APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

2.12.2016.

Гж1 364/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 364/2015
Дана: 02.12.2016. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", ради поништаја решења, враћања на рад и накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр. 9621/10 од 28.10.2014. године, у седници већа одржаној дана 02.12.2016. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр. 9621/10 од 28.10.2014. године у ставу првом изреке, па се усваја тужбени захтев тужиље и поништава као незаконито решење директора туженог од 19.01.2010. године заведено код туженог под бројем 257 дана 22.01.2010. године којим је тужиљи отказан уговор о раду.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр. 9621/10 од 28.10.2014. године у ставу другом, трећем, четвртом, петом и шестом изреке и у овом делу предмет се враћа првостeпеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр. 9621/10 од 28.10.2014. године ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се као незаконито поништи решење директора туженог донето 19.01.2010. године а заведено под бројем 257 дана 22.01.2010. године којим је тужиљи отказан уговор о раду; ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљу врати на рад; ставом трећим изреке одбачена је тужба у делу тужбеног захтева да се обавеже тужени да тужиљу распореди на радно место специјалног саветника за финансијска питања у организационој јединици I кабинет директора као недозвољена; ставом четвртим изреке одбијен је захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи на име накнаде штете у виду изгубљене зараде за период од фебруара 2010. године до јула 2013. године исплати укупан износ од 8.579.458,00 динара са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате а на име мање исплаћене зараде за време неоснованог привременог одсуства са рада за период од 28.10.2009. године до јануара 2010. године износ од 552.033,00 динара са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месеч ног износа као неоснован; ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени Фонд да у корист тужиље за период од 01.02.2010. године до 01.08.2013. године уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање запосленом Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, доприносе за здравствено осигурање Републичком фонду за здравствено осигурање, а доприносе за осигурање за случај незапослености Националној служби за запошљавање на износ изгубљене зараде од 9.101.491,00 динара, а ставом шестим изреке одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих законом прописаних разлога.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.125/04, 111/09) који се у овој парници примењује на основу правила из члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/11) Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље основана.

У поступку доношења првостeпене пресуде у преиначујућем делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостeпеном поступку тужиљи је решењем директора туженог од 19.01.2010. године заведеним код туженог под бројем 257 дана 22.01.2010. године отказан уговор о раду с позивом на правила из члана 179 тачка 3 Закона о раду и члана 2 и члан 45 тачка 3 Правилника о раду туженог и кодекса понашања запослених у Фонду уз образложење да се у два кредитна предмета у оквиру Програма кредита за почетнике и то уговор број 15398 од 20.05.2009. године, корисник кредита "ББ1" и уговор бр. 15410 од 28.05.2009. године, корисник кредита "ББ2" тужиља запослена код туженог на пословима извршног директора за финансијско-оперативне послове са овлашћењем директора Фонда појављује у својству супруге заложног дужника а да су оба случаја корисници кредита регистровани на њеној адреси, и да је у кредитном предмету број 15398/09 у име Фонда потписала уговор у својству овлашћеног лица-директора Фонда чиме је поступила супротно кодексу понашања запослених у Фонду јер је учествовала у финансијским и другим активностима које могу штетити пословању и угледу Фонда у случају у којем је лични интерес у сукобу са пословним. Доношењу оспореног решења није претходило писмено упозорење запосленој о постојању разлога за отказ уговора о раду већ само решење директора Фонда, којим је тужиља из истих чињеничних разлога привремено удаљена са рада у трајању од 3 месеца. За исти животни догађај против тужиље је поднета кривична пријава. Тужиља није оспорила чињенице на којима је заснивана оспорена одлука а које је тужени утврдио из извештаја о ванредној ревизији сачињеног у октобру 2009. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је оценио да у конкретном случају у тужиљином понашању у вези са спорним уговорима о кредиту постоје елементи сукоба интереса чија је забрана утврђена Кодексом понашања запослених код туженог, да је својим понашањем тужиља прекршила радну дисциплину и да је у конкретном случају постојао оправдан разлог за отказ уговора о раду тужиљи због ког не може да настави рад код туженог па је као неоснован одбио постављени тужбени захтев за поништај оспореног решења.

Доносећи одлуку садржану у ставу првом изреке ожалбене пресуде првостeпени суд је погрешно применио материјално право.

Непоштовање радне дисциплине основ је из код послодавац у смислу правила из члана 179 тачка 3 Закоан о раду (“Службени гласник РС” бр. 24/05...54/09) може запосленом отказати уговор о раду акој је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Отказ уговора о раду из овог разлога, међутим,према правилима из члана 184 истог закона, послодавац запосленом може дати само у субјективном року од 3 месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од 6 месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа.

У конкретном случају тужиљи је оспореним решењем отказан уговор о раду због кршења правила о забрани сукоба интереса прописаних Кодексом понашања запослених у Фонду приликом закључења уговора о кредиту број 15398 од 20.05.2009. године са корисником кредита "ББ1" и уговора бр. 15410 од 28.05.2009. године, закљученим са корисником кредита "ББ2", па је објективни рок у ком је послодавац запосленом могао отказати уговор о раду из овог отказног разлога почео тећи дана 29.05. 2009. године а истекао протеком рока од 6 месеци од дана наступања чињеница која су основ за давање отказ уговора о раду дана 29.11.2009. године. Оспорено решење, међутим донето је дана 19.01.2010. године, по протеку назначеног рока. Истеком овог рока послодавац је изгубио правну моћ да због насталог отказног разлога запосленом откаже уговор о раду, што је довољан разлог незаконитости оспореног решења, због чега је овај суд преиначио одлуку садржану у ставу првом изреке ожалбене пресуде и као основан усвојио постављени тужбени захтев.

Последица поништаја незаконите одлуке послодавца о престанку радног односа запосленог, према правилима из члана 191 став 1 Закона о раду, који је био на снази у време доношења оспореног решења је враћање запосленог на рад, ако запослени то захтева. Поред враћања на рад, послодавац је у смислу правила из члана 191 став 2 и 3 истог закона дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање, с тим што се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа.

Иако из садржине списа произилази да је тужиља током поступка пред првостeпеним судом остварила право на пензију, првостeпени суд се, због погрешне примене материјалног права, није бавио питањем да ли је тужиља и ако јесте када навршила радни век, нити питањем обима штете коју тужиља због незаконитог отказа трпи, па је чињенично стање важно за доношење правилне одлуке остало непотпуно утврђено због чега су одлуке садржане у ставу другом, четвртом и петом ожалбене пресуде морале бити укинуте.

Према правном схватању овог суда реституција права запосленог у случају поништаја незаконите одлуке о отказу уговора о раду је враћање запосленог на послове чије му је обављање поверено уговором о раду, јер је поништајем акта којим је он отказан, већ закључени уговор остао на правној снази, па производи правно дејство.

Из Анекса број 2 уговора о раду закљученим међу парничним странкама, а заведеним под бројем 1577 дана 06.07.2009. године, чију је садржину првостeпени суд пропустио да изложи у образложењу пресуде произилази да је изменама уговора о раду тужиљи поверено обављање послова специјалног саветника за финансијска питања у организационој јединици I кабинет директора, па захтев тужиље за враћање на то радно место има карактер захтева за реституцију права запосленог повређеног незаконитом одлуком, о каквом захтеву је суд надлежан да одлучује. Из изложених разлога укинуто је и решење садржано у ставу трећем изреке ожалбене пресуде којим је у погледу овог тужбеног захтева као недозвољена одбачена поднета тужба.

Како зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу шестом изреке ожалбене пресуде.

У поновном поступку првостeпени суд ће позвати парничне странке да у законом прописаном року допуне непотпуне наводе и предоче потребне доказе, разјаснити чињенице од значаја за доношење правилне одлуке и правилном применом материјалног права поново одлучити о захтевима истакнутим у парници.

Из изложених разлога, применом правима из члана 380 тачка 4 и 377 став 2 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 72/1), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић