APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

21.09.2011.

Гж1 3673/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД
Гж1 бр. 3673/11
Дана, 21.09.2011. године
Б е о г р а д

У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарства финансија – Пореске управе, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немања 22-26, ради поништаја решења, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Првог основног суда у Београду 17 П1.бр. 5680/10 од 24.06.2011. године, донео је у седници већа одржаној дана 21.09.2011. године,

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 17 П1.бр. 5680/10 од 24.06.2011. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 17 П1.бр. 5680/10 од 24.06.2011. године, ставом један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да пониште решења тужене и то решење број 112-00388/2005-05 од 08.03.2005. године и решење број 117-00438/2005-05 од 21.04.2005. године о нераспоређивању тужиље почев од 01.01.2005. године до обезбеђивања права на отпремнину, као неосновна, док је ставом два изреке обавезана тужиља да туженом накнади трошкове овог поступка у висини 10.500,00 динара у року од 8 дана од дана правоснажности пресуде.

Против наведене првостепене пресуде тужља је благовремено изјавила жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са захтевом да се обавеже тужена да накнади трошкове поступка по жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, је нашао:

- Жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на његову правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља у радном односу код тужене - Министарство финансија – Пореској управи на управно - надзорним пословима, на утврђивању аконтационог пореза на приходе самосталне делатности са звањем виши референт, да је решењем директора пореске управе број 112-00388/2005-05 од 08.03.2005. године у ставу један диспозитива утврђено да је тужиља остала нераспоређена у пореској управи почев од 01.02.2005. године до обезбеђивања права на отпремнину сагласно Закону о раду, као и да тужиља има право на накнаду у висини плате која се обрачунава према коефицијентима радног места које је вредновано исто као радно место на коме је била распоређена и да ће права и обавезе утврђене тачком 1. и 2. овог решења остваривати од коначности решења, да је у образложењу овог решења наведено да је правилником о унутрашњој организацији делокругу унутрашњих јединица и систематизацији радних места пореске управе број 110-00-399-2004-1 од 18.10.2004. године у унутрашњој јединици пореске управе која је преузела надлежност укинуте Организационе јединице смањен број извршилаца за радно место на које је била тужиља распоређена и да не постоји систематизовано радно место за које би тужиља испуњавала услове и да тужиља није могла да буде распоређена на друге послове због недостатка одговарајуће стручне спреме.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени суд у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 169 став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“ број 82/02....) на пореске службенике примењују се прописи о државној управи, прописи о радним односима и платама у државним органима, као и прописи из области здравственог и пензијско – инвалидског осигурања ако овим Законом није другачије прописано . У корпусу норми овог Закона чији је наслов:“Радни однос“ (одредба члана 169 – 171) не налазе се норме којима је нормативно уређен статус нераспоређених запослених и услови за стицање тога статуса. Зато је овде меродаван тада важећи Закон о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“ број 48/91...)па тиме и његова одредба члана 65 која гласи: „Ако је у државном органу дошло до смањења броја запослених услед промене у организацији и методу рада однос услед смањења обима и укидања послова, запослени се распоређује на радно место у истом или другом државном органу које одговара његовој стручној спреми.“

Одлуку о распоређивању запослених из става 1. овог члана доноси функционер који руководи органом у којој се запослени распоређује.

Уколико запослени не прихвати радно место на које је распоређен у складу са ставом 1. и 2. овог члана престаје му радни однос.

Уколико се запослени може распоредити у складу са ставом 1 и 2 овог члана, функционер односно орган из става 2 овог члана доноси решење којим се утврђује да је запослени остао нераспоређен.

Поштујући ову правну норму и с обзиром да је дошло до смањења броја запослених на пословима на којима је радила тужиља, а да она није могла бити распоређена на друге послове, јер не испуњава услове у погледу стручне спреме (чињенично утврђење из ожалбене пресуде) правилан је закључак првостепеног суда да је тужбени захтев тужиље неоснован.

Позивање жалбе на околност да је суду достављено мишљење Синдиката „Независност“ број 05119-29/05 од 08.02.2005. године из кога се види да се синдикална организација противи поступку руководства пореске управе тужене који је покренут без програма решавања вишка запослених је овде без правно – вредног значаја. Ово са разлога што мишљење синдиката не обавезује послодавца, а у овој радној средини се не примењује програм решавања вишка запослених. Не примењује, пошто одредба члана 65 Закона о радним односима у државним органима као посебна правна норма за ову радну средину дерогира одредбе члана 155 – 157 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05) којима је утврђен општи режим вишка запослених.

Позивање на исказ сведока Душка Стефановића је чињенично - правно без значаја. Ово са разлога што је овај сведок изнео мишљење да је тужиља могла бити распоређена на друго радно место према новој систематизацији имајући у виду њену стручну спрему и радно искуство. У том значењу и исказ овог сведока који гласи: „ја мислим да је тужиља могла бити распоређена на друго радно место према новој систематизацији имајући у виду њену стручну спрему и радно искуство“. Међутим, сведок не даје мишљење већ на основу непосредног опажања даје исказ о чињеницама које је на тај начин сазнао.

Поред тога ни сведок ни тужиља нису идентификовали послове који су били слободни и које је тужиља могла обављати и с тим у вези за које је она испуњавала услове, па и у погледу врсте и степена стручне спреме. Ради тога, тужиља није оборила чињенично утврђење у поступку доношења ожалбене пресуде да тужиља није испуњавала услове у погледу стручне спреме за рад на другим пословима.

Пошто је терет чињеничне тврдње и доказа на те околности као и на околности да је било слободних радних места био на тужиљи, ови наводи жалбе остају правно без значаја.

Код изложеног нема покриће навод жалбе да је побијана пресуда заснована на погрешној примени материјалног права.

Оцењен је као без утицаја и недоказан навод жалбе да су распоређени на послове извршиоци који немају положен државни испит (тужиља према чињеничном утврђену у поступку доношења ожалбене пресуде има положен државни испит и обучена је за рад на рачунару) , с обзиром да је у овлашћењу старешине органа да оцени који ће запослене распоредити за одређене послове.

Приложено уз жалбу Обавештење број 08-9386/05 од 13.05.2005.године је без утицаја јер садржи само позив запосленима у Пореској управи који нису заинтересовани да после доношења новог Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији буду распоређени да дају одговарајућу изјаву. Ово и зато што се распоређивање врши попуном слободних послова уз услов да запослени испуњава прописане услове за њихово обављање.

Код изложеног правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто донето на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужиља није успела у спору, па зато нема право ни на накнаду трошкова у поступку по жалби применом правила из члана 149 став 1 овог Закона.

На основу изложеног, а на основу одредбе члана 375 и 161 став 1 ЗПП-а одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић