APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

28.12.2011.

Гж1 5538/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5538/11
Дана 28.12.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бисерке Живановић, председника већа, Александре Спирковске и Радомира Кокотовића, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА из _ и ББ из _, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат _, против туженог "ВВ" ад у реструктурирању из _, ради поништаја, одлучујући о изјављеним жалбама тужилаца и туженог на пресуду Првог основног суда у Београду П1 2135/10 од 30.09.2011. године, у седници већа одржаној дана 28.12.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 2135/10 од 30.09.2011. године у делу става трећег изреке којим је обавезан тужени да тужиоцима исплати регрес за 2006. и 2007. годину и став четврти изреке и у том делу жалба туженог се ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 2135/10 од 30.09.2011. године у ставу првом и другом изреке и УСВАЈА тужбени захтев тужиоца АА из _ у делу у коме је тражио да се поништи став други решења туженог бр. 190 од 24.04.2007. године и члана 2 Споразума о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада бр. 467 од 23.04.2007. године, те да се обавеже тужени да тужиоцу исплати износ од 36.550,00 динара, који представља разлику између исплаћеног износа од 314.800,00 динара и износа од 351.350,00 динара на име отпремнине, са законском затезном каматом од 23.04.2007. године и тужбени захтев тужиоца ББ у делу у коме је тражио да се поништи став други решења туженог бр. 204 од 24.04.2007. године и члана 2 Споразума о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада бр. 466 од 23.04.2007. године, те да се обавеже тужени да тужиоцу исплати износ од 36.550,00 динара, који представља разлику између исплаћеног износа од 314.800,00 динара и износа од 351.350,00 динара на име отпремнине, са законском затезном каматом од 23.04.2007. године до коначне исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 2135/10 од 30.09.2011. године у преосталом делу става трећег изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужилаца да им тужени исплати на име регреса за 2005. годину по 22.149,75 динара са законском затезном каматом од 31.12.2005. године, као неоснован.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2135/10 од 30.09.2011. године ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА из _ у делу у коме је тражио да се поништи став други решења туженог бр. 190 од 24.04.2007. године и члана 2 Споразума о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада бр. 467 од 23.04.2007. године, те да се обавеже тужени да тужиоцу првог реда исплати износ од 36.550,00 динара, који представља разлику између исплаћеног износа од 314.800,00 динара и износа од 351.350,00 динара на име отпремнине са законском затезном каматом од 23.04.2007. године до коначне исплате као неоснован. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца ББ из _ у делу у коме је тражио да се поништи став други решења туженог бр. 204 од 24.04.2007. године и члана 2 Споразума о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада бр. 466 од 23.04.2007. године те да се обавеже тужени да тужиоцу другог реда исплати износ од 36.550,00 динара који представља разлику између исплаћеног износа од 314.800,00 динара и износа од 351.350,00 динара на име отпремнине, са законском затезном каматом од 23.04.2007. године до коначне исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцима исплати и то на име регреса за 2005. годину по 22.149,75 динара са законском затезном каматом од 31.12.2005. године, на име регреса за 2006. годину по 27.549,75 динара са законском затезном каматом од 31.12.2006. године, на име регреса за 2007. годину по 26.351,25 динара са законском затезном каматом од 23.04.2007. године. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцима солидарно накнади трошкове парничног поступка у износу од 149.820,00 динара.

Против наведене одлуке жалбу су благовремено изјавили и тужиоци и тужени и то тужиоци у односу на став први и други изреке, а тужени у односу на став трећи и четврти у делу који се односи на исплату регреса и одлуке о трошковима поступка, а због битне повреде одредаба парничног поступка погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлозима као у жалбама.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду, је нашао:

-Жалба тужилаца је основана, док је жалба туженог делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити постоје друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепeним судом произлази да су тужиоци били запослени код туженог, те да им је престао радни однос као технолошком вишку дана 23.04.2007. године, по основу решења о отказу уговора о раду и споразума о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада. Утврђено је да су се тужиоци пре него што су донета решења о отказу уговора о раду са туженим закључили Споразум о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада 23.04.2007. године, којим су се определили за опцију 2, односно за исплату 10 просечних бруто зарада у привреди Републике Србије према последњем објављеном податку републичког органа, те да им је исплаћена отпремнина у укупном износу од 314.800,00 динара а која висина је утврђена на бази просека зарада за септембар месец 2006. године, с обзиром да су у тренутку доношења Програма то били последњи објављени подаци, јер је Програм донету у октобру месецу 2006. године. Својим тужбеним захтевом тужиоци потражују разлику између исплаћене отпремнине и оне која је требала да им буде обрачуната с обзиром на просек зараде за март месец 2007. године, а с обзиром да им је радни однос престао 23.04.2007. године. Међутим, првостепeни суд је закључио да је послодавац могао тражити усклађивање противвредности износа средстава потребних за решавање вишка запослених најкасније до одобравања посебног Програма који је у конкретном случају одмах одобрен а којим је определио коначан број запослених по понуђеним опцијама са износима потребних средстава након чега он више није могао тражити усклађивање података, као и да није могао утицати да тужиоцима буде исплаћена отпремнина тек у априлу месецу 2007. године, с обзиром да је Влада РС средства за уплату отпремнина уплаћивала од јануара до јула месеца 2007. године, па је с обзиром на ово донео одлуку као у ставу првом и другом изреке ожалбене пресуде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепeни суд је погрешно применио материјално право и погрешно закључио да послодавац овде тужени није могао тражити усклађивање противвредности износа средстава потребних за решавање вишка запослених, а после истека рока од месец дана односно најкасније до одобравања посебног Програма, а ово имајући у виду упутство о ближим критеријумима за примену Програма за решавање вишка запослених у процесу рационализације, реструктурирања и припреме за приватизацију ( „Службени гласник“ РС бр. 89/2005).

Наиме, под тачком 13 став 3 наведеног Упутства предвиђено је да посебан Програм који одобрава Влада обавезно садржи и део којим се утврђује да је тај Програм подложан променама које су последица усклађивања противвредности износа потребних средстава и променама броја и избора опције запослених који су утврђени као вишак, као и овлашћење да промена у посебном Програму одобрава Министарство рада, запошљавања и социјалне политике. Поштујући наведену одредбу, била је обавеза послодавца да доноси посебне Програме и усклађује противвредности износа потребних средстава, те да поднете захтеве шаље Влади на одобравање, а с обзиром да му је та могућност дата наведеним Упутством, као и да је сам период исплата отпремнина дуго трајао, а просечне бруто зараде у Републици Србији су се мењале у наведеном периоду од јануар до јула 2007. године када је исплата одпремнина трајала, а самим тим морала је да се мења и висина отпремнине. Тачно је да тужени није могао да утиче када ће бити исплаћена отпремнина радницима који су проглашени технолошким вишком, с обзиром да је средства уплаћивала Влада, али је он могао да утиче на тај начин што би својим посебним програмима усклађивао противвредности износа потребних средстава, тако да не може бити извињавајући разлог за послодавца да није могао да утиче на исплату отпремнине, с обзиром да је могао да тражи њено усклађивање, па је с обзиром на ово првостепeна одлука у ставу првом и другом изреке морала бити преиначена, а захтеви тужилаца усвојени.

Правилна је одлука првостепeног суда којом је обавезао туженог за исплату регреса тужиоцима за 2006. и 2007. годину, а с обзиром на одредбу члана 118 став 1 тачка 6 Закона о раду, а висина утврђена на основу налаза и мишљења вештака, а на навод жалбе да ни осталим запосленима због тешке финансијске ситуације регрес није исплаћиван не може бити од утицаја на другачију одлуку, а имајући у виду и то да је ово истицано и током провостепеног поступка.

Међутим, имајући у виду одредбу члана 12 Закона о изменама и допунама Закона о раду којим је утврђено да се члан 118 став 1 тачка 5 и 6 примењује почев од 01.01.2006. године погрешно је првостепeни суд закључио да тужени тужиоцима треба да исплати регрес за 2005. годину па је у том делу пресуда преиначена и одбијен тужбени захтев тужилаца.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног, а применом одредбе члана 375 и 380 тачка 4 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић