APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

18.01.2019.

Гж1 3217/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3217/18
18.01.2019. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Снежане Витошевић и Предрага Васића, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против тужене Општа болница ББ, ради повреде права из радног односа, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1.8/18 од 14.06.2018.године, у седници већа одржаној 18.01.2019.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П1.8/18 од 14.06.2018.године, у ставу првом изреке, у делу става другог изреке у погледу досуђених новчаних износа на име доприноса за ПИО, за период од новембра 2015.године до новембра 2017.године и у ставу трећем изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П1.8/18 од 14.06.2018.године, у осталом делу става другог изреке, тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца за законску затезну камате на досуђене новчане износе за доприносе за ПИО, за период од новембра 2015.године до новембра 2017.године, као неоснован.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене да се обавеже тужилац да јој надокнади трошкове поступка по жалби, као неоснован.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1.8/18 од 14.06.2018.године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу на име разлике нето зараде за период од 01.11.2015.године до 10.12.2017.године исплати износ од 79.827,17 динара, у месечним износима, са законском затезном каматом од доспелости сваког, па до исплате, ближе означеним у ставу првом изреке. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца против тужене и обавезана је тужена да за тужиоца на име доприноса код надлежног ПИО Фонда, Филијала Ваљево, уплати ПИО доприносе на терет запосленог у износу од 15.942,66 динара са каматом по каматној стопи на јавне приходе и ПИО доприносе на терет послодавца у износу од 13.665,14 динара са каматом по каматној стопи на јавне приходе (све ближе опредељено у његовом садржају). Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 67.889,00 динара, са законском затезном каматом почев од 14.06.2018.године, до коначне исплате.

Против наведене пресуде, у целости тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога, истичући и захтев за накнаду трошкова насталих у поступку по жалби.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу правила из одредбе члана 386 став 3 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/11...55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба, делимично основана.

У првостепеном поступку, у потврђујућем и преиначујућем делу, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је у радном односу код тужене на основу Уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности бр.ЗЦ – 01-790/1227 од 06.6.2007.године, из ког произилази да тужилац наставља рад код туженог на неодређено време заснован решењем бр.I 03-1536 од 11.11.1985.године на радном месту лекара специјалисте у Служби опште хирургије ЗЦВ. Према одредби члана 2 наведеног уговора радни однос тужиоца, заснован је са пуним радним временом у трајању од 36 часова недељно, да распоред радног времена утврђује послодавац у складу са законом, а према члану 5 истог уговора основна зарада запосленог одређује се на основу цене рада за најједноставнији рад и коефицијента утврђеног Уредбом о коефицијентима запослених у јавним службама (у складу са тим је тужиоцу утврђен укупан коефицијент плате од 26,42, да има право на увећану зараду у висини утврђеној законом, колективним уговором и општим актом послодавца и то по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу-0,4% од основице, за рад на дане празника који је нерадни дан 110% од основице, за рад ноћу 26% од основице, за рад у дежурству, за прековремени рад 26% од основице, за рад недељом мимо прерасподеле радног времена 10% и за време проведено у приправности када му припада 1/4 часова проведених у приправности у висини његове зараде за редован рад). Такође, истом одредбом уговора је одређено да се зарада запосленог може увећати, односно умањити до 30% одлуком директора, донетом у складу са општим актом послодавца, затим да се исплаћује најмање једанпут месечно, а најкасније до краја текућег месеца за претходни месец, као и да тужилац има право на накнаду зараде за време коришћења годишњег одмора, одсуствовања са рада, на дан празника који је нерадни дан, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа у складу са законом и општим актом послодавца, а има право и на накнаду зараде за време привремене спречености за рад до 30 дана у складу са законом и општим актом послодавца. На основу вештачења вештака економско-финансијске струке ВВ од 20.04.2018.године (датог у две варијанте), утврђено је да је тужени у својим обрачунима полазио од четрдесетосатне радне недеље, иако је са тужиоцем потписан уговор о раду са дефинисаним пуним радним временом од 36 сати, па је у првој варијанти основног налаза вештак пошао од тридесетшесточасовне радне недеље, што значи да обрачунски дан има 36/5=7,2 сата, тако да се просечан фонд сати од 174 сата подразумева за пуно радно време од 40 часова недељно. У случају да је пун фонд сати радне недеље 36 часова, као у конкретном случају, онда се не може поћи од просечног фонда часова од 174 сата месечно јер би у том случају тужилац примио мању зараду од оне коју закон прописује и зато је пошао од стварног броја сати за тридесетшесточасовну радну недељу. У Табели 1, варијанта 1 свог налаза вештак је приказао број обрачунских дана у сваком месецу, помножио са 7,2 и добио број обрачунских сати у сваком месецу. Вредност бода за сваки месец је множио са одговарајућим коефицијентом, а затим добијену вредност поделио са добијеним бројем обрачунских сати за тај месец, чиме је добио бруто вредност сата редовног рада. У даљем обрачуну је евидентиране редовне сате множио са бруто вредношћу сата. Сате годишњег одмора и сате плаћеног одсуства обрачунао је тако што је пошао од просечне тромесечне зараде за претходна три месеца у односу на месец када су евидентирани сати у складу са ПКУ и Законом о раду. Сате дежурства и сате прековременог рада је помножио са бруто вредношћу редовног сата и ту цифру увећао за 26%. Евидентиране сате ноћног рада који су приказани кроз сате дежурства или редовног рада је помножио са бруто вредношћу редовног сата и израчунао 26% од те вредности. Евидентиране сате рада недељом који су приказани кроз сате дежурства или редовног рада је помножио са бруто вредношћу редовног сата и израчунао 20% од те вредности. Евидентиране сате рада дежурства на државне празнике је помножио са бруто вредношћу редовног сата и израчунао 136% од те вредности. Такође је, евидентирао и сате за накнаду за недолазак на посао у време државних празника, а за њихов обрачун пошао од просечне тромесечне зараде за претходна три или дванаест месеци у односу на месец када су евидентирани поменути сати у складу са ПКУ и Законом о раду. Збир свих ових калкулација је увећао за исказан минули рад и на тај начин добио обрачун бруто вредности зарада за сваки месец, што је прерачунао у нето износ. У својој калкулацији вештак је користио евидентиране сате из добијених обрачунских листа зарада, евиденционих листа присутности, исправки тих листа, извештаја дежурних лекара и решења о прековременом раду за сваки месец појединачно, па је тако у својим обрачунима у ситуацији када су у наведеним листама приказани сати у току дана, користио сате, а где су у евиденцији приказани дани у својим обрачунима је такав дан бележио као 7,2 сата, сходно тридесетшесточасовној недељи, а не осам сати како је то у својим обрачунима радио тужени. Ове разлике се виде и у евиденцији годишњег одмора, плаћеног одсуства и нерадих дана на дан државног празника за које следује накнада од 100% просека за претходна три или дванаест месеци. У Табели 2 наведене варијанте вештак је приказао финансијску бруто вредност за сваку категорију из обрачуна зараде (редован рад, дежурство, прековремени рад, годишњи одмор), док је у Табели 3 вештак од добијених обрачунских нето зарада одузео износе исплаћених нето зарада, а на добијену разлику обрачунао обавезе по основу ПИО Фонда. Ова варијанта представља обрачун основног сата рада на бази тридесетшесточасовне радне недеље и који је приказан у Табели 1 варијанта 1, Табели 2 варијанта 1, у Табели 3 варијанта 3, које су саставни део списа налаза. Друга варијанта представља обрачун основног сата рада на бази четрдесеточасовне радне недеље и на бази просечног броја обрачунских сати у току сваког месеца који износи 174 сата за сваки месец, као што то ради и тужени у својим обрачунима, а тако да сваки сат након тридесетшест сати рада недељно представља прековремени рад. Тај обрачун је такође приказан у Табели 1, варијанта 2, Табели 2 варијанта 2 и Табели 3 варијанта 2. Прве две варијанте подразумевају обрачун минулог рада на укупну зараду као основицу, те како је тужени обрачунавао минули рад на укупну зараду до маја 2015.године, од маја 2015.године, па до краја утуженог периода, минули рад је обрачунавао на основну зараду, вештак је дао и варијанту 3 и варијанту 4 свог налаза које су идентичне са варијантама 1 и 2, осим у делу обрачуна минулог рада односно варијанти 3 и варијанти 4 минули рад је обрачунао на основну зараду као основицу. Поводом примедби тужене стране вештак је на рочишту које је одржано дана 22.05.2018.године изјавио да у свему остаје при свом налазу и мишљењу, с тим што је само образложио да је тужени обрачунавао минули рад како тужиоцу тако и свим запосленима у Општој болници ББ на исти начин. У конкретном случају, првостепени суд је прихватио налаз и мишљење вештака које је приказано у Табели 1, варијанте бр.3, у Табели 2 варијанте бр.3, у Табели 3 варијанта бр.3.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да тужилац има право на исплату основне цене рада помножене са коефицијентима који су прописани Уговором о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности, а сходно Уредби о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама (вештак је утврдио основну зараду тужиоца на месечном нивоу то поделио са радним временом тужиоца од 36 часова недељно колико износи пуно радно време тужиоца, што су странке током поступка учиниле неспорним и тако утврдио основицу на коју је примењивао увећану зараду по напред наведеним основима и процентима). Како је тужилац засновао радни однос са пуним радним временом у трајању од 36 часова недељно то сходно члану 5 тог уговора тужилац има право на основну зараду која се добија множењем основице са коефицијентом одређеним Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама и то по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада, рад на дане празника који је нерадни дан, рад ноћу, за дежурство, приправност и прековремени рад има право на увећану зараду у односу на основицу, па је тужена обавезана да тужиоцу поред основне зараде плати и додатке на плату у прописаним процентима који се обрачунавају на основну плату. Надаље, првостепени суд је оценио да у смислу правила из одредбе члана 108 Закона о раду тужиоцу у складу са начином обрачуна накнаде за минули рад који је вештак приказао у варијанти бр.3 у Табели 1 свог налаза и мишљења припадају и наведени износи по овом основу, као и законска затезна камата у смислу правила из одредбе члана 277 и 324 став 1 Закона о облигационим односима, у вези одредбе члана 295 истог закона.

Донесећи ожалбену пресуду, у потврђујућем делу, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге које прихвата и Апелациони суд у Београду.

На права, дужности и одговорности запослених у здравственим установама примарно се примењује Закон о здравственој заштити, а у погледу питања која тим законом нису уређена примењују се прописи о раду, па и општи пропис Закон о раду као матични закон у овој области, на чију примену упућују правила из члана 172 тог закона. Право на накнаду за рад, односно, плату регулисано је међутим, Законом о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС” бр.34/01...92/11), на чију примену упућују правила из члана 6а, а у вези члана 1 тачка 4 тог закона.

Сагласно наведеним, упућујућим нормама основна плата запослених у здравственој установи одређује се множењем коефицијента, основице за обрачн плате и корективног коефицијента. Коефицијент у смислу члана 4 закона изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а додатак на плату према правилима из члана 5 тог закона припада запосленом између осталог за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад, рад на дан државног и верског празника), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента, а основицу за обрачун додатака на плату запосленима у здравственој установи према правилима из члана 5 став 5 овог закона чини основна плата из члана 2 став 4 закона увећана за радни учинак. Према правилима из члана 6 истога закона плата утврђена у смислу члана 2 овог закона исплаћује се за рад у пуном радном времену односно радном временом које се сматра пуним.

На основу овлашћења из члана 3 назначеног Закона о платама у државним органима и јавним службама, Владе Републике Србије донела је Уредбу о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама. Наведеном уредбом и то чланом 2, утврђени су коефицијенти за обрачун и исплату плата запосленима и то за запослене у здравственим установама на пословима лекара специјалисте у служби опште хирургије 26,42.

Посебним колективним уговором за установе чији је оснивач Репулбика Србија (“Службени гласник РС” број 36/10, 37/2014), који се на основу одлуке министра рада и социјалне политике (“Службени гласник РС” 42/2010), примењује на све послодавце који обављају здравствену делатност, а чије је важење Споразумом закљученим између овлашећних Синдиката и Владе продужено до 31.12.2014.године (“Службени гласник РС” број 37/2014 од 02.04.2014.године) ближе су утврђена права и обавезе запослених у здравственим установама. Према правилима из члана 34 став 1 наведеног колективног уговора пуно радно време износи 40 часова недељно, ако законом није другачије одређено. Општим актом може се утврдити радно време краће од 40 часова недељно, али не краће од 36 часова недељно (став 2), запослени из става 2 овог члана остварује права из радног односа као да ради са пуним радним временом (став 3). Распоред радног времена запосленог према правилима из члана 35 истог акта, за период од 4 недеље утврђује послодавац. Према правилима из члана 39 здравствена установа може ради обезбеђивања непрекидне здравствене заштите да уведе дежурство као прековремени рад у складу са законом и овим уговором, а одлуку о увођењу и обиму дежурства доноси директор, према правилима из члана 42 истог уговора запослени здравствени радник који ради прековремено има право на увећану плату за прековремени рад. На захтев запосленог прековремени рад се тромесечно прерачунава у слободне сате уместо права на увећану плату.

Одредбом члана 96 став 1 истог уговора утврђена је висина додатка за плату за рад на дан празника који је нерадни дан, за рад ноћу, недељом, прековремени рад, дежурство, рад по позиву односно приправност, а према правилима из члана 96 став 3 уговора основну плату за утврђивање плате из члана 1 чини производ коефицијената за обрачун и исплату плате запосленом и основице који су утврђени у складу са законом.

Из садржине наведених норми произилази да запослени у здравственој установи коме је као пуно радно време утврђено радно време од 36 часова остварује право из радног односа као да ради са пуним радним временом од 40 часова недељно, да му за дежурство и друге облике прековременог рада уколико није захтевао да му се такав рачун прерачунава у слободне сате, има право на увећану плату, да такав рад представља сваки ефективни рад дужи од 36 часова недељно и да основну плату за утврђивање увећане плате по овом основу чини производ коефицијената и основице који су утврђени у складу са законом.

Супротно наведеним правилима, тужена је обрачун увећане плате запосленима за часове дежурства и других облика прековременог рада вршила на основу умањене основне плате јер је на основну плату за по радном часу узимао количник основне плате обрачунате у складу са законом и радне недеље 40 часова, уместо 36 часова недељно, које радно време је, уговором о раду закљученим међу парничним странкама, утврђено као радно време тужилаца које се сматра пуним радним временом, какав обрачун је био дужан да врши у смислу правила из члана 4 и 6 Закона о платама у државним органима и јавним службама и правилима из члана 96 став 3 назначеног Посебног колективног уговора.

Из изложених разлога неосновано се жалбом тужене ожалбена пресуда побија због погрешне примене материјалног права и с тим у вези понавља тврдња да коефицијент за обрачун плате садржи у себи и услове рада, па се обрачунавањем основне вредности радног сата у увећаном износу сразмерно краћем недељном фонду радних сати двоструко вреднује елемент већ обухваћен коефицијент.

Потврђена је и одлука о камати на досуђене износе разлике зараде, донета сходно члану 277 у вези члана 324 Закона о облигационим односима.

Потврђена је и одлука о доприносима за обавезно пензијско и инвалидско осигурање, јер је донета правилном применом правила из члана 2 и 3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Међутим, приликом доношења одлуке у делу потраживања за затезну камату на припадајуће доприносе за ПИО првостепени суд је погрешно применио материјално право.

Према правилима из члана 51 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање (“Службени гласник РС” 84/04...47/13 од 29.05.2013. године, 108/13 од 06.12.2013. године) обавезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене и повремене послове послодавац. Послодавац је дужан да доприносе из става 1 овог члана обрачуна и уплати истовремено са исплатом зарада, разлике из зараде и уговорене накнаде за привремене и повремене послове по прописима који важе у моменту исплате тих примања. Ако послодавац не исплати зараду до последњег дана у текућем месецу за претходни месец, дужан је да најкасније до тог дана обрачуна и уплати доприносе за претходни месец на најнижу месечну основицу доприноса из члана 37 овог закона. Ако послодавац у року из става 3 овог члана не обрачуна и не уплати доприносе за претходни месец, надлежна организациона јединица Пореске управе, по службеној дужности, а на основу расположивих података, обрачунава доприносе у име и за рачун послодавца. Послодавац је дужан да при исплати зараде за одговарајући месец плати разлику између плаћеног износа доприноса у складу са ставом 3 и 4 овога члана и износа доприноса обрачунатог на зараду коју исплаћује.

Наведеним правилима прописана је основица, обавезе и рокови плаћања, а обавеза обрачунавања и плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање настаје у моменту исплате прихода–(разлике) зараде запосленом, независно од тога за који период се односи та исплата.

Како уплата доприноса за пензијско и инвалидско осигурање представља јавни приход и јавно-правно потраживање, а не облигационо-правни захтев то је првостепена пресуда преиначена и одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату законске затезне камате на досуђене доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на терет послодавца и запосленог. Уколико послодавац не изврши уплату доприноса у законском року, тада, применом члана 75 Закона о пореском поступку и пореској администрацији, камату обрачунава и наплаћује надлежна организациона јединица Пореске управе, по службеној дужности, а на основу расположивих података и та камата има карактер јавних прихода, који не припадају запосленом, као појединцу, због чега је и неоснован захтев тужиоца за исплату камате на доприносе за обавезно социјално осигурање.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке јер је донета сходно успеху странака у поступку и правилном применом одредби члана 153 и 154 ЗПП, која висина трошкова је правилно одмерена применом АТ и ТТ важећих у време пресуђења, а у односу на законску затезну камату применом правила из члана 277 ЗОО.

Тужена је успела у сразмерно незнатном делу у поступку по жалби, па је одбијен и њен захтев за накнаду трошкова насталих поводом изјављивања овог правног лека.

Из изложених разлога применом одредби члана 390, 394 став 1 тачка 4 и 165 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.72/11...55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић