APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

3.03.2017.

Гж1 434/2017

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 434/2017
Дана: 03.03.2017. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Зорице Смирчић и Невенке Калуђеровић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији су пуномоћници АБ и АБ1, адвокати из _, против туженог "ББ", ради исплате зараде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Трећег основног суда у Београду П1.бр.499/14 од 03.10.2016. године, у седници већа одржаној дана 03.03.2017. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег основног суда у Београду П1.бр.499/14 од 03.10.2016. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да му накнади трошкове поступка по жалби у износу од 12.000,00 динара као неоснован.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Београду П1.бр.499/14 од 03.10.2016. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца, обавезан је тужени да тужиоцу на име посебне накнаде због рада и боравка на терену за период од 01.08.2012. до 17.11.2012. године исплати укупан износ од 108.451,36 динара са затезном каматом на опредељене месечне износе од дана доспелости до исплате, какао је наведено у садржају тог става. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име мање исплаћене зараде за период од 20.01.2011. до 30.09.2012. године исплати укупан износ од 104.762,74 динара, са затезном каматом на опредељене месечне износе од дана доспелости до исплате како је наведено у садржају тог става. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да за тужиоца уплати надлежним фондовима доприносе, и то за обавезно пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, у износима и по стопама које важе на дан уплате, обрачунате на неисплаћене зараде и накнаде зараде утврђене и досуђене овом пресудом, за период од 20.01.2011. до 30.09.2012. године. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 125.500,00 динара са затезном каматом од дана када се стекну услови за извршење, до исплате, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против првостепене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је у целости због свих законом прописаних разлога, са предлогом као у жалби.

Тужилац је у одговору на жалбу оспорио жалбене наводе као неосноване, предложио да се жалба као таква одбије и да се ожалбена пресуда потврди, опредељујући захтев за накнаду трошкова поступка по жалби и то за састав одговора на жалбу у износу од 12.000,00 динара одмерених према важећој Адвокатској тарифи.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 став 3 Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике СРбије” број 72/2011..74/2013), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд оценио је да је:

-жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку на које Апелациони суд, као другостепени суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда из члана 374 став 2 тачка 12 Закона о парничном поступку на коју се неосновано жалбом туженог указује јер ожалбена пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, изрека пресуде је разумљива, не противречни сама себи нити разлозима пресуде, пресуда садржи разлоге о битним чињеницама који су јасни и непротивречни.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде парничне странке су закључиле уговор о раду број 3690 од 06.08.2008. године. Чланом 3 уговора утврђено је да је тужилац распоређен на послове тесара, да ће послове обављати у седишту послодавца. Чланом 5 уговора утврђена је зарада тужиоца по радном часу за стандардни учинак у бруто износу од 147,44 динара и коефицијент од 1,90. Чланом 13 утврђено је да је послодавац дужан да запосленом исплати посебну надокнаду због рада и боравка на терену (теренски додатак) ако су послови које обавља по свом карактеру такви да се обављају ван седишта (Београд и Ниш) послодавца. Ставом 2 истог члана уговора утврђено је да ако запосленом на терену нису обезбеђени смештај и исхрана послодавац је дужан да сноси трошкове смештаја и исхране. Ставом 3 истог члана утврђено је да се посебна надокнада из става 1 утврђује у висини од 3% од просечне месечне зараде запосленог у привреди Републике Србије, према последњем објављеном податку Републичког органа за послове статистике.

Одређено је извођење доказа вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке ВВ, на околност да према евиденцији градилишта и књизи зарада утврди колико је дана тужилац провео на терену у периоду од 01.08. до 17.11.2012. године, да према броју дана проведених на терену одреди колико је тужиоцу евентуално мање исплаћено по основу теренског додатка из члана 13 уговора о раду, члана 32 Општег колективног уговора и члана 64 Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала Србије обрачунавајући теренски додатак од 3% просечне месечне зараде у Републици Србији по дану проведеним на терену као и да обрачуна износ мање исплаћене зараде тужиоца за период од 20.01.2011. до 30.09.2012. године. Вештак је навео да су га представници туженог обавестили да нису у могућности да му дају евиденцију рада тужиоца са градилишта, али да се исплатне листе раде на основу евиденције, односно карнета, с тим да се исплатне листе тужиоца за цео предметни период налазе у списима предмета. Вештак је извршио обрачун накнаде за рад и боравак на терену и то за август, септембар, октобар и 17 дана новембра месеца, па је на основу броја проведених дана на терену у тим месецима и на основу просечне месечне зараде у Републици Србији утврдио 3% просечне месечне зараде на дневном нивоу што даје укупан збир од 108.451,36 динара, који износ је и досуђен ставом првим изреке ожалбене пресуде. Вештак је дао мишљење да је по основу теренског додатка тужиоцу у периоду утужења мање исплаћено 108.451,36 динара те је исказао износе по месецима. Тужиоцу је мање исплаћена зарада за период утужења од 20.01.2011. до 30.09.2012. године у износу од 172.007,40 динара што је исказано и по месецима. Нема основа за потраживање тужиоца по основу накнаде за исхрану. Рок доспећа је тридесети у месецу за претходни месец. Приликом обрачуна мање исплаћене зараде вештак је у складу са приложеним анексом колективног уговора туженог почев од 26.01.2010. године примењивао вредност сата од 85,00 динара, почев од 15.03.2011. године од 93,00 динара за најједноставнији рад, а истовремено је у предметном периоду по одлуци Социјално економског савета минимална цена била утврђена на износ од 115,00 динара по сату. Вештак је извршио корекцију налаза у делу који се односи на обрачун мање исплаћене зараде тужиоцу напомињући да је урадио већи број налаза по тужбама бивших запослених код овде туженог, да је дошло до омашке јер се повео за поднеском тужиоца у предмету П1.бр.4/14 где се поред осталог наводи да је у утуженом периоду минимална цена радног часа износила 115,00 динара, на шта тужена страна није реаговала, те да му је на омашку у овом предмету указао пуномоћник тужиоца те да сматра својом обавезом да изврши корекцију налаза тако што је нашао да је за укупни утужени период тужиоцу мање исплаћена зарада у укупном износу од 104.762,74 динара са утврђеном негативном разликом за сваки месец, како је то наведено у приложеној табели корекције налаза, напомињући да је у предметном периоду по одлуци Социјално економског савета минимална цена била утврђена током 2009. године на 87,00 динара по часу од октобра 2010. на 90,00 динара по часу, у новембру и децембру 2010. на 95,00 динара по часу, од 01.05.2011. године на 95,00 динара по часу, од јуна и децембра 2011. године на 102,00 динара по часу, од марта 2012. године 102, динара по часу и од априла 2012. године до децембра 2014. на 115,00 динара по часу. На основу наведеног вештак је кориговао мишљење тако што је утврђени износ накнаде за рад и боравак на терену остао исти као у основном налазу а по основу мање исплаћене зараде за период утужења тужени дугује тужиоцу укупан износ од 104.762,74 динара са роковима доспећа тридесетог у месецу за претходни месец.

На предлог туженог вештак је у допунском налазу утврдио висину теренског додатка у варијанти 3% на месечном нивоу од просечне зараде у Републици Србији те је нашао да би укупан теренски додатак тужиоца у овој варијанти износио 4.344,30 динара по месецима, а што се тиче неисплаћених нето зарада оне су се кретале од 30.000,00 до 50.000,00 динара месечно, истовремено минималне нето зараде биле су у интервалу од 15.000,00 до 22.000,00 динара месечно, тако да је очигледно да је исплаћена месечна зарада тужиоцу била већа од минималне зараде у Републици Србији. Из копија исплатних листа тужиоца за период од јануара 2011. године када му је утврђена зарада у износу од 29.603,84 динара, закључно се децембром месецом 2012. године тужиоцу је утврђена зарада у износу од 31.480,20 динара. У листама нема података о евентуалној накнади за рад на терену.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је усвојио тужбени тужиоца и одлучио као у ставу првом и другом изреке ожалбене пресуде дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у битном прихвата и Апелациoни суд, као другостепени суд у поступку њене жалбене контроле.

Првостепени суд је на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Немају значаја жалбени наводи да Законом о раду као општим радно-правним прописом није посебно прописан теренски додатак. Одредбом члана 120 Закона о раду (“Службени гласник Републике Србије” бр. 24/05...32/13) прописано је да се општим актом, односно уговором о раду може утврдити право на јубиларну награду и солидарну помоћ, накнаду за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора и друга примања. У конкретном случају уговором о раду и општим актом послодавца утврђено је право запослених на друга примања односно на посебну накнаду због рада и боравка на терену што је предмет тужбеног захтева. Обрачун висине ове накнаде је правилан јер је вештак пошао од броја дана које је тужилац провео на терену, тако да немају значаја жалбени наводи да није утврђено где је, када и колико тужилац био на терену. Вештак се изјаснио о броју дана а тужени није истакао примедбе на налаз вештака у овом смислу. Одредбама члана 1 Закона о раду прописано је да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама. Права, обавезе и одговорности из радног односа уређују се и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду-само када је то овим законом одређено. То значи да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују актима различите правне снаге. Стога је нужно да постоји њихова међусобна усклађеност. Одредбама члана 8 закона прописано је да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено. То друго право у конкретном случају је право на надокнаду због рада и боравка на терену. Одредбом члана 10 став 2 закона прописано је да колективним уговором код послодавца не могу се утврдити мања права и неповољнији услови рада запосленом од права и услова утврђених општим, односно посебним колективним уговором који обавезује тог послодавца. Првостепени суд се управо руководио овим одредбама Закона о раду, имао је у виду хијерархију аката којим је утврђено ово право запосленог, а то су уговор о раду, колективни уговор код послодавца и посебан колективни уговор. Уговор о раду је утврдио висину ове надокнаде од 3% просечне месечне зараде у привреди, исто као и колективни уговор код послодавца. Међутим, оба ова акта не говоре о томе да ли се ради о дневној и месечној накнади. Ово утврђује Посебан колективни уговор за грађевинарство који утврђује да је послодавац дужан да обезбеди накнаду трошкова за дневну накнаду за повећане трошкове рада и боравка на терену (теренски додатак). Стога је правилно првостeпени суд утврдио и досудио дневну накнаду. Околност на коју се у жалби указује да је тужилац на терену имао обезбеђен смештај и исхрану нема значаја нити утиче на обавезу послодавца да запосленом исплати досуђену накнаду, јер се ради о различитим основима.

Што се тиче исплате мање исплаћене зараде, зарада се сагласно одредби члана 105 став 1 Закона о раду састоји од зараде за обављени рад и времена проведеног на раду, зараде по основу доприноса запосленог, пословном успеху послодавца (награде, бонуси и слично) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. Зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји се од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде у смислу члана 106 закона. Основна зарада одређује се на основу услова утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду. Општим актом утврђују се елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка. Уговором о раду може се утврдити основна зарада у већем износу од основне зараде утврђене на основу елемената из општег акта сагласно одредбама члана 107 Закона о раду. Првостепени суд је правилно утврдио висину дуговања по овом основу. Основна зарада може бити у висини минималне зараде па чак и нижа од минималне зараде, али одговарајућа зарада из члана 104 Закона о раду не може бити нижа од минималне зараде.

Првостепени суд је правилно закључио да је тужени обрачунавајући зараду тужиоцу у складу са анексима колективног уговора код послодавца, исту обрачунао супротно Посебном колективном уговору у грађевинарству и тиме проузроковао штету тужиоцу у висини мање исплаћене зараде.

Правилна је и законита одлука садржана у ставу трећем изреке јер је донета сагласно одредбама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Жалбом нису упућене конкретне примедбе на одлуку о трошковима парничног поступка. Одлука о трошковима је по налажењу овог суда правилна и законита јер је донета на основу правилне примене одредби члана 150 и 153 Закона о парничном поступку.

Одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби као неоснован, јер према свим околностима случаја ти трошкови нису били потребни ради вођења парнице. Изјављивање одговора на жалбу није било од утицаја на успех странке у парници.

Сагласно изложеном на основу одредбе члана 390, члана 165 став 1 Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Србије” бр. 72/2011...57/2013) одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић