APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

11.01.2019.

Гж1 3533/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3533/18
11.1.2019. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Невенке Калуђеровић, председника већа, Зорице Смирчић и Зорице Вељић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против тужене Републике Србије – Министарства правде, Управе за извршење кривичних санкција, Казнено-поправног завода у Београду, чији је законски заступник Државно правобранилаштво, са седиштем у Београду, Немањина бр. 22 – 26, ради исплате трошкова превоза, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.1882/18 од 2.7.2018.године, у седници већа одржаној дана 11.1.2019.године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.1882/18 од 2.7.2018.године, у ставу првом изреке, па се ОДБИЈА, као неоснован, тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да тужиљи на име накнаде штете због неисплаћених трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период од фебруара 2013.године до марта 2015.године исплати новчане износе по месецима, са затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.1882/18 од 2.7.2018.године, па се ОДБИЈА захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка у износу од 110.692,00 динара, са законском затезном каматом почев од 2.7.2018.године, као дана пресуђења, до исплате, а тужиља се ОБАВЕЗУЈЕ да туженој накнади трошкове поступка које је имала пред првостепеним судом у износу од 6.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженој на име трошкова жалбеног поступка исплати износ од 12.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.1882/18 од 2.7.2018.године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да тужиљи на име накнаде штете због неисплаћених трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период од фебруара 2013.године до јула 2013. године и од новембра 2013. године до марта 2015.године исплати новчане износе по месецима, са затезном каматом и датумима каматног почетка као у њеном садржају; ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 110.692,00 динара, са законском затезном каматом почев од 2.7.2018.године, као дана пресуђења, па до исплате.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу из свих законом прописаних разлога, истичући и захтев за накнаду трошкова поступка насталих у поступку по жалби.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/2011), Апелациoни суд у Београду је оценио да је жалба тужене основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостeпеном поступку, тужиља је у радном односу код тужене на пословима референта за матичне евиденције у Служби за опште послове, а у утуженом периоду је имала пребивалиште у Новој Пазови и на посао је путовала на релацији Нова Пазова-Београд. Тужиља је била радно ангажована, осим у периоду од јула 2013.године до 15.11.2013.године, када је била одсутна са рада због болести и коришћења годишњег одмора,( за који период не потражује трошкове) и за то време редовно јој је исплаћивана накнада трошкова за Бус Плус картицу, али не и трошкови превоза до Београда. Дана 4.12.2013.године тужиља је поднела захтев за накнаду трошкова превоза за новембар 2013.године, али је њен захтев одбијен решењем управника Казнено-поправног завода у Београду од 9.1.2014.године. Нови захтев за накнаду трошкова превоза уз достављање одговарајуће документације тужиља је поднела туженом дана 15.11.2013.године, о ком захтеву тужени није донео одлуку. Трошкови превоза на релацији Нова Пазова – Београд тужиљи се поново исплаћују од априла 2015.године, на основу решења тужене које је донето по њеном захтеву из маја 2015.године. Оценом изведених доказа је утврђено да код тужене у утуженом периоду није постојала писарница, да су се захтеви подносили преко непосредног руководиоца или код службеника који обавља административне послове, а да се потврда о предаји захтева углавном није издавала. Износи досуђени ставом првим изреке ожалбене пресуде представљају позитивну разлику између исплаћене накнаде трошкова превоза и припадајуће накнаде трошкова превоза у висини цене карата у јавном превозу за утужени период, на релацији Нова Пазова-Београд, а за дане у којима је тужиља обављала рад. Висину досуђеног износа првостепени суд утврдио је на основу резултата вештачења обављеног од стране вештака финансијске струке.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је оценио да у смислу члана 37 Закона о платама државних службеника и намештеника и члана 2 став 1 Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, као и члана 118 став 1 тачка 1 Закона о раду, а у вези одредбе члана 154 став 1 Закона о облигационим односима, запослени има право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, које право није условљено ни подношењем захтева нити доказивањем стварних трошкова, па је као основан усвојио тужбени захтев тужиље.

Доносећи ожалбену пресуду, првостeпени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право.

Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр.79/05...99/14), који се примењује од 01.7.2006. године, прописано је: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије, ако то произлази из природе њихових послова (члан 1 став 1 и 2); да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету (члан 140 став 1 и 4); да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса (члан 142 став 1); да је жалбена комисија дужна да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема ако овим законом није друкчије одређено, иначе се сматра да је жалба одбијена, као и да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор (члан 143).

Према одредби члана 3 Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС”, бр.86/07 од 21.9.2007.године, пречишћен текст “Службени гласник РС”, бр.98/07 од 30.10.2007.године, 84/14), државном службенику и намештенику накнађују се трошкови превоза за долазак на рад и одлазак са рада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.

Из садржине наведених норми произилази да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запосленом припада када се за то стекну прописани услови. Ово право сагласно одредби члана 140 Закона о државним службеницима, може се остварити на основу писменог захтева запосленог поднетог функционеру који руководи државним органом. Поштујући назначене норме о праву на накнаду трошкова за превоз за долазак и одлазак са рада не одлучује суд него надлежан функционер у органу тужене, па је у парници суд једино надлежан да одлучује о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172 Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган уколико је исплату накнаде за долазак и одлазак са рада утврђен појединачним коначним и правноснажним актом тужена неосновано обуставила или нередовно вршила њену исплату.

О законитости појединачног акта којим је одлучено о праву државног службеника не одлучује суд опште надлежности, већ управни суд по тужби у управном спору, а прописани поступак у себи садржи и право запосленог на правно средство у случају тзв.”ћутања управе”, како то произилази из правила прописаних одредбом члана 15 и 19 Закона о управним споровима (“Службени гласник РС”, бр.111/2009).

Такво правно схватање заузео је и Уставни суд у одлуци Уж.бр.3280/2011 од 25.4.2013.године, донетој по уставној жалби другог лица у истој чињеничној и правној ситуацији.

У конкретном случају, тужиља није водила управни поступак против одлуке послодавца по њеном захтеву за накнаду трошкова превоза и није покренула управни спор, а за преостали период, до закључења главне расправе, није доказала да се писменим путем обраћала надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова, нити је због “ћутања администрације” покренула управни спор, па у ситуацији кад јој није признато право на њихову накнаду, она не може с успехом тражити исплату по том основу. Предметно право спада у друга примања за чије остваривање је нужно поштовати поступак прописан правилима 140-143 Закона о државним службеницима, што је тужиља пропустила да учини, какво правно схватање је исказано и у одлуци Уставног суда Уж.бр.7156/2014 од 11.12.2014.године у односу на трошкове превоза и друга новчана потраживања из радног односа.

У поступку жалбене контроле овај суд је посебно имао у виду став изражен у пракси Европског суда за људска права (пресуда Европског суда за људска права предмет “Лепојевић против Србије”, представка број 13909/05), да су судови обавезани да примене правила поступка избегавајући како претерани формализам који би угрозио правичност поступка, тако и претерану флексибилност која би учинила безвредним (ништавим, безначајним), процедуралне захтеве предвиђене законом.

У ситуацији када државни службеник има могућност употребе делотворног правног средства, занемаривање правила о процедури остваривања права прописаних назначеним нормама Закона о државним службеницима и Закона о управним споровима, управо би представљало претерану флексибилност која би учинила ништавим и безначајним процедуралне захтеве предвиђене овим законом. Зато је по правном схватању овог суда постојање правноснажног решења руководиоца органа о признању права државном службенику на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, односно пресуда Управног суда, материјална претпоставка која мора бити испуњена да би у парници полицијски службеник остварио право на исплату новчаног потраживања по том основу. Кад је запослени пропустио да користи делотворно правно средство, он у парници не може с успехом остварити право на накнаду штете с позивом на незаконит и неправилни рад органа тужене у смислу правила из члана 172 Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган.

У датој ситуацији, супротно закључку првостепеног суда, не постоји основ одговорности тужене за штету коју тужиља трпи, па је због погрешне примене материјалног права Апелациoни суд у Београду преиначио ожалбену пресуду и као неоснован одбио постављени тужбени захтев тужиље.

С обзиром на акцесорни карактер захтева за исплату затезне камате, преиначена је и пресуда у погледу овог споредног тражења.

С обзиром на исход поступка и успех странака у њему, преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке ожалбене пресуде и одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова које је у поступку пред првостепеним судом имала, па је применом одредби члана 153 став 1 и 154 ЗПП тужиља обавезана да туженој накнади трошкове за састав одговора на тужбу у износу од 6.000,00 динара, одмерено према важећом АТ, за чију накнаду је истакнут опредељен захтев.

Одлука о трошковима парничног поступка, садржана у ставу трећем изреке ове пресуде, донета је на основу члана 153 став 1 и 154 ЗПП, с обзиром да је тужена успела у поступку по жалби, па су туженој као нужни и потребни признати трошкови за састав жалбе у износу од 12.000,00 динара, одмерено према важећој АТ.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 394 тачка 4, члана 401 тачка 3 и 165 став 2 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11, 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Невенка Калуђеровић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић