APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

4.09.2013.

Гж1 5163/2013

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5163/2013
Дана 04.09.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог предузећа за производњу спољну и унутрашњу трговину "АА", кога заступа адвокат АБ1, ради утврђења злостављања и накнаде штете, вредност предмета спора 800.000,00 динара, одлучујући о изјављеним жалбама тужиље и туженог против пресуде Основног суда у Зајечару, Судске јединице у Књажевцу II 24П1.бр.418/12 од 09.04.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 04.09.2013. године

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Зајечару, Судске јединице у Књажевцу II 24П1.бр.418/12 од 09.04.2013. године, у ставу један и четири њене изреке, а жалба тужиље у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Зајечару, Судске јединице у Књажевцу II 24П1.бр.418/12 од 09.04.2013. године, у ставу два, три и пет њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зајечару, Судске јединице у Књажевцу II 24П1.бр.418/12 од 09.04.2013. године, у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље да је тужиља трпела злостављање на раду код туженог дана 04.07.2012. године од стране запосленог ББ те да је остварен основни облик мобинга као неоснован, ставом два изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је тужени обавезан да тужиљи на име накнаде штете због повреде права личности услед претрпљених душевних болова због повреде части и угледа исплати износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом од 09.04.2013. године до исплате у року од 15 дана од пријема пресуде, ставом три изреке за вишак тужбеног захтева преко досуђеног износа ставом два изреке пресуде да тужени на име накнаде штете због повреде права личности услед претрпљених душевних болова због повреде части и угледа исплати тужиљи још износ од 6.000,00 динара, тужбени захтев је одбијен као неоснован, ставом четири изреке одбијен је тужбени захтев тужиље да се нареди објављивање пресуде у јавном гласилу и дневним новинама „Блиц“ о трошку туженог као неоснован, док је ставом пет изреке обавезан тужени да тужиљи на име трошкова поступка исплати износ од 77.650,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то тужиља у погледу одлуке садржане у ставу један, три, четири и пет њене изреке, а тужени у погледу одлуке садржане у ставу два и пет њене изреке, оба због погрешне примене материјалног права, а тужени због погрешно утврђеног чињеничног стања и битних повреда одредаба парничног поступка.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалбе су делимично основане.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујећем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља у радном односу код туженог на пословима обрезивачице на обући, да је тужиља дана 04.07.2012. године пошла у ВЦ, да јој је шеф ББ рекла да се врати назад и да је она након њене молбе пустила да оде у ВЦ, да јој је ББ по повратку из ВЦ-а рекла: „Тог момента да се пакујеш, а сутра да видимо“, а потом упутила и речи: „Сави главу и ћути да ти глас више не чујем“, да пре овог догађаја тужиља није имала конфликт са ББ, да је тужиља почев од 01.09.2012. године била привремено спречена за рад због болести, да јој је постављена дијагноза реакција на стрес, да је тужиља поднела захтев за покретање поступка одговорности лицу за безбедност и здравље на раду за заштиту од злостављања против шефа ББ а да је одлуком изабраног посредника од 13.07.2012. године обустављен поступак посредовања између тужиље и ББ.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостeпени суд је у погледу одлуке садржане у потврђујећем делу изреке ожалбене пресуде правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле. Наиме, према одредби члана 6 Закона о спречавању злостављања на раду („Службени гласник РС“ бр.36/2010) прописано је да је злостављање у смислу овог закона јесте свако активно или пасивно понашање према запосленом које се понавља а које за циљ има и представља повреду достојанства, угледа личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које изазива страх или ствара непријатељско или понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду.

Поштујући ову правну норму злостављање по законској дефиницији је понашање са назначеним карактеристикама које се понавља . Нема злостављања на раду када се оствари један конфликт као у конкретном случају по наводима и саме тужиље. При томе по схватању овога суда сама контрола технолошке дисциплине рада запослених и упозорење запосленог у погледу последица њене повреде не представља злостављање на раду нити се на тај начин врши повреда достојанства, угледа личног и професионалног интегритета здравља и положаја запосленог. Ради тога супротно наводима жалбе тужиље у овом делу (у погледу одлуке садржане у ставу један и четири изреке) нема основа за закључак да се у конкретном случају радило о психичком злостављању – основном облику мобинга.

Указивање при томе жалбе тужиље на коментар Закона о спречавању злостављања на раду аутора Олге Кићановић је правно без значаја. Ово и са разлога што се и у његовом садржају наводи да је први услов понављање преузет из медицинских дефиниција који мобинг посматра у оквиру својих истраживања и своди га на психичко злостављање као узрок настанка психосоматских и психосоцијалних обољења и промена. То што се према схватању аутора коментара овај услов оспорава је правно без значаја јер суд суди на основу закона а не на основу „lege ferenda“ датих мишљења поводом коментара одговарајућих законских норми.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу њене изреке.

Према разлозима побијане пресуде у том делу у конкретном случају тужиља је дана 04.07.2012. године узнемиравана од стране запосленог као послодавца и том приликом јој је повређено право част и углед услед чега је тужиља због стресне ситуације трпела душевне болове одређеног интензитета и трајања који оправдавају досуђивање накнаде а тужени је одговоран за накнаду штете обзиром да је тужиља трпела душевне болове због понашања од стране запосленог код послодавца које је забрањено императивним законским нормама и да томе у прилог и чињеница да је ББ изјавила на записнику инспекције да се извињавала тужиљи ако је било шта изговорила што је тужиљу повредило.

Овај закључак ожалбене пресуде у делу у коме је укинута иста за сада се не може прихватити јер се побијана пресуда у том делу заснива на битним повредама одредаба парничног поступка а ни чињенично стање није потпуно утврђено због чега се побијана пресуда не може испитати са становишта правилне примене материјалног права.

Наиме, у ставу два изреке побијане пресуде тужиљи се досуђује накнада штете због повреде права личности услед претрпљених душевних болова због повреде части и угледа а то су два различита права. У том значењу и садржај одредбе члана 200 Закона о облигационим односима где се у ставу 1 користи овај исказ за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части, слободе или права личности.

Поред тога првостeпени суд и није навео радње које по његовом схватању нарушавају систем вредности који тужиља има о себи (част) или систем вредности који други имају о тужиљи и при томе није водио рачуна које су то радње с обзиром на изговорене речи довеле до повреде части, угледа или других права личности и којих.

Ради тога ожалбена пресуда је у овом делу заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању због чега се не могу испитати ни наводи жалбе тужиље у погледу вредности досуђене накнаде штете из овог основа.

У присуству ових разлога ожалбена пресуда је морала бити укинута у ставу два и три њене изреке.

Укинуто је и решење садржано у ставу шест изреке пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостeпени суд ће у поновном поступку у делу у коме је укинута ожалбена пресуда разјаснити околности које се односе на садржај радњи и исте идентификовати са становишта њихове врсте и стим у вези оценити њихову подобност да доведу до повреде части, угледа, односно права личности , о повреди којих права се ради и зашто, водећи рачуна о томе да контрола технолошке дисциплине сама по себи не може да води нарушавању повреде части угледа, односно осталих права личности али може понашање запосленог који у тој контроли вређа достојанство односно на понижавајући начин се понаша према другом запосленом.

Првостeпени суд ће такође разјаснити и да ли је вештак који је вршио вештачење у овој парничној ствари истовремено и лекар тужиље (у списима ове парничне ствари постоји налаз и мишљење вештака примаријуса доктора медицине ВВ, неуропсихијатра судско медицинског вештака за област психијатрије и психотерапије а у уводу тога налаза се цитира извештај специјалисте неуропсихијатра примаријуса доктора ВВ од 01.08.2012 број 3196 од 15.08.2012. године и број 3417 ).Имајући у виду ту околност посебно ће водити рачуна и да ли је реч о истом вештаку те да ли је с обзиром да је он лекар тужиље и подобан да врши вештачење у овој парничној ствари, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостeпени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у делу у коме је укинута ожалбена пресуда.

Са изложеног а на основу одредбе члана 390, 390 став 1 и члана 392 ЗПП-а одлучено је као изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић