APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

3.07.2013.

Гж1 3718/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3718/2013
03.07.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против тужених: Републике Србије – Канцеларије за Косово и Метохију, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немањина 22 – 26 и Општине Лепосавић, коју заступа Општинско јавно правобранилаштво Општине Лепосавић, ради исплате зараде, одлучујући о изјављеној жалби тужиље, против пресуде Првог основног суда у Београду 6П1.14060/10 од 20.12.2012.године исправљено решењем истог суда 6П1-14060/10 од 26.04.2013.године, донео је у седници већа одржаној дана 03.07.2013.године,

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 6П1.14060/10 од 20.12.2012.године, исправљена решењем истог суда 6П1.14060/10 од 26.04.2013.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене Републике Србије – Министарства за Косово и Метохију, да се обавеже тужиља да овом туженом накнади трошкове поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 6П1.14060/10 од 20.12.2012.године, у ставу један изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже првотужена Република Србија – Канцеларија за Косово и Метохију и друготужена Општина Лепосавић да тужиљи на име неисплаћених месечних нето зарада за период од 01.05.2008 до 15.02.2009.године солидарно исплати новчане износе за период и са законском затезном каматом од датума до исплате, у свему као у његовом садржају, као и да јој тужиља на име трошкова парничног поступка, а што би све тужени требало да исплате тужиљи у року од 8 дана од пријема пресуде, у целости као неоснован. Ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је требало да се обавежу Република Србија – Канцеларија за Косово и Метохију и друготужена Општина Лепосавић, да у корист тужиље за период од 01.02.2008 до 15.02.2009.године уплате припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и за случај незапослености и то доприносе за пензијско инвалидско осигурање Републичком фонду пензијског инвалидског осигурања Републике Србије, доприносе за здравствено осигурање Републичком заводу за здравствено осигурање Републике Србије и доприносе за случај незапослености Републичкој агенцији за запошљавање у висини према месечним износима из става првог изреке пресуде,као неоснован, ставом три изреке обавезана је тужиља да првотуженом Републици Србији – Канцеларији за Косово и Метохију на име трошкова парничног поступка исплати износ од 69.000,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде, док је ставом четири изреке обавезана тужиља да друготуженој Општини Лепосавић на име трошкова парничног поступка исплати износ од 508.500,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде.

Решењем истога суда 6П1.14060/10 од 26.04.2013.године у ставу један изреке исправљена је ова пресуда у ставу један изреке у трећем реду тако да уместо Канцеларије за Косово и Метохију треба да стоји Канцеларија за Косово и Метохију, док је ставом два изреке утврђено да у преосталом делу пресуда Првог основног суда у Београду 6П1. 14060/10 од 20.12.2012.године остаје неизмењена.

Против наведене пресуде, тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права.

Тужена Република Србија је поднела одговор на жалбу тужиоца са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби за састав жалбе 9.000,00 динара и на име поштарине 80,00 динара.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења, из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС”, број 125/04 и 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП (“Службени гласник РС”, број 72/2011) Апелациони суд у Београду је као другостепени суд, нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, нити других битних повреда одредаба парничног поступка, које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде, следи да је тужиља у периоду од 01.05.2008 до 15.02.2009.године радила у Косовској полицији не пословима асистента у оперативи при косовској полицијској служби, да је за период од маја 2008 до краја јануара 2009.године, примила зараду од косовске полицијске службе, да је у спорном периоду радила у просторијама Станице полиције и да није у истом периоду радила у просторијама Општине Лепосавић, те и да сада зараду прима од косовске полиције и да Влада Републике Србије донела закључак 05 број 02-812/2008 од 21.02.2008.године којим је обавезано Министарство унутрашњих послова – Министарство за Косово и Метохију и Министарство Правде – Министарство финансија Управа царине и Пореска управа да преузму раднике који су били запослени у привременим институцијама на Косову и Метохији и којом је обавезано Министарство рада и социјалне политике да преузму Министарство за Косово и Метохију и исплату свих социјалних давања на територији Косова и Метохије, као и Министарство просвете да финансира материјалне трошкове школа основног и средњег образовања, да би укупна зарада тужиље за период од 01.05.2008 до 15.02.2009.године износила 289.133,84 динара, да је решење Општине Лепосавић од 01.02.2008.године тужиља примљена у радни однос код туженог Општине Лепосавић, али да није радила код ове тужене па ни за период потраживања.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Правилан је закључак ожалбене пресуде да запослени остварује право на плату за свој рад применом правила из одредбе члана 37 став 1 Закона о радним односима у државним органима. Ради тога, када је запослена овде тужиља радила у КПС за период потраживања нема основа да потражује плату за рад од тужених који није остварила. Тужиља никада није ступила на радно место на рад код тужене Општине Лепосавић, што је чињенично утврђене из ожалбене пресуде, потврђено исказом саме тужиље која је навела да је обављала послове при косовској полицијској служби у периоду од 01.05.2008 до 15.02.2009.године, а што је потврђено и на основу резултата изведених доказа, саслушањем сведока у првостепеном поступку. Радни однос се заснива у јединици локалне самоуправе – Општине Лепосавић, на основу решења уз ступање на рад као начин заснивања радног односа. Ради тога, када тужиља у назначеном периоду није радила од тужене Општине Лепосавић, већ је у том периоду била припадник косовско полицијске службе код које је у радном односу од 2005. године она нема основа за потраживање ни према туженој Републици Србији, са којим се не налази у материјално правном односу ни према туженој Општини Лепосавић.

Овде нема услова за исплату назначеног новчаног износа ни по основу зараде ни по основу накнаде штете, јер тужиља није радила ни код једне од тужених нити има чињеница из којих би следио закључак да је била спречена да оствари право на део на рад – ступи на рад и ради. Ради тога, нема ни основа за примену правила из одредбе члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима. Нема основа за грађанскоправну одговорност тужених ни стим у вези за конституисање основа њихове одговорности за накнаду штете јер на њиховој страни нема ни противправне радње.

Ради тога, тужиља је за исти период за који потражује новчане износе по основу плате од тужених као солидарних дужника, остварила право на плату као припадник косовске полицијске службе.

Позивање жалбе да је донето решење о заснивању радног односа, је чињенично тачно. То решење је донела Општина Лепосавић, али тужиља није ступила на рад код тужене Општине Лепосавић у извршењу тога решења, па нема ни основа за њено потраживање. Ради тога без значаја је Уверење СО Лепосавић број 120-12/08 од 21.04.2008 године где је наведено да је тужиља била у радном односу пошто то неодговара стварном стању.

Неприхватљив је ничим доказан навод жалбе да је тужиља обављала послове у објекту где јој је речено – Полицијској станици Лепосавић. За то нема основа већ само са разлога што КПС није под контролом тужених већ УМНИК, а нема ни доказа да је тужиља тај рад обављала по налогу тужених.

Код изложеног нема основа ни за преиначење побијане пресуде применом правила из одредбе члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП и усвајање тужбеног захтева тужиље.

Навод жалбе да ако нема радног односа, зашто је тужиљи вршена исплата три плате, унети подаци у радну књижицу и издато уверење о запослењу, правно су без значаја. Ово са разлога што из пропуста тужене Општине Лепосавић не следи постојање непостојећег права на плату тужиље. Не може тужиља остварити непостојеће право на плату када није радила за период потраживања код ових тужених, нити ступила на рад претходно што је начин заснивања радног односа.

Навод жалбе, да се на појединим местима говори о пријему у радни однос, а на други о преузимању су две различите ствари и са становишта примене права тачно, али код изложеног без значаја.

Навод жалбе да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање, стим у вези да је решење по коме је тужилац засновала радни однос законито решење, правно је без значаја ако чињеница да тужиља није ступила на рад у извршењу тога решења код тужене Општине Лепосавић.

За то је без значаја и позивање жалбе на одредбу члана 8 став 1 Закона о радним односима у државним органима (“Службени гласник РС”, број 48/91...39/02).

То исто важи и за питање жалбе :да ли је овом пријему претходио и јавни оглас или не. Тужиља је примљена у радни однос јер је донет акт Општине Лепосавић, али она није ступила на рад, па су без значаја наводи жалбе да је тужиља примила три плате за месец фебруар, март и април 2008.године и то из средстава које је наменски добила од Министарства за Косово и Метохију, да је Општина Лепосавић, податке о пријему у радни однос тужиље унела у радну књижицу издала уверење да је она запослена код ове тужене.

Наводи жалбе да је тужиља ступила на рад у Општину Лепосавић немају своје чињенично покриће, а то се потврђује у садржају саме жалбе. У том значењу и исказ из њеног садржаја да је тужиља ступила на рад у Полицијској станици Лепосавић, где се налази сва потребна документација и техника за обављање послова полицајца управо у згради где и сада обавља послове као запослени у МУП РС.

Зато је без значаја и даљи навод жалбе да ступање на рад тужиље се мора сагледати и у оквиру чињенице које су претходиле доношењу решења о заснивању радног односа, а да околност позивања на то да је у решењу о пријему тужиље у радни однос наведено да се она прима као повереник не може ићи тужиљи на штету је правно погрешно.

Ово већ и само са разлога што то такође потврђује да тужиља није примљена назначеним решењем да ради послове полицајца у КПС већ повереника које стварно није обављала.

Код изложеног је без значаја су и наводи жалбе да за пријем тужиље у радни однос код Општине Лепосавић није била потребна сагласност Министарства за Косово и Метохију, а и да је била потребна да је она постојала, и да закључак Владе Републике Србије од 21.02.2008.године и 17.04.2008.године нису били једини основ за пријем тужиље у радни однос и да са закључком Општинског већа Општине Лепосавић број 19 од 01.06.2010.године нису могла поништити дејства решења о заснивању радног односа тужиље са Општином Лепосавић.

То исто важи и за навод жалбе да је Општина Лепосавић нема сопствени финансијски приход већ је финансира Република Србија у утуженом периоду преко Министарства за Косово и Метохију сада преко Канцеларије за Косово и Метохију и да је Држава Србија, пасивно легитимисана у овом спору . Ти наводи немају своје чињенично покриће код изложеног. Тужена Република Србија није донела акте о радноправном статусу тужиље нити је тужиља обављала рад за ову тужену. Ово и са разлога што запослени остварује своја права и обавезе код послодавца неизвесно од тога које га правно, односно физичко лице финансира и изворе средстава за исплату плата потребних за функционисање тога послодавца.

Даљи наводи жалбе на погрешну примену материјалног права и стим у вези да тужиља прима две плате и да је тај рад у интересу Републике Србије, те да је тужиља и сада формално припадник КПС остају без значаја са целине чињенично правних разлога.

Правилна је и негативна одлука по захтеву тужиље за уплату назначених доприноса, а са целине претходних чињенично правних разлога.

Правилна су и решења садржана у ставу три и четири изреке побијане пресуде, који се заснивају на примени правилне одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Тужена Република Србија, нема право на накнаду трошкова поступка по жалби, јер они нису били нужни, пошто је по овом питању правна пракса јединствена, а не ради се о сложеном предмету спора, док се у одговору на жалбу понављају наводи већ изнети у поступку доношења ожалбене пресуде.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 и 161 ств 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић