APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

17.12.2014.

Гж1 4125/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 4125/2014
Дана 17.12.2014.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ против туженог “АА”, кога заступа адвокат БА, ради накнаде, вредност предмета спора 300.000,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог основног суда у Београду 3 П1-120/2014 од 06.06.2014. године, донео је у седници већа одржаној дана 17.12.2014. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду 3 П1-120/2014 од 06.06.2014. године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавеже тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду 3 П1-120/2014 од 06.06.2014. године, у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете исплати износе: због претрпљених физичких болова износ од 150.000,00 динара, због претрпљеног страха износ од 150.000,00 динара, са законском затезном каматом на свакии досуђени износ почев од 06.06.2014. године до исплате у року од 15 дана по пријему писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиљи накнади трошкове поступка у укупном износу од 121.500,00 динара са законском затезном каматом од 06.06.2014. године па до исплате у року од 15 дана по пријему писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова парничног поступка.

Тужиља је поднела одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП ни друге битне повреде одредаба парничног поступка жалба ни не указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља као запослена у радном односу на неодређено време код туженог на пословима хигијеничара, да је по налогу надлежног руководиоца туженог извршавала радне задатке скидања стазе са тавана ради прања истих, да је у том циљу тужиља почела да се пење уз мердевине које су биле ослоњене на зид просторије која води до тавана у објекту “АА1”, да је тужиља почела да се пење уз мердевине до таванског простора, да је у једном моменту дошло до проклизнућа тужиљине ноге, због чега је она пала на под, и претрпела повреду у виду прелома шестог и седмог ребра са десне стране као и котунзију тела, да је због тога трпела примарни страх високог интензитета у моменту дешавања незгоде (1-2 минута), секундарни страх високог интензитета који је трајао пола сата и страх средњег интензитета у трајању од три недеље, те секундарни страх слабог интензитета још 10 дана за које време је дошло до санације прелома ребара, да је тужиља трпела физичке бол јаког интензитета два сата од тренутка повређивања, потом бол средњег интензитета у трајању од 15 дана, после чега су болови прешли у болове слабог интензитета и трајали у наредних 15 дана, да је тужиља раније на исти начин обављала послове по налогу свога шефа, да се на овој мердевини и раније пела као и други запослени, да се никоме није десио пад са ових мердевина и да није имала чиме да додатно подупре мердевине код намештања нити је то радио ико од запослених који их је користио.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуке разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, остварена је претпоставка узрочности у смислу одредбе члана 173 став 1 у вези члана 154 став 1 ЗОО јер је у конкретном случају штета настала у вршењу опасне делатности у форми пењања мердевинама у правцу таванског простора. Ради тога, постоји основ грађанско правне одговорности туженог применом правила из назначених норми закона.Ово зато јер је то пењање остварено ради извршења радног задатка на висини

Нема основа за примену правила из члана 192 ЗОО у ситуацији када је то био уобичајени начин рада тужиље и других запослених који су користили назначене мердевине у истој намени а тужена страна није обезбедила одговарајуће средство ради заштите и безбедног пењања .

Суд вреднује посебно пажљивост понашања тужиље и са становишта члана 33 став 1 Закона о безбедности и здравља на раду (“Службени гласник РС” бр.101/05), према којој норми запослени има право да одбије да ради ако му прети непосредна опасност по живот и здравље, због тога што нису прописне мере безбедности и здравља на раду, све док те мере нис обезбеђене. Међутим, у ситуацији када се тужиља и раније на исти начин пењала на таван користећи ове мердевине и када су то чинили и други запослени следи да није било основа за одбијање извршења послова на описани начин пошто је то био уобичајени начин рада у овој радној средини.

Правилна је и одлука о накнади штете је досуђени износи представљају правичну новчану накнадуу по назначеним видовима нематеријалне штете.

Правилна је одлука и о камати јер се заснива на правилној примени одредби члана 187, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Када жалба тврди да није спорно да су ове мердевине биле стабилне, да су и други радници исте користили у извршењу својих радних обавеза, да је то потврдио и сведок и тужиља, да се тужиља и раније пела на ове мердевине, тада она није имала разлога да одбије извршење задатка на описани начин.

Ради тога, то што су се мердевине оклизнуле пре је последица непажње тужиље јер тужена страна није пружила ни предложила ниједан доказ на околност да се тужиља пењала на мердевине на начин који није био безбедан. Она зато претпоставку узрочности није оборила. Зато, оклизнуће тужиље односно мердевина се не може преписати у допринос тужиље супротно наводима туженог.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени правила из члана 153 и 154 ЗПП.

Код изложеног, нема покрића навод жалбе да се побијана пресуда заснива на погрешној примени материјалног права.

Тужена применом истих правних норми нема право ни на накнаду трошкова парничног поступка јер није успела у спору.

Са изложеног, а на основу одредбе из члана 390 и члана 165 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић