APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

8.02.2012.

Гж1 526/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 526/12
Дана: 08.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженога "АА", ради поништаја решења и враћања на рад одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 4П1 9551/10 од 07.11.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 08.02.2012.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 4 П1.9551/10 од 07.11.2011.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 4 П1.9551/10 од 07.11.2011.године у ству један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да суд поништи решење број I-139 од 10.03.2010.године којим је тужиоцу отказан уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности број 82332 од 01.03.2009.године и уговор о раду број 64384 од 01.10.2006.године, као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев да суд обавеже туженог да тужиоца врати на рад као неоснован, док је ставом три изреке одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка, као неоснован.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбум из свих разлога.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац био у радном односу код туженог као запослени код послодавца на основу уговора о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности број 82332 од 01.03.2009.године, да је био распоређен на послове месара 1 у малопродајном објекту број 704 „Стари аеродром“ да је тужиоцу достављено упозорење број I 95 од 11.02.2010.године да је учинио повреду радне обавезе тако што је дана 16.12.2009.године у објекту број 704 „Стари аеродром“, на одељењу деликатеса изрезао 160 грама скупљег производа: Суви говеђи пршут „Котекс“ по цени од 1918,90 динара по килограму и исти означио као јефтинији производ „Француска салама са поврћем Топола“ по цени од 297,90 динара и тако погрешно означени артикал платио на каси по нижој цени, да је тужиоцу решењем директора туженог I-139 од 10.03.2010.године отказан уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности број 82332 од 01.03.2009.године и уговор о раду број 64384 од 01.10.2006.године са разлога што је дана 16.12.2009.године у објекту број 704 „Стари аеродром“ на одељењу деликатеса изрезао 160 грама скупљег производа Суви говеђи пршут Котекс по цени од 1918,90 дин/кг исти означио као јефтинији производ – Француска салама са поврћем Топола по цени од 297,90 динара а затим тако погрешно означени артикал платио на каси по нижој цени што је квалификовано као повреда радне обавезе из члана 51 став 1 тачка 3, 4, 6, 59 и 68 Колективног уговора код послодавца број 1-106 од 25.02.2009.године и утврђено да тужиоцу престаје радни однос даном уручења овог решења, да је тужилац назначеном приликом замењивао СС која ради на пословима продавца меса и деликатеса (ова радница је радила на деликатесу а тужилац на продаји меса) да је тужилац замењујући СС извршио самопослуживање на одељењу деликатеса тако што је насекао и измерио говеђи пршут, означио погрешну шифру, означио је као јефтини производ Француска салама са поврћем а не као говеђи пршут Котекс, да је потом ту робу платио на каси својом картицом пре краја радног времена, да пакет у коме се налазила ова роба није понео кући већ га је оставио на свом одељењу, да је цео догађај открио шеф – пословођа наредног дана у првој смени.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битним прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 2 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05....) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на његово понашање: ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђену општим актом или уговором о раду. Даље је одредбом члана 53 тачка 3 и 4 Колективног уговора код послодавца прописано да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе и то неизвршавањем или несавесно, немарно или благовремено вршење радних обавеза или незаконито располагање средствима.

У овој материјално правној ситуацији тужилац је извршио назначене повреде радне обавезе и то тако што је дана 16.12.2009.године у објекту број 704 Стари аеродром на одељењу деликатеса изрезао 160 грама скупљег производа Суви пршут Котекс по цени од 1918,90 динара/килограм и исти означио као јефтинији производ – Француска салама са поврћем Топола по цени од 297,90 динара (овом радњом је тужилац остварио несавесно вршење радних обавеза) а радњом плаћања тога погрешно означеног артикла по нижој цени биће дела незаконитог располагања средствима.

Тужилац је као рачунополагач био дужан да се понаша са пажњом legi artis. Међутим, он тако није поступио, јер је скупљи производ (Суви говеђи пршут Котекс) маркирао као Француску саламу са поврћем. Међутим, наплаћујући тако погрешно означени артикал по нижој цени и пакујући тај артикал у пакет који је потом однео у део процеса рада где он извршава своје радне обавезе, тужилац је остварио и биће незаконитог располагања средствима.
При томе није од значаја што пакет са купљеним артиклом назначеним начиом описаног самопослуживања тужилац није изнео из продајног објекта. Битно је да је он тај артикал оставио на свом одељењу и депоседирао га из одељења деликатеса и на тај начин лишио туженог његове државине Томе у прилог и то што се је он према том артиклу понашао као према својој купљеној роби на претходно описани начин (преношењем пакета са тим артиклом у своје одељење).

Свака од ових радњи је сама по себи довољан разлог за отказ уговора о раду из претходно назначеног разлога који се односи на понашање запосленог . При томе правилно закључује првостепени суд да није од значаја што тужилац није ову робу однео кући јер је тужилац на описани начин учинио повреду неизвршавања и несавесног и неблаговременог извршавања радне обавезе незаконитог располагања средствима и продајом робе по нижим ценама.

Са становишта субјективног односа код тужиоца је постојала намера у односу на радњу незаконитог располагања која својим садржајем конзумира радњу несавесног извршавања радних обавеза која је у датој ситуацији била само средство да се оствари незаконито располагање средствима. Међутим, и да се ради само о радњи незаконитог располагања средствима и тада би били остварени разлози за отказ уговора о раду. Зато је правилан закључак из ожалбене пресуде да је побијано решење правилно и на закону засновано.

Навод жалбе да се тужиоцу не ставља на терет самопослуживање у оспореном решењу као разлог за давање отказа него чињеница стављања погрешне шифре на робу занемарује да је у чињенични опис радње повреде радне обавезе ушла и чињеница која се описује тако што је погрешно означени артикал платио на каси по нижој цени а такође и да је при квалификацији радње која представља разлог за отказ употребљена и повреда радне обавезе из чл. 53 тачка 3 и 4. Колективног уговора (при томе погрешна ознака члана 51 а не 53 не користи тужиоцу пошто се одредба члана 51 не односи на отказ од стране послодавца већ на споразумни престанак радног односа па се ради тога ради о очигледној грешци у писању). То следи и из образложења побијаног решења где се наводи тачка 4 незаконито располагање средствима и чланом 53.

На питање жалбе како је утврђена кривица тужиоца објашњење дају тужиоцу приписане и од њега остварене радње које чине чињенични основ бића назначених повреда радних обавеза па се зато и ови наводи жалбе појављују као неосновани.

Даљи коментар жалбе да је суд погрешно утврдио чињенично стање наводом да тужилац приликом суочења није говорио истину и да се поставља питање што није говорио истину, као и да се сведок није сећао шта је било са предметним пакетом, а такође и да се њихови искази разликују једино по питању да ли је тужилац како тврди сведок а оспорава тужилац навео да то нису његове паре него СС1, занемарује да је то она кључна и одлучујућа чињеница која опредељује одговор на питање да ли се у конкретном случају ради о намери незаконитог располагања средствима или искључиво о несавесном извршавању радних обавеза. Ово и са разлога што је тужилац већ у тужби учинио тачним да је извршио назначено маркирање на претходно описани начин наводећи да је то била грешка без намере да се оштети тужени извршеним маркирањем робе. Од вредновања назначених доказа првостепени суд је правилно применио одредбу члана 8 ЗПП супротно наводима жалбе тужиоца. Поред тога указује се и на исказ сведока СС2 у поступку суочења када је навео: „Ти си мени рекао при разговору нисам од тебе узео већ сам узео од СС1 и поновио си још једном и то је био твој коментар“ а на шта је тужилац навео да је писао изјаву о томе како си ми ти диктирао а додатно тек оспорио да није рекао:“ да је узео од СС1“.

Навод жалбе да сведок нигде није у својој изјави касније ни у писаној изјави навео те речи да је негирао да је писао било какву изјаву овде остаје без значаја са целине претходно изнетих разлога.

Тврдња жалбе да је сведок СС потврдила да је тога дана био повећан обим посла и да је она услед пријема робе била присиљена да напусти своје радно место и да је тужилац радио на два радна места, остаје без значаја. Ово са разлога што је управо назначена гужва и када би постојала била разлог да тужилац у време већег броја потрошача како тврди жалба не купује робу за себе. Међутим, када је то већ одлучио био је дужан да је правилно маркира а потом да ту робу плати по цени по којој се иста продаје а не по нижој цени.

Зато и ови наводи жалбе остају правно без значаја.

Позивање на исказ сведока СС да се дешава да дође до грешке тужиоцу не користи у присуству претходних разлога а околност што је СС прекинула рад на деликатесу и замолила тужиоца да је замени на продаји није последица гужве на послу већ чињенице да је примила нову пристиглу робу како је то она и навела у свом исказу.

Правилна је и негативна одлука о реституцији са целине изнетих разлога.

Правилно је и негативно решење по захтеву за накнаду трошкова парничног поступка садржано у ставу три изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 став 1 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП а у вези члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић