APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

17.08.2011.

Гж1 3277/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1.бр.3277/11
Дана 17.8.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији су пуномоћници АБ и АБ1 адвокати, против туженог Предузећа "ББ", чији је пуномоћник БА адвокат, ради исплате отпремнине, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Основног суда у Ваљеву П1.бр.968/10 од 24.5.2011. године, у седници већа одржаној дана 17.8.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П1.бр.968/10 од 24.5.2011. године.

О б р а з л о ж ењ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1.бр.968/10 од 24.5.2011. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи на име разлике отпремнине због престанка радног односа плати износ од 35.307,18 динара са законском затезном каматом почев од 13.4.2010. године до исплате. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженом на име трошкова парничног поступка плати износ од 36.437,29 динара.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавила тужиља због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље неоснована.

У проведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из одредбе члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни она из тачке 12, на коју се указује наводима из жалбе, будући да ожалбена пресуда садржи довољне, јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да је тужиљи по основу решења директора тужене број 505 од 7.4.2010. године, запосленој на радном месту комерцијалисте, отказан уговор о раду због престанка потребе за обављањем послова на којима тужиља ради, да је овим решењем утврђено да ће се тужиљи исплатити отпремнина у износу од 200.821,18 динара, који износ је тужиљи неспорно исплаћен. На основу налаза и мишљења сталног судског вештака економске струке утврђено је да обрачун отпремнине извршен у односу на просечну зараду за последња 3 месеца која су претходила престанку радног односа који је помножен са 10 година радног стажа и подељен са 4 и тако добијени износ дељен са остатком година радног стажа у складу са одредбом члана 170 став 1 тачка 9 Закона о раду. Како је тужиља у моменту радног односа имала 26 година радног стажа, а у јануару месецу остварила зараду у износу од 24.661,11 динара, у фебруару 16.569,13 динара и месецу марту 24.853,00 динара, вештак је закључио да би тужиљи у складу са напред наведеним начином обрачуна припала отпремнина у висини од 161.536,86 динара, а како је тужени исплатио 200.821,18 динара то је тужиљи у потпуности исплаћена припадајућа отпремнина. Тужиљи је иначе отпремнина исплаћена 6.4.2010. године.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље неоснован, због чега је исти одбио, закључујући да је тужиљи у целости исплаћен припадајући износ отпремнине.

Супротно наводима жалбе тужиље првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Одредбом члана 158 Закона о раду прописано је да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду. Такође је прописано да отпремнина не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу четвртине зараде запосленог за сваку наредну годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу, док је одредбом члана 159 наведеног закона прописано се зарадом сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња 3 месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина.

Супротно наводима жалбе правилно је првостепени суд закључио да је тужбени захтев тужиље неоснован, имајући у виду да је тужиљи неспорно исплаћен износ од 200.821,18 динара на име отпремнине због отказа уговора о раду због престанка потребе за њеним радом, а што произлази из налаза и мишљења сталног судског вештака економске струке. Зато правилно првостепени суд закључује да тужиљи не припада разлика између износа наведеног у тужби и исплаћеног износа будући да је тужиљи исплаћен шта више износ од 200.821,18 динара, а што је већи износ од припадајућег износа од 161.536,86 динара, како је то утврђено налазом и мишљењем сталног судског вештака економске струке. Осим тога основ за исплату је и правноснажно решење о отказу уговора о раду којим је тужиља проглашена за технолошки вишак и којим је утврђен спорни износ отпремнине. Уколико је тужиља сматрала да јој је то право повређено одлуком туженог могла је да тражи поништај решења у том делу, што значи да се у супротном сагласила са том одлуком и да иста у себи садржи претпоставку законитости. Дакле, како је првостепени суд утврдио износ висине отпремнине која припада тужиљи у складу са важећим уговором о раду то су без утицаја наводи из жалбе у овом делу.

Неспорно је да је вештачење обављено у складу са Анексом уговора о раду који предвиђа споразумно утврђено радно време између странака у спору од 4 сата, да се поводом тог анекса води парница, међутим без утицаја су наводи из жалбе тужиље и у овом делу. Наиме, овај Анекс обавезује док делује правном саобраћају и у ситуацији да се правноснажном судском одлуком поништи Анекс уговора о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 2.7.2009. године, тужиља би имала евентуално право за накнаду штете, како то правилно закључује и првостепени суд.

Такође, без утицаја су и наводи жалбе тужиље којим се оспорава налаз и мишљење судског вештака, будући да је ове чињенице могла навести у првостепеном поступку, а да је вештак утврдио да је отпремнина правилно обрачуната у складу са уговором о раду, а посебно имајући у виду да је решење у делу за отпремнину правноснажно.

Како се наводима из жалбе не доводи у сумњу законитост и правилност ожалбене пресуде Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП одбио жалбу тужиље као неосновану и потврдио првостепену пресуду, потврђујући и одлуку о трошковима парничног поступка садржану у ставу другом изреке ожалбене пресуде, која је донета правилном применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић