APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

11.01.2012.

Гж1 5214/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5214/11
Дана 11.01.2012. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА кога заступа адвокат АБ, против туженог "АА", кога заступа адвокат АБ1, ради поништаја решења и враћања на рад и накнаде штете одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.10746/10 од 01.04.2011.године, донео је у седници већа одржаној дана 11.01.2012.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.10746/10 од 01.04.2011.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.10746/10 од 01.04.2011.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи решење туженог АРХ број 169/3 од 02.12.2004.године којим је тужиоцу отказан уговор о раду број 262/03 као незаконито и да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговора његовој стручној спреми, знању и искуству у року од 8 дана од дана пријема пресуде као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете због незаконитог решења а на име неисплаћене зараде исплати новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају и за сваки будући календарски месец све до повраћаја тужиоца на рад код туженог са законском затезном каматом која се рачуна на сваки месечни износ од 12.320,00 динара почев од првог дана у наредном месецу па све до исплате тог износа, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде, као неоснован, ставом три изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да за тужиоца на све износе зараде које потражује уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање доприносе за здравствено осигурање и доприносе за осигурање за случај незапослености надлежним фондовима као неоснован, ставом четири изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка док је ставом пет изреке обавезан тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 141.850,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка „неправилно утврђеног чињеничног стања“ и погрешне примене материјалног права и са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби и то за састав жалбе износ од 15.000,00 динара и на име таксе на жалбу по оцени суда.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2, тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац био у радном односу на неодређено време код туженог на пословима менаџера трговине, да је решењем директора туженог АХ број 169/3 од 02.12.2004.године тужиоцу отказан уговор о раду број 262/3 закључно са 29.11.2004.године, да је у образложењу овога решења наведено да је тужилац дана 05.11.2004.године самовољно напустио радно место иако је 04.11.2004.године био упозорен од стране послодавца а у присуству сведока да не напушта радно место и да се 05.11.2004.године у 11,00 сати обавезно јави у канцеларију генералног директора са детаљним извештајем о његовом дотадашњем учествовању и раду у нелегитимној скупштини зависног предузећа "АА1" а за које учествовање и рад нема правни основ тј. налог ни једног органа послодавца, а да је тужилац супротно упозорењима добијеним од послодавца и супротно одлуци Скупштине "АА" од 29.10.2004.године у погледу учешћа у нелегитимном органу зависног предузећа и доношењу одлука истог није се појавио на послу а свој изостанак није оправдао већ је 05.11.2004.године учествовао у раду тако одржане скупштине а који записник је и потписан од стране „именованог као присутног“, да је доношењу овог решења претходило достављање тужиоцу упозорења у писаном облику број 156/2 од 15.11.2004.године према чијем садржају је тужилац упозорен о стицању услова за отказ уговора о раду, да је ово упозорење тужиоцу достављено 15.11.2004.године. Такође је утврђено да је тужилац дана 05.11.2004.године имао обавезу да се по налогу генералног директора од 04.11.2004.године појави у његовој канцеларији и да достави извештај о раду скупштине зависног предузећа "АА1", да је дана 04.11.2004.године генерални директор туженог у присуству СС и СС1 упознао тужиоца са одлуком Скупштине туженог од 29.10.2004.године којом је утврђено да тужилац не може учествовати у раду скупштине "АА1" јер није изабран од стране органа туженог, да је тужилац супротно упозорењу генералног директора туженог и супротно наведеној одлуци Скупштине од 29.10.2004.године изостао са посла дана 05.11.2004.године а свој изостанак није оправдао и није дошао на заказани разговор код генералног директора нити доставио тражени извештај о свом раду у Скупштини "АА1" јер је тога дана отишао у Скопје на ванредну седницу Скупштине "АА1" у својству представника туженог предузећа иако за то није имао овлашћење.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Тачком 25 Уговора о раду утврђена је обавеза запосленог да обавља послове по налогу непосредног руководиоца. Тужилац је поступио супротно овој дужности јер и ако је 05.11.2004.године имао обавезу да у 11,00 часова по налогу генералног директора се појави у његовој канцеларији и достави извештај о раду у меридитивној скупштини зависног предузећа "АА1" и био обавештен да не може учествовати у раду Скупштине "АА1", јер није изабран од стране органа туженог тужилац не само што није приступио 05.11.2004.године у канцеларију генералног директора и поднео назначени извештај већ је тога дана присуствовао Скупштини назначеног друштва у својству представника туженог и ако за то није имао овлашћење. На тај начин тужилац се понашао тако да не може да настави рад код послодавца што је отказни разлог из одредбе члана 101 став 1 тачка 4 тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/2001 и 73/2001). Ово са разлога што је дужност запосленог да извршава своје радне обавезе и с тим у вези поступа по налогу непосредног руководиоца а у датој ситуацији тужилац се понашао супротно стандарду очекиваног понашања запосленог и није поштовао налог директора. Испољио је самовољу не само неподношењем извештаја директору и непоступању по његовом налогу већ и зато што је присуствовао назначеној Скупштини "АА1" и ако је био упозорен да не може то учинити са разлога јер није овлашћени представник туженог.

Навод жалбе да је према одредби члана 71 став 1 тачка 11 Колективног уговора код послодавца повреда радне обавезе због које генерални директор запосленом отказује уговор о раду неоправдано изостајање са посла два радна дана узастопно занемарује тачку 4 члана 71 овог општег акта. Према тој норми повреда радне обавезе због које генерални директор запосленом отказује уговор о раду је прекорачење овлашћења. Тужилац је прекорачио овлашћење када је супротно одлуку Скупштини туженог 29.10.2004.године тужилац присуствовао Скупштини "АА1" и ако није био изабран од стране органа туженог. Само та радња је довољна да буде разлог за отказ уговора о раду а у датој ситуацији тужилац је и одбио да поступио по налогу директора и поднесе назначени извештај. Да је тужилац у разговору са директором 04.11.2004.године био упозорен да не може као представник туженог присуствовати седници Скупштине "АА1" 05.11.2004.године и да је од њега тражено да се на дан 05.11.2004.године појави у канцеларији директора у назначено време са достављеним детаљним извештајем о његовим досадашњим активностима потврђује и исказ заступника туженог. Поред тога и сам тужилац признаје да је тачно да је дана 05.11.2004.године отишао да учествује у Скупштини назначеног друштва у Македонији и да је тачно да је претходног дана разговарао са генералним директором туженог у његовој канцеларији и да га је он неформално упозорио да не иде на ту скупштину. У присуству ових разлога остаје без значаја навод жалбе којим инсистира на поновној разлици између исказа изостанак са посла и самовољно напуштање радног места.

Даљи навод жалбе да је тужени донео решење о отказу уговора о раду дана 02.12.2004.године а да се у њему не наводи штета као последица понашања тужиоца нити да има доказа о врсти и висини штете, да је тачно да је пресудом Трговинског суда у Београду П.бр.617/05 утврђена ништавост уписа оснивања "АА1" што је довело до његове ликвидације, овде су правно без значаја. Ово са разлога што за радњу прекорачења овлашћења није потребно да се испуни додатни услов постојања штете или поремећаја у раду.

Поред тога тужилац се не терети за радњу ликвидације "АА1" већ за понашање супротно упозорењу директора туженог и одлуци Скупштине туженог у виду учествовања на Скупштини "АА1" као представник туженог и ако за то није имао овлашћење као и зато што није поступио по налогу директора и поднео извештај дана 05.011. 2004. године већ тога дана није ни дошао на посао. Истина у решењу се користи исказ: „самовољно напустио радно место“, али његово право значење је да није био на послу и да тога дана није у 11 часова поднео извештај у канцеларији директора

У односу на радњу одбијања извршења радних задатака из тачке 12 члана 71 Колективног уговора код послодавца тачно је да је том нормом прописано да одбијање извршења радних задатака када то производи тежи поремећај процеса рада или штету по имовини и средства друштва представља разлог за отказ уговора о раду. Међутим и у одсуству ове повреде радне обавезе тужилац је прекорачио овлашћење што је самосталан разлог из члана 71 став 1 тачка 4 овог општег акта за отказ уговора о раду. Поред тога према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде што следи из исказа заступника туженог тужилац је без икакве одлуке заступа тужено предузеће у Скупштини предузећа "АА1" и ако је Скупштина туженог на седници од 29.10.2004.године донела одлуку да тужилац и АА1 не могу да заступају туженог на Скупштини "АА1". Све то је сведочанство да је тужилац прекорачио дато овлашћење.

Такође неподношење извештаја и одбијање поступања по налогу директора независно од тога да ли је произвело штетне последице или не представља понашање супротно дужности запосленог да извршава налоге директора. Све то квалификује понашање тужиоца као намерно извршење назначених радњи противно дужности очекиваном понашању запосленог.

Наводи жалбе којима се инсистира на питању легитимности скупштине овде су без значаја са целине изнетих разлога.

Код изложеног правилна је ожалбена пресуда у погледу негативне одлуке о натуралној и новчаној реституцији. Решење о отказу уговора о раду тужиоцу је законито па нема основ ни за накнаду штете применом правила из члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 ЗОО.

Правилно је негативно решење по захтеву тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка као и позитивно решење по захтеву туженог да се обавеже тужилац да му накнади трошкове парничног поступка јер се оба ова решења заснивају на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужилац нема право на накнаду трошкова поступка по жалби јер није успео по овом правном леку применом правила из члана 149 став 1 ЗПП.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу негативне одлуке по захтеву тужиоца за уплату назначених доприноса садржана у ставу три изреке ожалбене пресуде а са целине претходно изнетих разлога.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић