APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

14.09.2011.

Гж1 3595/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3595/11
Дана 14.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ против туженог ПРЕДУЗЕЋА "ББ", ради поништаја решења о престанку радног односа одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.11562/10 од 02.06.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 14.09.2011.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.11562/10 од 02.06.2011.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.11562/10 од 02.06.2011.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд поништи решење туженог број 764 од 18.04.2005.године о отказу уговора о раду број 2608 од 26.08.2004.године као неоснован, док је ставом два изреке утврђено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац на основу закљученог уговора о раду као запослени са туженим послодавцем број 2608 од 26.08.2004.године засновао радни однос ради обављања послова заменика пословође у „__“ у Београду, да је тужилац потом премештен на послове месара у истом малопродајном објекту, да је решењем директора туженог број 764 од 18.04.2005.године тужиоцу на пословима месара у малопродајном објекту „__“ у Београду отказан уговор о раду број 2608 од 26.08.2004.године због учињене повреде радних обавеза из члана 44 став 1 тачка 3 алинеја 1 и 47 Правилника о раду и члана 14 тачка 3 алинеја 1 и 47 наведеног уговора о раду са разлога што је тужилац дана 22.03.2005.године супротно правилима предузећа са којима је био упознат у току радног времена користио мобилни телефон, да је у образложењу овог решења наведено да је у изјави достављеној 08.04.2005.године тужилац навео да није оспорио наводе из упозорења, да је тужиоцу ово упозорење достављено, да је тужилац супротно забрани дана 22.03.2005.године користио мобилни телефон тако што је од ученика на обуци узео мобилни телефон у своје руке у одељењу за припрему меса у коме одељењу су смештане намирнице и то како сирово месо тако и месне прерађевине, да је тужиоцу основни посао да рукује свежим месом, да је у то време у одељењу за прераду меса месо било одложено у расхладне уређаје.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 44 став 1 тачка 3 алинеја 1. Правилника о раду послодавац може запосленом отказати уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на његово понашање и у случају ако запослени својом кривицом учини неку од повреда радних обавеза:
- неизвршавање радних дужности

Поштујући ову правну норму запослени – овде тужилац није поштовао правило о забрани употребе телефона у назначеном одељењу. Није јер је противно тој забрани у радно време мобилни телефон држао у рукама. При томе је без значаја што је то учињено при крају радног времена – по исказу тужиоца „у међусмени“. Ово са разлога што је назначена забрана установљена у функцији одржавања хигијене у малопродајном објекту и с тим у вези спречавања да се производи намењени потрошачима контаминирају бактеријама. Томе у прилог и правило о сигурности производа прописано одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити потрошача („Сл.гласник РС“ бр.73/2010) - производи морају бити сигурни за здравље потрошача.

Исто тако тужени подлеже санитарном надзору у смислу члана 8. став 1. тачка 2. Закона о санитарном надзору(„Сл.гласник РС“ бр.125/04), јер се бави прометом животних намирница па је и зато тужени био дужан да води рачуна о не само о хигијенском стању објекта и хигијени просторија већ и хигијени запослених лица и с тим у вези да предузима хигијенске мере у циљу заштите здравља становништва -у овој ситуацији потрошача. То се односи и на личну хигијену запослених у смислу чл.12 став 2.овог закона

Ради тога тужилац је морао бити и био свестан да у датој ситуацији поступа противно овој дужности али је и поред тога извршио назначену радњу, што његово понашање квалификује као умишљајно извршење повреде радних дужности и чини понашање тужиоца таквим да он не може остати на раду код послодавца што представља отказни разлог из одредбе члана 179 став 1 тачка 3 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05...).

Узимањем мобилног телефона у руке тужилац је започео радњу у циљу његовог коришћења па је без значаја што то није учинио у потпуности у виду обављеног телефонског разговора. Ово посебно имајући у виду и разлог због кога је ова забрана прописана.

Неосновани су наводи жалбе тужиоца:
- да је кључно питање да ли је повреда радне обавезе која повлачи отказ уговора о раду била децидно предвиђена писаним правилима послодавца;
- да није прописано да је коришћење мобилног телефона таква повреда радне обавезе која повлачи отказ уговора о раду;
- да овде нема места тумачењу аналогијом и да радња повреде радне дужности мора да пише у присуству претходних разлога је правно без значаја.

Претходно већ и само са разлога што садржај правне норме не може да обухвати по природи ствари све оне ситуације које могу настати у животу. Битно је да радња о којој је реч својим садржајем може да се квалификује као понашање такво да запослени не може остати на раду. Тај услов из одредбе члана 179 став 1 тачка 3 Закона о раду је овде испуњен са целине изнетих разлога.

На ово се основано указује и у одговору на жалбу када се указује на Кодекс о понашању који прописује обавезу придржавања највиших хигијенских стандарда.

Такође тужилац је остварио повреду радне дужности и из члана 44 став 1 тачка 3 алинеја 1 Правилника о раду према којој норми :послодавац може запосленом отказати уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на његово понашање и у случају ако запослени својом кривицом учини неку од повреда радних обавеза:
- неизвршавање радних дужности. Поступање противно назначеној забрани је само по себи неизвршавање радне дужности која се односи на технолошку дисциплину процеса рада у овој радној средини па и независно од могућности да се на тај начин оствари контаминација производа.
Поред тога тужилац није поштовао назначену дужност забране употребе мобилног телефона а то је могло да доведе до контаминације производа- да угрози живот потрошача.

То још није све, према чл.14. Уговора о раду разлог за отказ на иницијативу послодавца је и непридржавање Кодекса а овде тужилац с обзиром на извршену радњу није водио рачуна:
-О обавези запосленог да води рачуна о хигијени у објекту и да се то односи посебно на месаре и деликатесе где све мора бити у беспрекорно чистом стању и према прописаним процедурама (tač XII Kодекса).Ово и зато што је део те процедуре и назначена забрана
-Циљу "ББ" да потрошачи буду сигурни (tač.XIX ) у значењу здравствене сигурности.

Поред тога жалба занемарује:
- да се ради о продајном објекту "ББ" где се ради док се не испрати последњи потрошач;
- да с обзиром на карактер овог објекта продају меса и меснатих прерађевина нужно мора да прати одржавање хигијене у објекту и да се не дозволи било која радња која може утицати на контаминацију предмета продаје бактеријама;
- да у том продајном објекту по слову закона сваки запослени је дужан да има санитарну књижицу;
- да је опште позната чињеница на чему инсистира и ожалбена пресуда да у деликатесу и белој линији – деловима објеката у којима се продаје деликатес и сирово месо је била забрањена употреба мобилних телефона;
- да је тужилац користио мобилни телефон без рукавица тако што га је држао у рукама;
- да независно од тога што је тужилац држао мобилни телефон у рукама у „међусмени“ у одељењу за прераду меса је постојала могућност да наиђе муштерија која мора да се услужи и да постоји вероватноћа да би се на тај начин контаминирало месо.

Све то указује да назначена радња тужиоца иако се у датој ситуацији свела само на држање мобилног телефона с обзиром на просторију у којој се је то остварило не може бити тумачена као радња која није санкционисана.

Навод тужиоца да је сво месо у то време било спаковано по фрижидерима занемарује да радно време није истекло и да је запослени дужан да услужи и задњег потрошача што је такође прописано назначеним Кодексом.

Навод жалбе да је све остало „рекла и казала“ и „шта би било кад би било“ у присуству претходних разлога тужиоцу не користи као ни њен навод о причи о контаминацији и да се на мобилном телефону налази више бактерија него на дасци ВЦ шоље. Сви ови наводи жалбе остају без значаја у ситуацији када је тужиоцу било забрањено да користи мобилни телефон (када је то учињено у виду његовог држања у функцији употребе) са разлога да би се спречила контаминација производа туженог и када је тужилац неоспорно поступио противно тој забрани држећи мобилни телефон у рукама.

Такво понашање и по схватању овог суда је такво да запослени не може да настави да ради код послодавца.

Инсистирање жалбе на околности да није разјашњено шта је био садржај упозорења занемарује да се тужилац у поводу тог упозорења изјаснио, да ни у тужби ни у току поступка није истицао да му упозорење није достављено већ да је тек после укидања раније усвајајуће пресуде тада Првог општинског суда у Београду П1.50/09 од 30.06.2009.године решењем Апелационог суда у Београду Гж1.бр.2618/10 од 02.06.2010.године тужилац у исказу датом у својству странке навео колико се сећа упозорења није било. Ради тога правилан је закључак из ожалбене пресуде да је тужиоцу то упозорење достављено, да је доказ за то извод из доставне књиге а поред тога и у садржају решења о отказу уговора о раду се наводи да је тужиоцу достављено назначено упозорење. Томе у прилог и то што се је тужилац и према његовом исказу изјашњавао у поводу упозорења и с тим у вези приписани му радњи. При томе његов навод да је то учинио на захтев пословође ничим није доказан.

Код изложеног правилно је и решење који је утврђено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић