APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

19.03.2015.

Гж1 495/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 495/2015
Дана 19.03.2015.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници тужиоца АА против туженог Предузећа "ББ", кога заступа БА, адвокат, ради поништаја решења, враћања на рад, и дуга одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде на основу одрицања Другог основног суда у Београду 3 П1-2415/2012 од 08.09.2014. године, донео је у седници већа одржаној дана 19.03.2015. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда на основу одрицања Другог основног суда Београду 3 П1-2415/2012 од 08.09.2014. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом на основу одрицања Другог основног суда у Београду 3 П1-2415/2012 од 08.09.2014. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да суд поништи решење туженог број 3072/1 од 31.08.2010. године, те да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад или да му исплати износ од 36 просечних зарада као неоснован, ставом два изреке одбијен је захтев тужиоца да суд обавеже туженог да тужиоцу накнади трошкове поступка као неоснован, док је ставо три изреке обавезан тужилац да туженом накнади трошкове поступка у укупном износу од 99.750,00 динара у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац поднео тужбу са тужбеним захтевом да се поништи решење о престанку радног односа број 3072/1 од 31.08.2010. године и да се обавеже тужени да тужиоца врати на посао или да тужиоцу исплати 36 просечних зарада, да је тужилац поднеском од 05.01.2011. године обавестио суд да се одриче тужбеног захтева и да повлачи пуномоћје које дао адвокату БА1, да тужилац није доказао да је назначени поднесак потписао у заблуди, да кривични поступак против одређених лица није спроведен нити је донета правноснажно осуђујућа пресуда, да је тужилац потписао споразум од 31.12.2010. године и да је тужени тужиоцу исплатио износ из тог споразума на име накнаде штете због незаконитог престанка радног односа, да је тужени доставио копију примерка тога споразума из кога следи да је исти потписан од стране послодавца и оверен његовим печатом.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 373 став 3 ЗПП пресуда на основу одрицања може се побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка или због тога што изјава о одрицању дата у заблуди, под утицајем принуде или преваре.

Према одредби члана 61 став 1 и 2 Закона о облигационим односима заблуда је битна ако се односи на битна својства предметног лица с којим је закључен уговор ако се закључење с обзиром на то лице као и на околност која се по обичају и промету или по намери странака сматрају одлучним а страна која је иначе у заблуди не би иначе закључила уговор такаве садржине. Страна која је у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде осим ако при закључењу уговора није поступала с пажњом која се у промету захтева.

Поштујући ову правну норму на основу резултата и изведених доказа нема чињеничног основа за закључак :да је тужилац имао погрешну представу у поступку сачињавања и предаје назначеног поднеска односно да је његова воља исказана у садржају тога поднеска 31.12.2010. године резултат принуде или преваре. Супротно она је резултат закљученог споразума тужиоца са туженим послодавцем у чијем извршењу је тужени послодавац тужиоцу исплатио назначени новчани износ.

Навод жалбе да је учињена битна повреда поступка да побијана пресуда има недостатака због којих се не може испитати нема своје чињенично покриће.

Супротно разлози побијане пресуде су јасни, потпуни и непротивречни.

Навод жалбе да је суд погрешно одлучио о тужбеном захтеву и занемарио чињеницу да тужилац није добровољно потписао поднесак од 31.12.2010. године и стим у вези да се суд није могао упуштати у оцену тога да ли је СС1, чије присуство спорно у потписивању потврдио сведок СС2 или неко НН лице тужиоцу претило и тиме га принудило да код њега створи осећауј страха нема покриће у резултатима изведених доказа. У том значењу исказ законског заступника СС у делу који гласи: ми смо се споразумели када је тужилац поднео тужбу ради поништаја решења и престанка радног односа да се исплати један новчани износ као накнада тужиоцу и тај споразум постоји у писаној форми. Тужилац се сагласио и тај споразум је само потписао. Дакле, тужилац се на основу слободно исказане воље потписао назначени споразум а не под принудом или преваром. То је потврдио сведок СС2 с тврдњом да је тужилац потписао поднесак заведен код туженог под бројем 009 од 04.01.2011. године када су били присутни сведок, тужилац и СС1 и да никакве претње и принуде није било.

Питање жалбе зашто ли је лице које представља туженог били присутно потписивању поднеска од 31.12.2010. године од стране тужиоца с обзиром да суд њихови интереси дијаметрално супростављени занемарује да је тај поднесак и стим у вези одрицање од тужбеног захтева последица извршења договореног споразума и да је израз само аутономије воље тужиоца

Навод жалбе да тужиоцу никада није послато 15.000,00 динара је ствар извршења споразума.

Нема покриће навод жалбе да је неспорно да је над тужиоцем вршена принуда. Супротно на основу резултата и изведених доказа следи да над тужиоцем није вршена принуда.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка, јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 153 и 154 ЗПП.

Тужилац није успео по правном леку па зато нема право на накнаду трошкова поступка по жалби.

Са изложеног а на основу одредбе члана 390 и члана 165 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић