APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

26.11.2014.

Гж1 3760/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3760/2014
Дана 26.11.2014.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА кога заступа адвокат АБ, против туженог Јавног комуналног предузећа за превоз путника „Аутотранспорт Панчево“ Панчево, ул. Војводе Радомира Путника бр. 33/1 кога заступа БА ради исплате зараде, вредност предмета спора 153.369,99 динара одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Основног суда у Панчеву 5П1.бр. 910/13 од 03.07.2014. године исправљене решењем истог суда 5П1.910/13 од 08.10.2014.године донео је у седници већа одржаној дана 26.11.2014.године

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Панчеву 5П1.бр.910/13 од 03.07.2014. године исправљена решењем истог суда 5П1.910/13 од 08.10.2014.године у ставу један и три њене изреке а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Панчеву 5П1.бр.910/13 од 03.07.2014. године исправљена решењем истог суда 5П1.910/13 од 08.10.2014.године у делу става два изреке који се односи на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање и предмет у том делу УПУЋУЈЕ Основном суду у Панчеву на поновно суђење.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Панчеву 5П1.бр.910/13 од 03.07.2014. године исправљена решењем истог суда 5П1.910/13 од 08.10.2014.године у осталом делу става три изреке и ОДБАЦУЈЕ тужба тужиоца у односу на тужбени захтев да се обавеже тужени да Пореској управи поднесе пореску пријаву за период од 01.12.2010. до 31.10.2013. године са спецификацијом пореза на зараде и пореском пријавом за социјалне доприносе у року од 8 дана од дана пријема пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Панчеву 5П1.бр. 910/13 од 03.07.2014.године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је тужени обавезан да тужиоцу на име додатка на плату исплати укупан износ од 153.369,99 динара и то за период новчани износ у вредности као у његовом садржају све са законском затезном каматом на сваки појединачно месечно потраживање почев од 26. у наредном месецу за претходни месец па до коначне исплате а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоцу по исплати сваког припадајућег износа на име разлике зараде обрачуна и плати доприносе за обавезно социјално осигурање за период од 01.12.2010. до 31.10.2013.године као и да пореској управи поднесе пореску пријаву за период од 01.12.2010. до 31.10.2013. године са спецификацијом пореза на зараде и пореском пријавом за социјално осигурање у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 84.887,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде са законском затезном каматом почев од истека париционог рока па до коначне исплате под претњом извршења.

Правноснажним решењем истог суда 5П1.бр. 910/13 од 08.10.2014. године исправљена је ова пресуда тако што се у изреци пресуде у ставу другом у првом реду на страни два уместо речи „да тужиоцу“ уписује реч „да за тужиоца“.

Против ове прсуде тужени је благовремено изјавио жалбу због погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП а на друге повреде одредаба парнчиног поступка жалба и не указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац у радном односу код туженог по ком основу је закључио уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности број 400/2009-202 од 19.02.2009. године ради извршавања послова возача механичара, да је тачком 5 овог уговора одређено да тужилац као запослени има право на увећану зараду за рад ноћу и рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде 26% од основице, да је у периоду од 01.12.2010. до 31.10.2013. године тужилац остварио рад који је био организован у сменама, да је тужена страна тужиоцу за тај период извршила обрачун и исплату увећане зараде по основу рада у сменама од 3% од основице, да износи исказани у ставу један изреке ожалбене пресуде представљају позитивну разлику између те вредности и вредности увећане зараде од 26% од основице са датумима доспелости и вредностима као у садржају става један изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде дајући при томе разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 108 став 1 тачка 2 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05), запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад у сменама најмање 26% од основице.

Основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Даље је одредбом клаузуле 5 уговора о раду такође прописано да запослени има право на увећану зараду у складу са одредбама општих аката за рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде и то 26% од основице.

Тужилац је остварио рад у сменама за период потраживања а тужени му је обрачунао и исплату зараду из тог основа у вредности од 3% од основице па постоји његова обавеза да тужиоцу исплати и позитивну разлику из тог основа до вредности 26% од основице и применом правила из члана 295 ЗПП како то правилно закључује и првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

У присуству ових разлога навод жалбе да је побијана пресуда заснована на погрешној примени материјалног права и с тим у вези инсистирање на назначеној Уредби о начину и контроли обрачуна исплате зараде у јавним предузећима („Службени гласник РС“ бр. 5/2006) је правно погрешно. Тачно је да је одредбом члана 1 ове Уредбе прописано да се зарада у јавним предузећима и предузећима односно зависним друштвима капитала која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: Предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са законом о јавним предузећима и обављају делатност од општег интереса (у даљем тексту: закон) и овом Уредбом, да предузеће које не донесе годишњи програм пословања (у даљем тексту: Програм) до почетка календарске године за коју се програм доноси доношења програма у складу са законом обрачунава и исплаћује зарада највише до укупног износа средстава за зараду утврђену програмом за претходну годину односно на начин и под условима утврђеним тим програмом (члан 2). Такође је одредбом члана 3 Уредбе прописано да по доношењу програма за календарску годину за коју се доноси предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са тим програмом. Исто тако чланом 4 ове Уредбе прописано је да програм поред елемената и критеријума из члана 22 став 4 овог закона обавезно садржи и:
-укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада органа пословодства предузећа;
-критеријуме за обрачун и исплату зарада а према којима укупан износ средстава из тачке 1 овог става зависи од пословно-финансијских резултата;
-послове који се сматрају пословима пословодства предузећа (органа пословодства).

Поштујући садржај ове Уредбе тужени послодавац је у односу на укупан износ средстава везан усвојеним програмом из члана 4 ове Уредбе и члана 22 став 2 овог Закона па и када се ради о обрачуну и исплати зарада. Међутим, када се ради о исплати зарада по основу сменског рада не могу се суспендовати конгентне норме а таквог је карактера назначена норма Закона о раду која се односи на исплату зараде запосленима конкретно овде тужиљи. Такође тужени није доказао да је на овај начин пробио износ планирах средстава за ову намену.

Код изложеног без значаја је и позивање жалбе на то да је тужени донео план и програм пословања за сваку календарску годину пословања полазећи од назначеног упутства и да се предузеће обавезало да се строго придржава упутства локалне власти јер се план и програм пословања за сваку календарску годину доставља Градској управи. То важи и за позивање на одредбу члана 36 Закона о буџетском систему и то да план и програм предвиђа укупну масу средстава за исплату. Тачно је да план и програм предвиђа укупну масу средстава за исплате. Међутим то је само значило да је тужена страна кроз корекцију цене рада могла да врши усклађивање исплате зарада запосленима у односу на масу средстава предвиђену програмом али не и да суспендује конгентне норме Закона о раду и уговорену зараду по основу сменског рада.

Не може се у овом делу прихватити ни навод жалбе да је исплаћивана увећана зарада по свим основима осим за сменски рад где је исплаћено 3% као од утицаја за другачију одлуку у овој парничној ствари.

Навод жалбе да се број бодова за обрачун зараде није мењао и да је још приликом утврђивања вредности бода за тужиоца уговором о међусобним правима, обавезама и одговорностима који је закључио да туженим 2009. године њему припао већи коефицијенат правно је без значаја јер се овде ради о другом основу потраживања.

Нема покриће навод жалбе да се побијана пресуда заснива на погрешној примени материјалног права.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 153 став 1 и 154 ЗПП а одлука у укинутом делу изреке је остала без значаја јер је то неуспех у незнатном делу спора поводом кога нису ни могли настати посебни потребни нужни трошкови.

Позивање жалбе на решење Апелационог суда у Београду Гж1.бр.435/14 од 05.03.214. године правно је без значаја јер је то укидно решење и не указује на различиту правну праксу Апелационог суда у Београду.

Међутим, побијана пресуда је морала бити укинута у ставу два њене изреке. Наиме, у делу из захтева који се односи на уплату доприноса употребљава се родни појам доприноси за социјално осигурање па није јасно о којој се врсти доприноса ради. Зато се побијана пресуда не може испитати са становишта правилне примене одредби члана 2 и 3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање јер постоје три врсте доприноса (доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, доприноси за здравствено осигурање и доприноси за случај незапослености). Ради тога се побијана пресуда се у овом делу не може испитати ни са становишта правилне примене материјалног права па је зато морала бити укинута и предмет у том делу враћен на поновно суђење.

Супротно у делу који се односи на подношење пореске пријаве ожалбена пресуда је укинута јер је захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 2 у вези члана 16 ЗПП а у којој повреди одредаба парничног поступка суд жалбе води рачуна по службеној дужности применом правила из одредбе члана 386 став 3 ЗПП. Ово са разлога што се наплата пореза врши по Закону о пореском поступку и пореској администрацији од стране пореских органа и у том делу то не може бити предмет судске надлежности суда у парници.

Зато је побијана пресуда у овом делу укинута и тужба у односу на тај део тужбеног захтева одбачена.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку разјаснити о којој се врсти доприноса ради па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овом делу.

Са изложеног а на основу одредби члана 390 и 391 став 2 и члана 392 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић