APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

3.07.2013.

Гж1 4324/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 4324/13
Дана 03.07.2013.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, коју заступају адвокати АБ и АБ1, против туженог "АА", кога заступа адвокат АБ2, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог основног суда у Београду, Судска јединица у Обреновцу П1 бр.5307/10 од 05.04.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 03.07.2013. године

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Другог основног суда у Београду, Судска јединица у Обреновцу П1 бр.5307/10 од 05.04.2013. године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду, Судска јединица у Обреновцу П1 бр.5307/10 од 05.04.2013. године, у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиље па је поништено као незаконито решење туженог број 6254/3 од 15.11.2010. године о отказу уговора о раду број 3396 од 13.09.2004. године и тужени обавезан да тужиљу врати на рад у складу са њеном стручном спремом и здравственим стањем у року од 8 дана по пријему преписа пресуде, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиљи исплати на име трошкова парничног поступка износ од 150.000,00 динара у року од 8 дана од пријема пресуде.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 33.000,00 динара.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у гранацама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је основана.

Према разлозима побијане пресуде, тужиља је била у радном односу на неодређено време од 14.02.1996. године код туженог и обављала је послове специјалисте интерне медицине, а анкесом уговора од 01.10.2010. године распоређена је у Служби за кућно лечење. Ради тога, и код чињенице да је на основу исказа сведока СС утврђено да су сви запослени у Служби кућног лечења морали бити вакцинисани и да је утврђено да акт о процени ризика није у складу са законом и Посебним колективним уговором, првостeпени суд је закључио да није било основа за отказ уговора о раду тужиље. Ово и са разлога што је код тужиље утврђена трајна контраиндикација за вакцину хепатитис Б. Ради тога, како тужени као послодавац тужиљи није обезбедио рад на радном месту и у радној околини где су спроведене мере безбедности здравља на раду у смислу члана 114 посебног колективног уговора, следи да је оспорено решење незаконито.

Овај закључак побијане пресуде се за сада не може прихватити јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању, у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља у радном односу код тужене, да је тужиља као запослена са туженим као послодавцем закључила анекс уговора о раду број 3396 од 13.09.2004. године који је заведен под бројем 3398/2 од 30.09.2010. године и којим је тужиља распоређена на послове специјалисте медицине у служби за кућно лечење, да је према потврди Стучног тима за утврђивање трајне контраиндикације за имунизацију одређеном вакцином Градског завода за јавно здравље утврђено да код тужиље постоји трајна контраиндикација за вакцинацију хепатитис Б вакцином, да је тужиља Обавештењем број 6088 од 05.10.2010. године туженог обавештена да је спроведен поступак и извршена процена ризика радних места, те да радно место лекара специјалисте медице у Служби за кућно лечење није проглашено радним местом са повећаним ризиком, да је тужиља упутила писмо директору Дома здравља Обреновац дана 04.10.2010. године и да је тражила прераспоређивање на радно место сходно својој стручној спреми и здравственом стању, те да је навела да је радно место за повећаним ризиком између осталог служба за кућно лечење и да није оспособљена за послове са повећаним ризиком због трајне забране примања вакцине против хепатитиса Б и да јој прети непосредна опасност по живот и здравље због немогућности спровођења мера за безбедност и здравље на раду и да одбија да обавља послове на које је распоређена 01.10.2010. године, да је решењем директора туженог број 6254/3 од 15.11.2010. године тужиљи отказан уговор о раду број 3396 од 13.09.2004. године са даном 04.10.2010. године и утврђено да сва права и обавезе по основу радног односа код туженог престају са даном отказа уговора о раду, а да је у образложењу овог решења наведено да је тужиља неоправдано изостала са рада непрекидно 04.10.2010. године.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде, чињенично стање је остало непотпуно утврђено. Наиме, према одредби члана 58 Закона о заштити на раду (“Службени гласник РС” бр.42/91...-) радник има право да одбије да ради кад сматра да му прети непосредна опасност по живот и здравље због тога што нису спроведене прописане мере заштите на раду све док се не спроведу одговарајуће мере, а према одредби члана 59 став 1 прописано је да када радник одбије да ради због тога што сматра да му прети непосредна опасност по живот и здравље а предузеће сматра да поступак радника није оправдан, дужно је да одмах извести надлежну инспекцију. Даље је одредбом члана 114 Посебног колективног уговора за здравствене установе Републике Србије прописано да се запосленом не може отказати уговор о раду ако одбије да ради јер му прети непосредна опасност по живот и здравље због тога што нису спроведене посебне мере заштите на раду.

Запослени не може бити одговоран за повреду радне дисциплине и повреду радне обавезе коју је учинио као постоје околности које искључују његову одговорност.

Поштујући ове правне норме, било је нужно утврдити да ли је била обавезна вакцинација ради обављања послова специјалисте интерне медицине у Служби за кућно лечење. У односу на ову околност, првостeпени суд наводи да је из исказа сведока СС утврђено да су сви запослени у служби кућног лечења морали бити вакцинисани, односно да је њима који су радили у кућном лечењу речено да морају бити вакцинисани. Међутим, у односу на ову околност постоји супротно утврђење. Наиме, према одговору на пријаву Сектора за санитарни надзор одељења у Београду број 530-02-5900/2010-04 од 11.06.2010. године вакцинација против хепатитиса Б спроводи се код свих лица у здравственим и другим установама који у обављању својих послова долазе у непосредан контакт са инфицираним лицима и инфективним материјалном (крв, секрети).

Ради тога, било је нужно утврдити да ли извршиоци на пословима на које је тужиља премештена долазе у контакт са назначеним материјалом или не. На све ово је указала жалба тужене указујући основно на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 у вези члана 8 ЗПП, а ово и са разлога што је у поступку доношења ожалбене пресуде у присуству назначених чињеничних утврђења изостала и оцена доказа. Изложено , имајући у виду исказ сведока СС1 у делу када је о на питање да ли је тужиља сведоку као начелнику поставила питање да ли мора да се вакцинише, овај сведок изјавио: “колико се сећам не”, и „да је добра воља увек постојала у Дому здравља по савести сваког лекара да ли ће вакцинисти или не". Ради тога очигледно је да постоји противречност на назначену околност између исказа сведока СС1 и СС.

У присуству ових разлога, ожалбена пресуда је морала бити укинута па и у погледу одлуке о враћању на рад на послове које одговарају здравственом стању и стручној спреми тужиље.

По становишту овога суда, запослени има овлашћење да одбије да ради на пословима који су опасни по његов живот и здравље. Ради тога, за случај да је била обавезна вакцинација ради извршавања назначених послова тужиља не би могла бити изложена раскиду радно функционалне везе због тога што је одбила да извршава те послове. Међутим, за случај да није била обавезна вакцинација на хепатитис Б као услов за обављање тих послова, тужиља се не би могла успешно позивати на ту околност као разлог за одбијање извршавања послова поводом којих је закуљчила анекс уговора о раду.

Поред тога, у поступку доношења ожалбене пресуде нису разјашњене ни чињенице и то: да ли је тужена страна тражила интервенцију инспектора рада и да ли га је обавестила о одбијању тужиље да обавља назначене послове, да ли су остали запослени у назначеној служби били вакцинисани и зашто тужиља за период неоправданог изостанка са посла није долазила у просторије туженог све до дана 04. и 05.10.2004. године.

У присуству ових разлога, укинуто је и решење о накнади трошкова пошто одлука о том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога, првостeпени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће разјаснити назначене околности, суочити сведока СС и СС1 на околност да ли је била обавезна вакцинација и да ли су запослени у назначеној Служби обавештени да је обавезно вакцинисање те да ли су сви били вакцинисани поновиће доказ саслушањем тужиље у својству странке на околност зашто није остале дане до доношења решења( према утврђењу из ожалбене пресуде у дане 4 и 5 октобра је била закључана просторија Службе за кућно лечење ) да ли је тужиља за период изостанка са рада по решењу била у распореду и како је организован рад лекара ове Службе те у које је дане тужиља требала да ради , у које дане је тужиља долазила на рад и да ли је тражила интервенцију инспектора рада,атакође и да ли је то учинио тужени . У односу на контрарне околности спровешће суочење тужиље и осталих сведока које ће поново саслушати па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостeпени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 376 став 1 и члана 377 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа – судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић