APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

31.12.2010.

Гж1 5515/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5515/10
Дана 30.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д

накнада нематеријалне штете

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији су пуномоћници АБ, АБ1 и АБ2, адвокати, против туженог "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.9192/06 од 03.06.2008.године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П.бр.71571/10 од 12.05.2010.године у седници већа одржаној дана 30.12.2010.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као НЕОСНОВАНА жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.9192/06 од 03.06.2008.године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П.бр.71571/10 од 12.05.2010.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.9192/06 од 03.06.2008.године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиљи на име претрпљених душевних болова због повреде части и угледа плати износ од 400.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом, као и да јој накнади трошкове парничног поступка.

Ова пресуда исправљена је решењем Првог основног суда у Београду П.бр.71571/10 од 12.05.2010.године и то тако што у уводу пресуде уместо „Први општински суд у Беогарду“ треба да стоји „Први општински суд у Београду“.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавила тужиља због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље неоснована.

У проведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни она из тачке 12, на коју се указује наводима из жалбе, будући да ожалбена пресуда садржи довољне, јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да је тужиљи, одлуком в.д. генералног директора туженог број Д-144/98 од 17.09.1998.године престао радни однос изречена дисциплинска мера престанак радног односа, зато што је у периоду од 21. до 28.07.1998.године учествовала у организовању и подржавању штрајка супротно одредбама члана 18 став 2 Закона о штрајку у погону "ББ1" а касније и у осталим погонима, што је узроковало изузетно тешке последице због неодвијања функције јавног градског саобраћаја, чиме је учинила повреде радне обавезе из члана 77 став 1 тачке 26, 28 Појединачног колективног уговора туженог. Наведено решење потврђено је одлуком Управног одбора туженог 26.10.1998.године, којим је одбијен приговор тужиље као неоснован. Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.2423/04 од 20.06.2005.године поништено је решење в.д. генералног директора туженог број 144/98 од 17.09.1998.године и одлука Управног одбора туженог број 144/98од 26.10.1998.године. У дневном листу "ВВ" од 03.08.1998.године са насловом „Слике отпуштених на потерницама“ у тексту су пренете изјаве отпуштених радника туженог који су између осталог навели да је организатор штрајка у ствари Градска Влада, да је отпуштенима забрањен улаз у предузеће и да се на улазима налазе слике отпуштених „као потернице“ У тексту под насловом „групе од 20-30 људи прете пиштољима и друге спречавају да раде“ наведене су изјаве Градске Владе да ће уколико на миран начин не престане штрајк уз интервенцију полиције деблокирати погоне ГСП-а, да ће доћи до смене целокупног руководства и да уколико не буду извршавали радне обавезе радници ће добити отказе. Такође и у дневним листовима „Блиц „ од 27.07.1998.године од насловом „Откази свима који не раде“ пренете су изјаве чланова Градске Владе дате на конференцији за штампу, као и изјава да се ради о нелегалном штрајку да није случајно што се обустава рада поклапа са акцијама терориста на Косову и да је овај штрајк скуван у истој кухињи као и претходни иза кога стоје чланови ДС. У дневном листу "ГГ" од 29.07.1998.године под насловом „Прекинут штрајк, подељени откази“ пренете су изјаве од председника Градске Владе ДД да је 25 радника добило отказе због тога што су блокирали погоне и онемогућавали остале запослене да раде, док је у дневном листу "ВВ" од 27.07.1998.године под насловом „Откази за нераднике, деблокаде уз помоћ МУП-а“ наводе изјаве члана Градске Владе ЂЂ дата на конференцији за новинаре да је Извршни одбор Скупштине града закључио да треба увести хитне мере и наложио је да се запослени врате на радна места јер ће им у супротно аутоматски престати радни однос. У дневном листу "ЕЕ" са насловом „На улицама тек по који тролејбус“ листу "ЖЖ" са насловом „Београђане превозило само 23 тролејбуса, један аутобус ГСП-а“ листу "ЗЗ" под насловом „Узми волан или отказ“ од 27.07.1998.године пренете су информације о броју возила у саобраћају као и изјаве дате на конференцији за штампу одржане у Скупштини града. У дневном листу "ИИ" са насловом „Групна потерница за 25 радника“ приказано је 25 фотографија међу којима се налази и фотографија тужиље. Међу парничним странкама неспорно је да се тужиљино радно место физички налази у просторијама управе зграде погона "ББ1" и да је тужиља враћена на своје радно место. Иначе сведок СС (в.д. генералног директора) дао је служби обезбеђења налог да спречи улазак неовлашћеним лицима, радницима који раде у другим погонима, уз образложење да је "ББ" имао 8 хиљада запослених, 6 саобраћајних погона и 30 улазно излазних капија, али није дао налог да се фотографија отпуштених радника истакну на капији и огласној табли. Конкретно сведок СС1 је урадио фотографије лица којима је престао радни однос и фотографије узео у довољном броју примерака за сваку портирницу из кадровске службе, а портири су те листове држали на столу, а не на огласним таблама или стаклу портирнице. Могуће је да је неко увео новинара у портирницу да то слика. Такође је то потврдио и сведок СС2 који је навео да су те слике могли да гледају само радници у портирницама. Службено нису достављани листу "ИИ". То је такође потврдио и сведок СС3, који је иначе фоторепортер у дневном листу "ИИ" и који је сликао спискове који су били залепљени на портирници, али са унутрашње стране. Сведок је такође навео да су му напротив, дозволу дали чланови Синдикалне организације. Конкретно од стране присутног синдикалца показано му је шта треба да се фотографише, а када је завршио фотографије је однео у редакцију након чега је и објављен текст са фотографијама. Што се тиче самих фотографија сведок СС2 је навео да је то учињено због масовног отпуштања, због тога што је код туженог запослено око 7 хиљада људи и чињенице да су дати откази углавном синдикалним активистима који нису долазили само у своје погоне већ и у остале. Он лично није дао наредбу да свако од тих радника мора да буде праћен, а што се самог праћења тиче сведок је навео да је налагано у појединим случајевима јер су отпуштени радници говорили да ће ићи на једно место а одлазили у управну заграду ули обратно. Из налаза и мишљења сталног судског вештака произлази да је тужиља због ових догађаја трпела страх средњег интензитета у време покушаја насилног исељења из канцеларије, који је затим прешао у секундарни страх због неизвесне будућности и терцијални страх ниског интензитета у смислу посттрауматског стресног синдрома без тенденције потпуног нестанка, али да разлози и сам интензитет страха нису могли изазвати поремећај психичке и емоционалне равнотеже.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да тужиља нема право на накнаду нематеријалне штете у смислу одредби члана 200 Закона о облигационим односима, за претрпљене душевне болове због незаконитог удаљења с посла и претрпљеног страха због неизвесне будућности будући да је у конкретном случају сатисфакција у томе што је тужиља враћена на посао и што је исплаћена материјална штета. Као други разлог наводи и да на страни туженог не постоји пасивна легитимација, будући да тужени није аутор текстова.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на потпуно у правилно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Одредбом члана 154 став 1 Закона о облигационим односима прописано је да ко другом проузрокује штету дужан је накнадити осим ако не докаже да је штета настала без његове кривице.

Супротно наводима жалбе, правилно је првостепени суд закључио да у конкретном случају не постоји основ одговорности туженог и да зато тужиља нема право на новчану накнаду у смислу одредбе члана 200 Закона о облигационим односима за претрпљене душевне болове због незаконитог удаљења са посла и претрпљеног страха због неизвесне будућности. Ово зато што се дисциплински органи овлашћени да спроведу дисциплински поступак, а за цело време његовог трајања важи презумпција невиности. Тачно је да је решењем број Д.144/98 од 17.09.1998.године тужиљи је због повреде радних обавеза изречена дисциплинска мера престанка радног односа, која одлука је потврђена одлуком Управног одбора од 26.10.1998.године, а које одлуке су поништене делимичном пресудом Првог општинског суда у Београду и обавезан тужени да тужиљу врати на послове. Међутим, како то правилно закључује и првостепени суд одлуком о реституцији тужиља је доживела сатисфакцију због незаконитог престанка радног односа, због чега ове дисциплинске одлуке нису могле произвести повреду части и угледа, односно страх као афективну реакцију на овај догађај.

Под повредом части се подразумева систем вредности који је оштећени имао о себи. Овде није дошло до повреде части у овом значењу и угледа тужиље као скупа моралних вредности које она ужива у средини где живи и ради. Није и управо из разлога што дисциплински орган је овлашћен да спроведе дисциплински поступак против тужиље. Осим тога тај поступак није спроведен у циљу омаловажавања или непоштовања тужиље, супротно наводима из жалбе, нити су поништене одлуке могле довести до повреде части и угледа имајући у виду њихов садржај, као и чињеницу да је реституција довољна сатисфакција за преживљено због незаконитог престанка радног односа.

Такође, други разлог, а што такође закључује правилно и првостепени суд јесте и чињеница да тужени не може да одговара за нетачну вест и из разлога што тужени није аутор текста, односно тужени није аутор информације нити оснивач медија у коме су те информације објављене. Зато нема основа за одговорност туженог применом правила из одредбе члана 172 став 1 у вези са одредбом члана 154 став 1 Закона о облигационим односима. Зато је и правилан закључак првостепеног суда да не постоји пасивна легитимација на страни туженог.

Инсистирање побијане пресуде да је јавни саобраћај делатност од општег интереса, да је штрајк био пропраћен медијима и да су штрајкачи изједначени са терористичком организацијом ОВК занемарује разлику између изложеног у средствима јавног информисања и радњи туженог послодавца и његових органа. Овде тужени не може да одговара за нетачну вест – погрешно објављену информацију која садржи и исказе који по схватању овог суда штете части и угледу тужиоца. Ово зато што није аутор информације, нити оснивач медија у коме су те информације објављене. Зато нема основа за одговорност туженог применом правила из члана 172 став 1 у вези одредбе члана 154 став 1 Закона о облигационим односима. На то је тужени основано указивао у току поступка и у поступку по жалби истичући недостатак пасивне легитимације.

Такође без утицаја су и наводи жалбе да је фотографије сачинила надлежна служба туженог, што је тачно и неспорно произлази и из исказа сведока. Међутим, објашњено је да су те фотографије истакнуте у унутрашњем делу портирнице управо из разлога како би портири, односно радници обезбеђења, могли знати којим лицима је престао радни однос, а ради спречавања уласка неовлашћених лица у погон. У осталом, из исказа сведока СС3, фоторепортера, произлази да фотографије нису прибављене службеним путем, већ да му је напротив то омогућио припадник синдикалне организације.

При наведеном без утицаја су и наводи из жалбе у осталом делу, а који се тичу анатемисања и прозивања преко претходно назначених јавних гласила из разлога што тужени није аутор тих радњи. Ради тога нема узрочно последичне везе између радњи туженог које спровео дисциплински поступак против тужиље и донео дисциплинску одлуку (које су поништене претходно назначеном правноснажном делимичном пресудом првостепеног суда) и садржај информација објављених путем медија где је тужиља означена као један од организатора штрајка. Зато, како тужени није пасивно легитимисан у овој парници, ожалбена пресуда је морала бити укинута.

Ово и зато што су медији преносили изјаве званичних лица.

Како се наводима из жалбе не доводи у сумњу законитост и правилност ожалбене пресуде Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП одбио жалбу тужиље као неосновану и потврдио првостепену пресуду, потврђујући и одлуку о трошковима, која је донета правилном применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић