APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

21.04.2010.

Гж1 4520/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 4520/10
21.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", ради утврђења и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1 бр.1089/08 од 10.09.2009. године, донео је у седници већа одржаној дана 21.04.2010. године,

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1 бр.1089/08 од 10.09.2009. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1 бр.1089/10 од 10.09.2009. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац дана 012.08.2007. године по сили закона засновао радни однос на неодређено време код туженог што је тужени дужан да призна и трпи те да тужиоца врати на рад на радно место ватрогасца одељења ППЗ, у року од 8 дана по пријему писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења, да пресуда замењује уговор о раду на неодређено време, док је ставом два изреке одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9. ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац са туженим закључио више уговора о раду на одређено време и то:

-уговор о раду бр. 01-154 од 14.07.2006. године, којим је тужилац засновао радни однос на одређено време до три месеца на пословима ватрогасца у оделењу противпожарне заштите који радни однос је тужиоцу престао на основу решења о отказу уговора о раду бр. 01-1473 од 19.10.2006. године са даном 19.10.2006. године (ово решење је тужиоцу достављено 31.10.2006. године);

-уговор о раду бр. 1493 од 20.10.1996. године на основу кога је тужилац засновао радни однос на одређено време код туженог до 31.12.2006. године а који радни однос је престао на основу решења бр. 01-180 од 03.01.2007. године са даном 31.12.2006. године.

-уговор о раду бр. 01-201 од 03.01.2007. године на основу кога је тужилац засновао радни однос на одређено време код туженог до 30.06.2007. године такође на пословима ватрогасца у Оделењу ППЗ, Сектор правних, кадровских и општих послова, а који радни однос је тужиоцу престао на основу решења о отказу уговора о раду бр. 01-993 од 27.06.2007. године дана 30.06.2007. године (ово решење је тужиоцу достављено 02.07.2007. године);

-уговор о раду бр. 01-1016 од 30.06.2007. године по коме је тужилац засновао радни однос на одређено време код истог туженог послодавца до 30.09.2007. године;

-уговор о раду бр. 01-4032 од 01.10.2007. године на основу кога је тужилац засновао радни однос на одређено време до 31.10.2007. године код туженог послодавца;

-уговор о раду бр. 01-1514 од 01.11.2007. године на основу кога је тужилац засновао радни однос на одређено време до 31.12.2007. године код туженог послодавца на истим пословима, да је решењем о отказу уговора о раду бр. 01-1773 од 28.12.2007. године тужиоцу отказан уговор о раду бр. 01-1514 од 01.11.2007. године и утврђено да тужиоцу престаје радни однос 31.12.2007. године (тужиоцу је радни однос на основу назначеног уговора о раду бр.01-1016 од 30.06.2007. године престао 30.09.2007. године на основу решења о отказу уговора о раду бр. 01-1390 од 28.09.2007. године које решење је тужиоцу достављено 01.10.2007. године, док му је радни однос на основу уговора о раду бр. 01-1432 од 01.10.2007. године престао на основу решења о отказу уговора о раду бр. 01-1492 од 30.10.2007. године, које решење је тужиоцу достављено 31.10.2007. године), да је решење о отказу уговора о раду бр. 01-1773 од 278.12.2007. године тужиоцу достављено 16.01.2008. године, да је на свим овим решењима садржана правна поука да запослени може да покрене спор код надлежног суда у року од 90 дана од дана достављања решења, да тужилац против ових решења није водио судски спор, такође је утврђено и да је тужилац са туженим закључио и два уговора о обављању привремених и повремених послова и то: уговор бр. 01-21 од 01.01.2008. године којим је одређено да ће тужилац као извршилац посла обављати назначене послове у периоду од 01.01. до 29.02.2008. године и то послове возача у Оделењу обезбеђења сектора правних, кадровских и општих послова и уговор о обављању привремених повремених послова бр. 01-202 од 06.03.2008. године којим је одређено да ће тужилац као извршилац посла обављати послове возача у истом оделењу од 01.03. до 31.05.2008. године и уговор о обављању привремених и повремених послова бр. 01-631 од 09.06.2008. године којим је одређено да ће тужилац као извршилац посла обављати помоћне послове у периоду од 01.06. до 31.08.2008. године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку у ожалбеној пресуди разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 195 став 1 и 2 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 са новелама), против решења којим је повређено право запосленог или када је запослени сазнао за повреду права, запослени може да покрене спор пред надлежним судом.

Рок за покретање спора јесте 90 дана од дана достављања решења односно сазнања за повреду права.

Поштујући ову правну норму тужилац је пропустио да тражи заштиту против решења о отказу уговора о раду која су доношена и тужиоцу достављена после истека времена заснованог радног односа по сваком од назначених уговора о раду. Ради тога ова решења су постала правноснажна, пошто тужилац није тражио судску заштиту ради њиховог поништаја. Тужба за утврђење да је тужиоцу радни однос заснован на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време у овој парници заснована је на правилу из одредбе става 1 и 4 члана 37 назначеног закона која норма прописује да радни однос заснован на одређено време не може трајати дуже од 12 месеци и да тако заснован радни однос постаје радни однос на неодређено време ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је засновао радни однос. Из наведеног произлази да до овог преображаја долази по самом закону када су за то испуњени наведени услови. Међутим, ако послодавац то право оспори запосленом односно са њиме не закључи уговор о раду на неодређено време, онда запослени заштиту овог права остварује под условима из одредбе члана 195 став 1 и 2 Закона о раду. У овом случају тужилац је пропустио да тражи судску заштиту против назначених решења о престанку радног односа заснованог на одређено време по назначеним уговорима о раду због чега су та решења постала правноснажна. Зато су она доказно сведочанство да је тужиоцу на законит начин престао радни однос. За случај да је право тужиоца повређено решењем о престанку радног односа заштиту повређеног права тужилац је могао тражити само поништајем тога решења управо из разлога испуњености услова за преображај радног односа. Међутим, такву тужбу тужилац није поднео. Наступањем правноснажности решења о престанку тужиочевог радног односа заснованог на одређено време његов радни однос код туженог је престао коначно и трајно и тужилац је изгубио не само право да побија више та решења судским путем, што он и не чини у овој парници већ да тражи и преображај радног односа – да је засновао радни однос на неодређено време.

Нема покриће навод жалбе да је побијана пресуда заснована на битним повредама одредаба парничног поступка, и да је одлучено да је у току првостепеног поступка на несумњив начин утврђено да је тужилац радио код туженог 17 месеци и 12 дана по основу уговора о раду на одређено време без прекида. Када то тврди жалба занемарује присуство назначених решења о отказу уговора о раду која су тужиоцу достављена и која он није побијао па зато делују својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом на околност да је тужиоцу сваки пут на законит начин престао радни однос.

Жалба и сама чини неспорним да је тужилац код туженог радио по основу уговора о раду на одређено време и да је након истека сваког уговора посебно тужени уручивао тужиоцу решење о отказу уговора о раду. Међутим, погрешно из тога тужилац изводи закључак да ова решења о отказу уговора о раду немају значаја па ни околност што их тужилац није учинио предметом судске заштите и да је за ову правну ствар најважнија чињеница да је тужилац радио код туженог дуже од 12 месеци пет радних дана. Та чињеница јесте правно важна за преображај радног односа али у ситуацији да је тужилац тражио благовремен судску заштиту против назначених решења о престанку радног односа што је он пропустио да учини. Зато је погрешан став жалбе да су испуњени услови за преображај радног односа.

Суд је посебно ценио и то да је тужилац после истека радног односа закључио и уговоре о вршењу привремених и повремених послова, али је нашао да су исти без значаја из два разлога што је то рад ван радног односа и што се ти уговори односе на обављање других послова а не послова ватрогасца.

Код изложеног нема основа ни за реституцију у правима тужиоца враћањем на рад и на радно место ватрогасца у Одељењу ППЗ.

Правилно је и решење садржано у ставу два изреке ожалбене пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 став 1 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа судија
Боривоје Живковић