APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

11.09.2013.

Гж1 5313/2013

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5313/2013
Дана: 11.09.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АН, против туженог предузећа "АА", кога заступа директор БА, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Основног суда у Ваљеву, Судске јединице Љиг 25П1. 250/13 од 09.07.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 11.09.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву, Судске јединице Љиг 25П1. 250/13 од 09.07.2013. године у ставу један и делу става два изреке који се односи на тужиљу.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву, Судске јединице Љиг 25П1. 250/13 од 09.07.2013. године, у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље да се поништи као незаконито решење туженог број 35 од 31.01.2003. године којим је отказан уговор о раду број 35 од 09.06.2010. године и утврђен престанак радног односа са 31.01.2013. године и обавезан тужени да врати тужиљу на послове на којима је радила пре доношења решења о отказу уговора о раду све у року од 15 дана под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке утврђено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља била у радном односу код туженог на пословима радника у _, да је тужиљи решењем о отказу уговора о раду број 35 од 31.01.2013. године отказан уговор о раду број 35 од 09.06.2010. године због престанка потребе за обављањем послова на које је распоређена и утврђено је да јој престаје радни однос 31.01.2013. године као даном достављања овог решења и да јој припада отпремнина у висини од 178.855,74 динара, да је до доношења овог решења код туженог радила укупно 19 радника и то 16 у производњи и 3 извршиоца ван производње, да је дошло до смањеног обима посла на радном месту тужиље, да код туженог сади ради 8 радника у производњи, да тужени није био у могућности да тужиљу распореди на друге послове, нити је у међувремену примио другог радника, да тужиља је одбила да прими износ по основу отпремнине.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у побијаном делу њене изреке дајући при томе разлоге које битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 9 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ...) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и у случају ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Поштујући ову правну норму у датој материјално правној ситуацији дошло је до смањења обима посла зашта је доказно сведочанство да је од 16 радника у производњи остало да ради у радном односу код туженог 8 радника.

Супротно наводима жалбе правилан је закључак из ожалбене пресуде да тужени послодавац није био у обавези да донесе програм решавања вишка запослених. Ово са разлога што поштујући одредбу члана 153 Закона о раду обавеза доношења програма решавања вишка запослених постоји у оним радним срединама код послодавца који има у радном односу више од 20 запослених или већи број запослених од тог броја. Овде се о томе неради. Та одлучна чињеница је утврђена из исказа тужиље из чијег исказа следи да у моменту када је добила решење о отказу код туженог је радило 16 радника у производњи и још 3 ван производње и да колико она зна нико није примљен у радни однос.

У присуству ових чињеница не може се прихватити тврдња жалбе да је у туженом предузећу радило укупно 22 радника и именовање тих лица у тексту жалбе. Ово са разлога што је то нова чињеница а тужилачка страна није приложила и предложила доказе зашто те чињенице није користила у првостепеном поступку односно предложила доказ за утврђивање чињеница на околност броја запослених. Тужиља у тужби не користи те чињенице нити наводи доказе с тим у вези а чињеница броја запослених је утврђена из исказа заступника туженог БА док према садржају записника са рочишта од 19.07.2003. године других доказних предлога странке нису имале.

Ради тога коришћење нових чињеница у поступку по жалби је супротно правилу из члана 372 став 1 ЗПП а тужилац није изнео ни разлоге зашто ту чињеницу није користио у поступку доношења побијане пресуде. При томе овај суд је посебно водио рачуна и о преклузији у погледу изношења новога прописану и одредбу члана 7 ЗПП.

С обзиром на број запослених тужени послодавац није био дужан да донесе програм решавања вишка запослених.

Даљи навод жалбе да што се тиче отпремнине да тужиља није тражила од туженог исплату отпремнине и неће је тражити док не реши ово питање није правно вредна чињеница. Битно је да је тужиљи понуђена исплата отпремнине а ствар је њене диспозиције да ли ће примити новчани износ из тог основа или не. У присуству претходних разлога и закључак овог суда да у поступку доношења оспореног решења није повређена одредба члана 160 Закона о раду.

Правилно је и решење о накнади трошкова поступка у делу негативне одлуке по захтеву тужиље јер тужиља није успела у спору применом правила из члана 163 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 190 Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић