APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

16.12.2011.

Гж1 5156/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 бр.5156/10
Дана 16.12.2011.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јовановић, председника већа, Зорице Николић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из _, чији је пуномоћник АБ, адвокат из _, против туженог "ББ", ради исплате, одлучујући о изјављеној жалби туженог на пресуду Петог општинског суда у Београду П1.бр.405/04 од 19.11.2008.године, у седници већа одржаној дана 16.12.2011.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П1.бр.405/04 од 19.11.2008.године.

О б р а з л о ж е њ е

Ставом један изреке пресуде Петог општинског суда у Београду П1.бр.405/04 од 19.11.2008.године усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да тужиоцу, на име неисплаћене зараде, исплати укупно 458.180,05 динара, са каматом, као у њеном садржају.

Ставом два обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкова парничног поступка у износу од 112.600,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, из свих разлога прописаних одредбом чланом 360 Закона о парничном поступку.

Испитијући правилност побијане пресуде, у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка, које би биле од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде.

Према разлозима ожалбене пресуде, следи да је решењем туженог о утврђивању зараде број ГТ5/174 од 18.12.2003. године, тужени распоредио тужиоца на радно место техничар-сарадник и утврдио му зараду у висини цене рада утврђене Закључком Владе, помножен основним коефицијентом 4.5.,с тим да се овако утврђена зарада увећава за 0,4% за сваку навршену годину радног стажа и да ће исплата вршити од зараде за новембар месец 2003. године. Тужилац је примио зараду: за јануар 2004. године у износу од 10.180,84 динара, за фебруар 2004. године у износу од 8.329,84 динара, за март 2004. године у износу од 9.852,81 динар, за април 2004. године у износу од 10.180,84 динара, за мај 2004. године у износу од 9.785,98 динара, за јун 2004. године у износу од 10.251,96 динара, за јул 2004. године у износу од 9.921,72 динара, за август 2004. године у износу од 10.180,83 динара, за септембар 2004. године у износу од 7.265,41 динар, за октобар 2004. године у износу од 2.128,76 динара и за новембар 2004. године у износу до 10.180,83 динара, а за децембар тужени тужиоцу није исплатио зараду. Одлукама туженог од 20.02.2004. године, 22.03.2004. године, 19.04.2004. године, 21.05.2004. године, 21.06.2004. године, 19.07.2004. године, 23.08.2004. године, 11.10.2004. године, 25.10.2004. године, 22.11.2004. године, 13.12.2004. године и 24.12.2004. године директор туженог је утврђивао вредност бода за обрачун зарада запослених, за сваки месец 2004. године, у износу од 16,50 динара, по радном сату бруто зарада радника. Одлуком управног одбора туженог број ГТ 926/2 од 05.09.2005. године одлучено је да ће за 9, 10, 11 и 12. месец 2005. године запосленима бити исплаћена минимална зарада за стандардни учинак и пуно радно време. Из налаза и мишљења вештака ВВ од 10.05.2007. године утврђено је да тужени својим општим актима и уговором о раду закљученим са тужиоцем није уредио исплату минималне зараде, нити општим актом предвидео значај својих економских тешкоћа у погледу исплата зарада и рокова у вези тога, да поремећаја у пословању у току 2005. године код туженог није било, да је 2004. године било одређених проблема, због нередовног прилива средстава, да тужени 2004. године није утврдио поремећај у пословању у складу са законом и општим актом, те да стога нема основа за утврђење чињенице да је у тој години постојао поремећај у пословању, а да тужени у 2004. и 2005. години није био у блокади по основу неизмирених обавеза по основу обавеза које простичу из редовног пословања, укључујући и зараде радника. Вештак је изјашњењем и мишљењем од 08.06.2007. године допунио налаз и мишљење од 10.05.2007. године, па је приказао мање обрачунату и исплаћену зараду, у нето износу, умањењем за неостварене сате у односу на основни налаз и мишљење. Такође, вештак је истакао да тужени није био неликивидан, али је исплаћивао зараде запосленима по прописима важећим за предузећа у привреди. На основу допунског налаза и мишљења вештака од 18.04.2008. године, применом минималне нето зараде које је споразумно утврдила Влада РС и Репрезентативни синдикат и Удружење послодаваца у спорном периоду, утврђена је висина нето зараде за тужиоца, по радном часу. По налажењу првостепеног суда, тужени је тужиоцу обрачунавао и исплаћивао зараду по вредности бода које је утврђивао директор туженог супротно одредби члана 22 Посебног колективног уговора за научно-истраживачку делатност, којом је прописано да се цена рада радног сата утврђује уговором, односно појединачним колективним уговором. Тужени са тужиоцем није закључио уговор о раду, нити донео појединачни колективни уговор, па цену радног сата и минималну зараду није могао утврђивати сопственим одлукама, позивајући се на одредбу члана 20 Статута туженог. Како је минимална зарада запослених одређена Споразумом о висини минималне зараде, сходно одредби члана 84 Закона о раду („Сл.гласник РС“ бр.70/01 и 73/01) и одлукама Владе Републике Србије, сходно одредби члана 112 Закона о раду („Сл.гласник РС,“ бр.24/05 и 61/05), то је тужени поступио супротно наведеним одредбама Закона о раду, важећих у спорном периоду, када је својом одлуком одредио нижу зараду тужиоца од минималне, на тај начин што је својим одлукама одредио цену радног сата у износу од 16,50 динара, те, с обзиром да су на основу одлука туженог тужиоцу исплаћивани мањи износи зарада од минималних зарада, које му по закону припадају, првостепени суд је донео одлуку садржине наведене у ставу један изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које прихвата и Апелациони суд, у поступку жалбене контроле.

Одредбом члана 84 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, бр.70/01 и 73/01) прописано је да минималну зараду утврђују споразумно Влада Републике Србије и репрезентативни синдикат и Репрезентативно удружење послодаваца, организованих за територију Републике Србије, а минимална зарада се утврђује по радном часу, за период од најмање 6 месеци и објављује у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Одредбом члана 111 став 1 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, бр.24/05 и 61/05) прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време.

Одредбом члана 112 став 1 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, бр.24/05 и 61/05) прописано је да се минимална зарада утврђује одлуком Социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије. Ставом два истог члана прописано је да ако Социјално-економски савет не донесе одлуку у року од 10 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне зараде доноси Влада Републике Србије, док је ставом четири предвиђено да се минимална зарада утврђује по радном часу, за период од најмање 6 месеци и не може бити нижа од минималне зараде утврђене одлуком из става 1 и 2 овог члана за период који претходи периоду за који се утврђује минимална зарада.

Одредбама Закона о радним односима у државним органима, који се као матични пропис, на основу члана 1 и 23 Закона о јавним службама, („Службени гласник РС“, бр.42/91; 71/94) примењује на ову радну средину, није искључена примена општих радноправних прописа. Супротно, те норме се примењују у погледу оних права и обавеза који нису посебно уређени-члана 1 став 3 Закона о радним односима у државним органима. Пошто Законом о радним односима у државним органима није регулисано питање права на минималну зараду меродавна је назначена норма тада важећег Закона о раду. Ово и зато што њена примена гарантује једнак положај свих запослених у погледу вредности зараде.

Одредбом члана 22 Посебног колективног уговора за научноистраживачку делатност (који је у примени у овој радној средини) прописано је да се зарада запосленог утврђује на основу цене рада радног сата утврђене уговором, односно појединачним колективним уговором, радног учинка, времена проведеног на раду и остварених резултата рада.

Полазећи од напред цитираних одредаба закона, а имајући у виду да је тужени тужиоцу обрачунавао и исплаћивао зараду по вредности бода коју је утврђивао директор туженог, што је супротно одредби члана 22 Посебног колективног уговора за научноистраживачку делатност, те да у конкретном случају тужени са тужиоцем није закључио уговор о раду, нити је закључио појединачни колективни уговор, следи да тужени цену радног сата и минималну зараду није могао утврђивати својим одлукама.

Наиме, како је у конкретном случају минимална зарада запослених одређена споразумом о висини минималне зараде, у складу са одредбом члана 84 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, број 70/01 и 73/01) и одлукама, у складу са одредбом члана 112 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05 и 69/05) тужени је поступио супротно цитираним законским одредбама, важећим у спорном периоду, код чињенице да је тужиоцу одредио нижу зараду од минималне тако што је својим одлукама (одлукама директора туженог) одредио цену радног сата у износу од 16,50 динара.

Имајући у виду наведено, следи да је тужени на основу одлука директора туженог тужиоцу исплатио мањи износ зараде од минималних зарада које му по закону припадају, због чега је побијана пресуда, по оцени овог суда, као другостепеног, правилна и на закону заснована.

Правилна је и одлука о камати, јер се заснива на правилној примени одредби члана 277 и 324 став 1 Закона о облигационим односима.

Код изложеног, без значаја су наводи жалбе да се у спорном периоду радни односи код туженог били регулисани Законом о радним односима у државним органима.

Ово зато што право на минималну зараду тај закон не регулише.

Такође, код свега изложеног, а имајући у виду утврђено чињенично стање и цитиране законске норме, те посебно одредбу члана 22 Посебног колективног уговора за научноистраживачку делатност (који је у примени у овој радној средини) без утицаја су и жалбени наводи да је минимална зарада утврђена на основу Одлуке Владе РС, а не на основу радне књижице тужиоца и да је тужилац доставио неоверену фотокопију радне књижице.

Правилно је и решење о трошковима поступка, садржано у ставу два изреке ожалбене пресуде, донето правилном применом одредби члана 149 и 150 Закона о парничном поступку.

Из напред наведених разлога, а на основу одредбе члана 375 Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Зорица Јовановић с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић