одредбом члана 111 став 1 овог Закона прописано да је запослени имао право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом.

Поштујући ове правне норме и с обзиром на назначено чињенично утврђење у првостепеном поступку правилно је првостeпени суд у ожалбеној пресуди утврдио да тужилац има право на позитивну разлику између исплаћене зараде и вредности минималне зараде за период од 09.01.2008. године до 31.12.2010. године.

Тачно је да је за остваривање минималне зараде нужно да се остваре материјалне претпоставке: стандардни учинак и пуно радно време и да је према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде утврђено да тужилац није остварио минимални промет али да јесте рад у пуном радном времену. Међутим, тужени не може превалити на тужиоца терет чињенице што није остварио стандардни учинак у периоду потраживања код одлучне чињенице да томе тужилац није допринео. Супротно, реч је о ситуацији односа понуде и тражње а тужена страна је пропустила да када је утврдила да се не остварује план продаје за период од три месеца покрене поступак затварања објекта. На то је била у обавези сагласно Одлуци о начину исплате зараде запосленима у "ББ" објектима малопродаје бр. 1626/1 од 20.07.2005. године где је у тачки три диспозитива прописано да минималне месечне бруто промет у износу од најмање 180.000,00 динара обезбеђује остваривање минималне зараде запослених у складу са законом и колективним уговором и да уколико продавница у континуитету од три месеца не остварује планирани месечни бруто промет у складу са претходним ставом покреће се поступак за затварање објекта у складу са законом, колективним уговором и општим актом у организацији пословања службе малопродаје друштва.

Основ одговорности тужене стране и зато његова обавеза да тужиоцу исплати разлику до вредности минималне зараде садржан је у правилима о накнади штете применом правила из одредбе члана 172 став 1 у вези чланова 154 став 1. Закона о облигационим односима . Ово са разлога што тужени иако није оствариван планирани месечни бруто промет није покренуо поступак за затварање објекта већ је изложио тужиоца раду којим очигледно не може остварити планирани бруто промет. Зато постоји обавеза туженог послодавца да тужиоцу накнади штету јер се овде у суштини ради о том основу облигације супротно правном схватању првостепеног суда. Ово и са разлога што првостeпени суд закључује и сам да нема кривице на страни тужиоца што није остварен промета у тој ситуацији по схватању суда нема основа за сразмерно снижење накнаде штете.

При томе, погрешна правна квалификација у тужби основа потраживања – исплата зараде од стране првостепеног суда нема за последицу повреду права која би утицала на другачију одлуку у овој парничној ствари јер на основу исправне правне квалификације која се одвија из чињеничног утврђења у поступку пред првостепеним судом следи исти закључак.

Правилна је одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Правилно је и решење садржано у ставу један изреке побијане пресуде, јер се у односу на новчана потраживања не примењују правила о неблаговремености тужбе у смислу одредбе члана 195 Закона о раду већ су рокови застарелости како је то потписано одредбом члана 196 Закона о раду.

Правилно је и решење којим је дозвољено преиначење тужбе јер је то целисходно за коначно спорног односа у смислу одредбе члана 193 став 2 ЗПП супротно наводима жалбе туженог.

Нема основа за закључак жалбе да је побијана пресуда захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 354 ЗПП став 1 и 2 тачка 11 и 14 ( погрешна имитација правилно би било из члана 361 став 1 и 2 тачка 11 и 12 ЗПП – тачке 14 нема ).

Навод жалбе да је тужилац био упознат са Одлуком и начином исплате зараде запосленима у "ББ" објектима малопродаје број 1626/1 од 26.07.2005. године остаје правно без значаја у указивању на одредбу члана 8 уговора о раду а са целине изнетих чињенично правних разлога.

Нема правног покрића и инсистирање жалбе на тврдњи да уколико запослени сматра да је његово право на зараду повређено да је могао покренути спор у року од 90 дана од дана потписивања уговора о раду. Овде се не ради о спору за контролу појединачног правног акта већ за исплату новчаних потраживања а не ради се ни о незаконитости назначеног уговора о раду у погледу уговорене клаузуле на назначену тему већ о томе да тужени није укинуо продајни објекат па је на тај начин иако је знао да нема остваривања промета који би оправдао зараду до вредности минималне зараде због односа понуде и тражње наставио продају у том малопродајном објекту и тако онемогућио тужиоца да оствари право на делотворан рад и зараду.

Правилно је и решење садржано у ставу пет изреке ожалбене пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 2 Закона о парничном поступку у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић