APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

19.03.2015.

Гж1 377/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 377/15
Дана 19.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ против туженог ПД "ББ", ради исплате увећане зараде, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Лазаревцу П1 бр.5519/2012 од 18.11.2014. године, донео је у седници већа одржаној дана 19.03.2015. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1 бр.5519/2012 од 18.11.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лазаревцу П1 бр.5519/2012 од 18.11.2014. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му на име мање исплаћене зараде по основу минулог рада исплати износ од 50.045,42 динара са законском затезном каматом и то: на износ у вредности од датума па до коначне исплате као у његовом садржају, док је ставом два изреке обавезан тужилац да туженом плати на име трошкова парничног поступка износ од 1.950,00 динара.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних законом о парничном поступку.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11 ....), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 сав 2 тачка 1-3, 5,7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка на које жалба тужиоца неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац као запослени био у радном односу код туженог и радио на радним местима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем и то за период од 01.11.1977. до 31.03.1982. године са коефицијентом увећања 12/14 радећи на радном месту руковаоцем истоварне траке, за период од 28.04.1984. до 31.10.2012. године са коефицијентом увећања стажа осигурања 12/14 за радно место бравар, да је тужиоцу за период од 29.04.1984. до 31.08.2008. године уплаћен допринос и за стаж осигурања са увећаним трајањем, да је према анексу уговора од 01.09.2008. године тужилац био распоређен на радно место бравар за одржавање котлова и да му се од тада не уплаћује допринос за став осигурања са увећаним трајањем, да је минули рад тужиоца обрачунат тако што је основна зарада тужиоца увећана за 0,5% за сваку годину рада оствареног у радном односу код туженог , да тужени тужиоцу није код обрачуна минулог рада извршено о повећање по основу признатог бенефицираног радног стажа за период потраживања.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 108 став 1 тачка 4 Закона о раду (“Службени гласник РС” ) запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу 0,4% од основице. Основицу за обрачун уваћане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

Поштујући ову правну норму зарада из овог основа увећава се по основу времена проведеног на раду и то тако што се узима свака пуна година рада остварена у радном односу и у односу на њу врши увењање од 0,4% од основице. То значи да код обрачуна зараде из овог основа се не врши увећање по основу стажа осигурања независно од тога што је тужилац као запослени радио на пословима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем. Тај стаж осигурања служи за признавање права из пензијског и инвалидског осигурања ли не и по основу увећања зараде из овог основа.

Нема покрића навод жалбе да побијана пресуда не садржи довољне и јасне разлоге због чега је захтев тужиоца да му се призна бенефицирани радни стаж као основица за обрачун минулог рада и исплати новчани износ из тог основа неоснован.

Супротно овим наводима разлози побијане пресуде су јасни, потпуни и довољни.

Навод жалбе да је неспорно и да је вештак утврдио да је тужилац у два наврата радио на радном месту са бенефицираним радним стажом од 01.09.1977. до 31.03.1982. године и у времену од 29.04.1984. до 31.10.2012. године у чињеничном смислу није спорно. Међутим, са становишта примене права тај период му се не може урачунати са становишта увећаног стажа осигурања код обрачуна увећане зараде из овог основа. Тужиоцу је за период потраживања обрачуната зарада из овог основа за све навршене године проведене на раду а на назначено увећање и по основу стажа осигирања са увећаним трајањем нема право са целине изнетих разлога.

Навод жалбе да уколико се бенефицијом стечени стаж не рачуна у минули рад зашто је онда тужени као послодавац тужиоцу признао овакав стаж у минули рад за први од наведеног периода је правно без значаја с обзиром на меродавну регулативу за период потраживања.

Код изложеног не може се прихватити став жалбе да стаж осигурања са увећаним трајањем за ефективно радно време остварен улази код обрачуна зараде из овог основа.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 150,153, 154 и 163 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 390 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић