APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

27.06.2012.

Гж1 3342/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3342/12
Дана: 27.06.2012. године
Б Е О Г Р А Д

У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници тужиоца АА кога заступа адвокат АБ против туженог "АА" ради исплате накнаде за исхрану и регреса одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 3П1.бр.7311/10 од 19.03.2012. године донео је у седници већа одржаној дана 27.06.2012. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 3П1.бр.7311/10 од 19.03.2012. године у ставу један, два и делу става три њене изреке који се односи на тужиоца.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби у износу од 43.368,00 динара.

О б р а з л о ж ењ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 3П1.бр.7311/10 од 19.03.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете у висини неисплаћене накнаде трошкова за исхрану у току рада у периоду од 01.01.2006 до 31.08.2008. године исплати укупан износ од 154.724,36 динара и то новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете у висини регреса за коришћење годишњег одмора у периоду од 01.01.2006 до 31.08.2008. године исплати укупан нето износ од 64.468,49 динара и то новчани износ у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, док је ставом три изреке утврђено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два и делу става три изреке који се односи на тужиоца тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова парничног поступка.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Слубени гласник РС” број 125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП (“Службени гласник РС” број 72/2011), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиоцу у радном односу код туженог на пословима шефа продаје Анексом број 2 Уговора о раду који Анекс је заведен под бројем А-813/2006-56 од 16.09.2006. године одређена основна зарада као производ вредности једног радног часа од 56,00 динара и коефицијента посла од 2,70 и просечног месечног фонда часова рада од 174 часа што износи 26.308,80 динара. Тужилац у овој парници потражује додатак за исхрану и регрес.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 2. Анекса колективног уговора за Јавно предузеће "АА" од 08.08.2006. године прописано је да се члан 57 мења и гласи: запослени има право на зараду која се састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду примања за исхрану утоку рада и примања за регрес за коришћење годишњег одмора док је у његовој одредби члана 5 прописано да се у вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде из става 1 и 2 овог члана укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора сведена на један радни час.

Поштујући ову правну норму следи да је тужена кроз вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде урачунат и додатак за исхрану и регрес. Ради тога неосновано тужилац потражује посебно исплату новчаних износа из ових основа.

Према одредби члана 118 став 1 тачка 5 и 6 Закона о раду (“Службени Гласник РС” број 24/05...) запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговорм о раду и за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора.

Поштујући ову правну норму следи да запослени остварује право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у складу са општим актом и уговором о раду. Ради тога када је у општем акту прописано да се у цени радног часа урачунава и вредност по основу регреса и додатка за исхрану у току рада и то вредносно исказано као у конкретном случају тада запослени не може посебно остварити право на додатак за исхрану и регрес јер је то право као у конкретном случају остварио кроз вредност обрачунатих и исплаћених часове рада.

Навод жалбе тужиоца да тужени није доставио ни један доказ да су у износима исплаћене зараде конзумирана утужена потраживања у висини опредељеној тужбеним захтевом овде је неосновано. Ово са разлога што је тужиоцу и према налазу и мишљењу вештака ВВ на који се позива жалба исплаћен новчани износ по основу зараде а у њеној вредности кроз вредност радног часа обрачуната је и исплаћена новчана вредност по основу додатка за исхрану и регреса.

Навод жалбе да побијана пресуда противречи налазу и мишљењу вештака ВВ занемарује да вештак не суди, јер кад би тако било тада и не би била потребна судска одлука већ би налаз и мишљење вештака био довољан. Ово утолико пре што вештак свој налаз и мишљење заснива на чињеници што се у обрачунима зараде које је тужилац добио од туженог за период јануар 2006 децембар 2008 не види шифра исплате 38 накнада за исхрану у току рада и шифра 42 накнада за регрес. Када то тврди вештак онда занемарује да се вредности по оба основа заснивају на вредностима радног часа и да зато остаје без значаја да ли је у обрачунима зараде то тужена страна посебно исказала или не.

Нема покриће ни даљи навод жалбе да провстепени суд не наводи ни један разлог зашто сматра неоснованим наводе тужиоца да анекс колективног уговор није никада ступио на снагу мада је објављен само у Службеном Гласнику Железнице Србије а не у Службеном Гласнику Републике Србије. Ово са разлога што је у одредби члана 31 назначеног анекса одређено да анекс колективног уговора за Јавно предузеће Железнице Србије ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у Службеном Гласнику Железнице Србије а да се примењује од 01.јануара 2006. године док се у списима ове парничне ствари налази Службени Гласник број 4 од 08.08.2006. године у коме је садржан и назначени анекс колективног уговора.

Зато не стоји ни даљи навод жалбе да назначени Анекс никада није ступио на правну снагу и указивање жалбе на одредбу члана 151 Појединачног колективног уговора за Јавно железничко транспортно предузеће Београд од 30.11.2002. године где је назначено да колективни уговор ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у Службеном Гласнику Републике Србије. Ово и зато што то важи за колективни уговор у погледу начина његовог објављивања јер је то тако прописано његовом одредбом члана 151, али не важи за Анекс у присуству претходних правних разлога.

Нема покриће ни даљи навод жалбе да назначени Анекс није подобан за уставну контролу јер се ради о општој правној норми – општем акту и може бити предмет нормативне контроле пред Уставним судом са становишта његове сагласности са Уставом и законом а суд у парници и није овлашћен да врши ту нормативну контролу.

Код изложеног пошто тужилац није успео у спору неоснован је и његов захтев за накнаду трошкова парничног поступка применом правила из члана 149 ЗПП.

Применом истог правила тужилац нема право ни на накнаду трошкова поступка по жалби које је определио на износ од 43.368,00 динара на име таксе за жалбу и одлуку по жалби и на име награде за састав жалбе од 15.000,00 динара.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић