APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

5.02.2016.

Гж1 3862/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3862/13
05.02.2016. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Александре Спирковске, председника већа, Драгице Савељић Николић и Зорице Јовановић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник АБ1, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1 бр.11226/10 од 22.03.2013. године, у седници већа одржаној 05.02.2016. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 бр.11226/10 од 22.03.2013. године, у ставу првом изреке и у делу става другог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да га врати на рад и, у том делу, жалба тужиоца се ОДБИЈА, као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 бр. 11226/10 од 22.03.2013. године, у делу става другог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужиоца за признање свих права из радног односа од његовог престанка до враћања на посао и, у том делу, предмет се ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 бр.11226/10 од 22.03.2013. године, у преосталом делу става другог изреке и ОДБАЦУЈЕ тужба тужиоца у делу захтева којим је тражио да се обавеже тужени да га распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима.

УКИДАЈУ СЕ решења о парничним трошковима садржана у ставу трећем и четвртом изреке и, у том делу, предмет се враћа првостeпеном суду на поновни поступак.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 бр.11226/10 од 22.03.2013. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да се поништи решење председника Управног одбора туженог бр.912 од 18.05.2010. године којим му је отказан уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности и анекс I тог уговора, као и одлука Управног одбора туженог о престанку потребе за обављањем одређених послова бр.853 од 10.05.2010. године у делу којим су укинути послови одговорног пројектанта и руководиоца градилишта. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да суд обавеже туженог да га врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, уз признање свих права из радног односа од његовог престанка до враћања на посао. Ставом трећим изреке одбијен је захтев тужиоца да суд обавеже туженог да му накнади трошкове поступка. Ставом четвртим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове овог радног спора у износу од 199.500,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења, па до коначне исплате.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом чл.372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС” бр.125/04, 111/09), који се примењује на основу одредбе чл.506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС” бр.72/11-у даљем тексту: нови Закон о парничном поступку), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба делимично основана.

У првостепeном поступку, у потврђујућем делу, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде поступка које би биле од утицаја на правилност ожалбене пресуде, у том делу.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепeном поступку, тужилац је био запослен код туженог на неодређено време на пословима одговорног пројектанта и руководиоца градилишта, на основу закљученог уговора о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности бр.1447 од 19.11.2008. године, као и анкеса I уговора о раду бр.1544 од 07.12.2009.године. Одлуком о престанку потребе за обављањем одређених послова туженог бр.853 од 10.05.2010. године тужени је утврдио престанак потребе за обављањем одређених послова, разлоге престанка потребе за обављањем одређених послова, односно потребе за радом запослених, послове, односно запослене за чијим је радом престала потреба, укупан број запослених на неодређено време и број запослених који су вишак, мере којима се стварају услови за запошљавање вишка запослених, средства за решавање социјално – економског положаја вишка запослених и рок за отказ уговора о раду, па је између осталог, утврђено да у Сектору производње треба укинути послове пројектовања и планирања, односно да је престала потреба за радом запослених на пословима и то: одговорни пројектант и руководилац градилишта и инжењер пројектовања, планирања, озелењавања и одржавања. Оспореним решењем председника Управног одбора туженог бр.912 од 18.05.2010. године, донетим с позивом на одредбу чл.179 тачка 9 Закона о раду, тужиоцу, запосленом на пословима одговорног пројектанта и руководиоца градилишта, отказан је наведени уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности бр.1447 од 19.11.2008. године, као и анекс I уговора о раду бр.1544 од 07.12.2009. године и констатовано је да је тужиоцу исплаћена отпремнина у износу од 348.095,17 динара. Према разлозима из образложења наведеног решења, одлуком туженог бр.853 од 10.05.2010. године су, услед економских и организационих промена, утврђени послови за чијим обављањем је престала потреба, међу којим су и послови одговорног пројектанта и руководиоца градилишта, на којима је радио тужилац, а тужиоцу не може да се обезбеди премештај на друге послове код туженог.

Како је тужени због лоших резултата пословања имао потребу за смањењем трошкова, што је резултирало између осталог и укидањем радног места тужиоца, а тужиоцу није могао да обезбеди неко друго радно место, првостепeни суд је закључио да су оспорена одлука туженог о престанку потребе за обављањем одређених послова и оспорено решење о отказу уговора о раду тужиоцу законити, па је одбио захтев тужиоца за њихов поништај и захтев за враћање на рад и признавање свих права из радног односа од његовог престанка до враћања на посао и донео одлуку као у ставу првом и другом изреке ожалбене пресуде.

Одредбом чл. 179 тачка 9 Закона о раду („Службени гласник РС” бр. 24/05, 61/05, 54/09 ) прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Према одредби чл. 158 став 1 Закона о раду послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179 тачка 9 овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.

У конкретном случају, оспореном одлуком туженог бр.853 од 10.05.2010. године утврђен је престанак потребе за обављањем одређених послова, укинути су послови пројектовања и планирања, и утврђено је да је престала потреба за радом запослених на пословима одговорни пројектант и руководилац градилишта, које је обављао тужилац, па је оспореним решењем туженог бр.912 од 18.05.2010. године тужиоцу отказан уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 19.11.2008. године, као и анекс I уговора о раду од 07.12.2009. године, уз исплату отпремнине у износу од 348.095,17 динара.

Како из чињеница утврђених у поступку пред првостепeним судом произилази да је тужени на основу одлуке Управног одбора о рационализацији послова донео Правилник о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова бр.796 од 29.04.2010. године, којим су укинути послови пројектовања и планирања, а да је одлуком туженог бр.853 од 10.05.2010. године, између осталог, утврђен и престанак потребе за радом запосленог на пословима одговорни пројектант и руководилац градилишта, који су укинути, а тужиоцу који је обављао наведене послове се није могао обезбедити премештај на друге послове код туженог, правилан је закључак првостепeног суда да је тужени донео оспорено решење о отказу уговора о раду у складу са наведеном одредбом чл.179 тачка 9 Закона о раду.

Без значаја је навод жалбе да нису постојали никакви оправдани разлози за укидањем радног места тужиоца и исказивањем вишка запослених, већ да је укидање спроведено по личности, како би се тужилац одстранио из фирме, с обзиром на то да је тужени, као послодавац, овлашћен да одређује број извршилаца на радним местима, а што је и учинио доношењем одлуке о престанку потребе за обављањем одређених послова бр.853 од 10.05.2010. године.

Неоснован је навод жалбе да је тужилац указао на могућност да се, и поред укидања његовог радног места, са својом квалификацијом, распореди на друго одговарајуће радно место код туженог, с обзиром на то да тужилац поседује VII степен стручне спреме – архитектура, док се за радно место инжењер озелењавања и одржавања зелених површина, на које је указао током поступка, захтева се VII степен стручне спреме шумарске струке, а није доказао да је тужени имао неко друго упражњено радно место на које је могао да га распореди.

Како је одбио тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду, правилно је првостепeни суд одбио тужбени захтев и у делу за враћање тужиоца на рад.

Међутим, доносећи одлуку као у делу става другог изреке ожалбене пресуде којом је одбијен тужбени захтев у делу којим је тужилац захтевао признавање свих права из радног односа од његовог престанка до враћања на посао, првостепени суд је погрешно применио материјално право, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Одредбом чл. 191 став 1 Закона о раду прописано је да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева, а према ставу 2 тог члана поред враћања на рад, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање.

Тужилац је тужбом тражио, између осталог, признање свих права из радног односа од његовог престанка до враћања на посао, па како првостепени суд, у поступку припремања главне расправе, није вредновао уредност тужбе у овом делу, а током поступка је остала неразјашњена садржина права из радног односа чије признање тужилац тражи, имајући у виду одредбу чл. 191 Закона о раду, ожалбена пресуда у том делу је морала бити укинута и донета одлука као у ставу другом изреке ове пресуде.

Имајући у виду наведено, првостeпени суд ће, у поновном поступку, отклонити недостатке на које је указано овом пресудом, па ће, правилном применом материјалног права, поново одлучити о овом делу тужбеног захтева.

Такође, одлучујући о захтеву тужиоца за распоређивање на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, првостепeни суд је начинио битну повреду одредаба парничног поступка из чл.361 став 2 тачка 2 Закона о парничном поступку, у вези са одредбом чл.16 истог закона, јер је одлучио о захтеву чије решавање не спада у судску надлежност.

Наиме, распоређивање запосленог у складу са његовом стручном спремом, знањем и способностима је у надлежности туженог и то у складу са одредбама Закона о раду којима је регулисано закључење уговора о раду и измене уговорених услова рада достављањем понуде за обављање послова одређеног радног места од стране послодавца запосленом и прихватом понуде од стране запосленог и није у надлежности суда да обавезује послодавца да распореди запосленог на радно место у складу са његовом стручном спремом, знањем и способностима, већ само да обавеже туженог, као послодавца, да у случају да је тужбени захтев за поништај решења о престанку радног односа основан, врати запосленог на рад и распореди на одређено радно место на коме је био пре доношења тог решења, због чега је ожалбена пресуда, у делу става другог изреке којим је одлучено о захтеву тужиоца за распоређивање у складу са његовом стручном спремом, знањем и способностима, укинута, а тужба, у том делу, одбачена, применом одредбе чл.376 став 2 Закона о парничном поступку.

Укидају се и решења о парничним трошковима садржана у ставу трећем и четвртом изреке, јер одлука о парничним трошковима зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему.

Из изнетих разлога, одлучено је као у изреци, применом одредаба чл.375, 376 став 2, 377 став 2 и 387 тачка 3 Закона о парничном поступку, у вези са одредбом чл.506 став 1 новог Закона о парничном поступку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Александра Спирковска, ср

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић