APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

5.03.2014.

Гж1 432/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 432/14
Дана 05.03.2014.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници тужиље АА, против тужене Републике Србије – Министарство правде Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац из Београда, Немањина бр.22-26, ради накнаде материјалне штете, одлучујући о изјављеној жалби тужене на пресуду Другог основног суда у Београду, судске јединице у Лазаревцу П1 1121/13 од 18.12.2013. године, у седници већа одржаној дана 05.03.2014. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду, судске јединице у Лазаревцу П1 1121/13 од 18.12.2013. године

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду, судске јединице у Лазаревцу П1 1121/13 од 18.12.2013. године, усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да на име накнаде материјалне штете због мање исплаћене зараде, изврши исплату појединачно опредељених месечних износа, са законском затезном каматом почев од датума доспелости, па до исплате ближе одређени изреком, као и да на досуђене износе за тужиљу уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање РФ ПИО запослених, те да тужиљи надокнади трошкове поступка у износу од 125.986,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

Жалба тужене је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка, које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостeпеним судом произлази да је тужиља обављала судијску дужност у Општинском суду у Лазаревцу све до 31.12.2009. године, када јој је престала судијска дужност, јер није изабрана у складу са Законом о судијама и на основу одлуке Високог савета судства бр.06-00-37/2009-01 од 25.12.2009. године. Одлуком Високог савета судства од 23.09.2011. године одбијен је приговор тужиље на одлуку Високог савета судства о престанку судијске дужности, док је одлуком Уставног суда Републике Србије бр. VIII У-364/11 од 24.07.2012. године усвојена жалба тужиље против одлуке Високог савета судства од 23.09.2011. године и утврђено је да у поступку одлучивања о приговорима подносиоца жалбе није оборена претпоставка да подносилац испуњава услове за избор на сталну судијску функцију. Утврђено је да је одлуком Високог савета судства од 18.09.2012. године о измени одлуке о броју судија и судовима, тужиља изабрана за судију Другог основног суда у Београду, те да на функцију ступа 30 дана од избора. Утврђено је да је тужиља 01.02.2012. године засновала радни однос код другог правног лица „Колубаре угоститељство“, где је била ангажована до споразумног престанка радног односа, односно до 10.10.2012. године.

Из решења Другог основног суда у Београду Су бр.37/10 од 21.01.2010. године утврђено је да тужиља има право на накнаду плате у нето износу од 82.259,04 динара за период од 01.01.2010. године до 30.06.2010. године, док је решењем Су бр.33/10 од 23.07.2010. године утврђено да тужиља има право на накнаду плате у износу од 82,259,04 динара почев од 01.07.2010. године, а коју је накнаду тужиља и примала до 23.09.2011. године, када јој ово право престаје, а с обзиром на доношење одлуке Високог савета судства о одбијању приговора изјављеног против одлуке о престанку судијске дужности. Из потврде „Колубара угоститељство“ бр.1378 од 01.02.2013. године утврђена је висина износа зараде коју је тужиља остварила у периоду код овог послодавца од 01.02.2012. до 10.10.2012. године.

Првостепени суд налази да је захтев тужиље основан, те да тужиљи припада право на материјалну штету, јер је до умањења имовине дошло кривицом тужене, те је тужена у обавези да тужиљи накнади штету у висини мање исплаћене зараде, у смислу одредбе члана 172 Закона о облигационим односима, као и законску затезну камату на досуђене износе, с обзиром на члан 277 став 1 Закона о облигационим односима, а висину накнаде првостeпени суд је утврдио из налаза и мишљења судског вештака ВВ, а имајући у виду и одредбу члана 191 став 3 Закона о раду, те да је тужиља у одређеном периоду примала како накнаду зараде, тако и зараду у периоду у ком је радила код другог послодавца.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостeпени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Чињенице које дају одговор на питање, да ли постоји основ за грађанску одговорност за накнаду штете судија у односу на које је била донета одлука о неизбору, су: да је Високи савет судства у „Службеном гласнику РС“ бр.52/09, објавио оглас за избор судија у судовима опште и посебне надлежности у Републици Србији; да се тужиља благовремено пријавила на оглас за избор на сталну судијску функцију у неком од судова у Републици Србији; да је Високи савет судства 16.12.2009.године, донео одлуку о избору судија на сталну судску функцију, у судовима опште и посебне надлежности, која је објављена у „Службеном гласнику РС“ бр.106/09 од 17.12.2009. године; да је 25.12.2009. године, Високи савет судства донео одлуку бр.06-00-37/2009-01, којом је у ставу I диспозитива, утврђено да судијама које нису изабране у складу са Законом о судијама („Службени гласник РС“ бр.106/08), престаје судијска дужност са 31.12.2009. године, а у ставу II одређено је да наведене судије имају право на накнаду плате, коју ће утврдити вршилац дужности председника суда у којем, то право треба да остваре; да је по основу ових одлука престала судијска дужност судијама, јер нису изабрани ни у један суд, за који су поднели пријаву; да је због неизбора на сталну судијску функцију, одређеном судији, у овом случају тужиљи, утврђен престанак судијске дужности са 31.12.2009. године; да је Високи савет судства током 2010. године, у односу на већину подносилаца жалбе, донео појединачне одлуке, којима је утврђено да нису изабрани за судији, у складу са Законом о судијама, у којима је навео разлоге због којих сваки од подносилаца пријаве, не испуњава услове из члана 45 Закона о судијама, у погледу прописаних критеријума за избор судија (стручност, оспособљеност, односно достојност). У овој правној ствари Високи савет судства је донео одлуку дана 18.09.2012. године, којом је тужиља изабрана за судију Другог основног суда у Београду, са роком ступања на функцију од 30 дана од дана избора.

У периоду од 01.01.2010 .године до 08.09.2011. године, тужиља није вршила судијску дужност, због противправне радње назначеног органа, послодавца Републике Србије, применом правила из одредбе члана 172, у вези члана 154 Закона о облигационим односима, јер је у овој ситуацији понашање тужене било противправно, јер није на правно прихватљив начин оборена претпоставка, да неизабрани судија испуњава услове за избор на сталну судијску функцију. Када је реч о материјалној штети у имовини оштећеног судије треба имати у виду неостварене добити, она мора бити мерена према плати и другим примањима, која би остварио, да није био противправно лишен вршења судијске дужности, за назначени период. То је плата коју би судија остварио у суду, у коме би према редовном току ствари вршио судијску дужност, у овом периоду. У вредност изгубљене зараде, не урачунава се накнада за годишњи одмор, накнада трошкова за долазак и одлазак са рада или накнада за исхрану у току рада, јер запослени док не ради, нема трошкове ових основа. Висина штете због изгубљене зараде, одређује се према њеној измаклој вредности, на пословима на којима је запослени радио. Штету и висину изгубљене зараде, чини позитивна разлика, између вредности узорне плате и накнаде коју је оштећени примио и то применом одредбе члана 101 Закона о судијама, за период од 30.06.2010.године. За период после 01.07.2010.године и даље, судија је примао износ накнаде на основу Закључка Владе Републике Србије 05 бр.120-4978/2010 од 06.07.2010.године, за који је одлуком Уставног суда утврђено, да није у сагласности са Уставом и законом.

Материјална штета у виду изгубљене зараде, одређује се према вредности плате суда, који је преузео надлежност или део надлежности суда, у коме је судија до доношења одлуке о неизбору, обављао судијску дужност, умањена за вредност примљене накнаде, на основу одредбе члана 101 Закона о судијама, за период до 30.06.2010.године, као и за период после тог датума, ако није извршен његов повраћај под условима из закона. Због свега наведеног, правилно је првостепени суд закључио, да је захтев тужиље основан и одлучио као у изреци ожалбене пресуде, а у смислу члана 172, 154, 277 и 324 Закона о облигационим односима.

Правилна је пресуда и у погледу одлуке која се односи на уплату доприноса за тужиљу, а за наведени период, јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 2 и 3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Навод жалбе да тужиља евентуално може остварити право на зараду, коју је примала, када јој је престала судијска функција, је неприхватљив, имајући у виду да је тужиља претрпела штету због противправне радње послодавца, а то је Република Србија, а материјална штета се огледа управо у виду неостварене добити која се мери према заради и другим примањима, коју би тужиља примала да је радила.

Тужиља је изабрана за судију Другог основног суда у Београду, и та одлука производи дејство, па је правилно одмерена накнада штете према члану 185 став 1 и 2 Закона о облигационим односима, а супротно наводу жалбе. Ово зато што је то зарада коју би тужиља остварила по редовном току ствари да није било незаконитог рада државног органа.

Правилно је примењена и одредба члана 192 Закона о облигационим односима, јер је вредност изгубљене зараде већа од вредности примљене зараде за период потраживања, а имајући у виду налаз и мишљење судског вештака.

Правилно је и решење о трошковима парничног поступка, јер је донето правилном применом одредбе члана 153 и 154 ЗПП-а.

Из изнетих разлога, а применом одредбе члана 390 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић