APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

17.06.2010.

Гж1 3199/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3199/10
Дана 17.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгице Савељић-Николић , председника већа, Јасминке Станојевић и Зорице Јовановић чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, као правног следбеника "ББ1", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења и исплате зараде, одлучујући о жалби тужене изјављене против пресуде Општинског суда у Бору П1 926/08 од 03.3.2009.године, у седници одржаној 17.10.2010.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ међупресуда Општинског суда у Бору П1 926/08 од 03.3.2009.године и предмету УПУЋУЈЕ Основном суду у Бору на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Међупресудом Општинског суда у Бору П1 926/08 од 03.3.2009.године, усвојен је тужбени захтев тужиље и утврђено је да је тужиља била у радном односу у “ББ1” власника ББ, у периоду од 17.8.2007.године до 03.4.2008.године.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

Из разлога побијане пресуде произилази да је првостепени суд оценом изведених доказа утврдио да је тужиља обављала посао фотографа код тужене и одржавала њену радњу, а у периоду од 17.8.2007.године до 03.4.2008.године, да са туженим није закључила уговор о раду, да је на посао примио ВВ, представљајући се као власник радње, када је договорено да буде на пробном раду недељу дана, али је остала три недеље. Са истим лицем је договорила да настави са радом уз исплату зараде од по 10.000,00 динара месечно и обавезом да је пријави надлежним фондовима за социјално осигурање. Марта месеца 2008.године закључила је уговор о раду на одређено време, када јој је исплаћена половина зараде, али примерак овог уговора тужиља није добила. Власник радње "ББ1", где је тужиља радила, је тужена ББ, а радња је престала са радом 18.4.2008.године, када је брисана из регистра привредних субјеката Агенције за привредне регистре.

Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања првостепени суд је примењујући одредбу члана 32. став 2. Закона о раду, међупресудом усвојио тужбени захтев тужиље као у изреци пресуде.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд је нашао да се наведени закључак првостепеног суда за сада не може прихватити јер због погрешне примене материјалног права у досадашњем поступку нису утврђене све битне чињенице од значаја за одлуку у овој парници.

Наиме, радни однос се по правилу заснива уговором о раду, кога закључују запослени и послодавац, а сматра се закљученим када га потпише запослени и директор, односно предузетник, или запослени кога овласти директор, односно предузетник, како је то предвиђено чланом 30. Закона о раду.

Како Закон о раду не познаје и не признаје фактички рад, као рад ван радног односа, то је у одредби члана 32. прописао да ако запослени не закључи уговор о раду, сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Међутим, то не значи да сваки рад без уговора о раду, води заснивању радног односа. Рад ван радног односа је и рад на повременим и привременим пословима и рад на основу уговора о делу. Уколико се не ради о тој врсти посла, потребно је да такво успостављен однос између запосленог и послодавца, по својој садржини и квалитету, има све карактеристике радног односа. У том смислу, потребно је не само уредно и савесно обављање одређених послова и воља запосленог да те послове обавља, већ и сагласност послодавца за успостављање таквог радног односа, односно таквог рада, јер послодавац је тај који одлучује да ли има потребу за запошљавање и нових радника.

Дакле, иако изузетак од правила да се радни однос заснива уговором о раду, рад код послодавца без уговора о раду, који би водио успостављању радног односа у смислу члана 32. Закона о раду, морао би имати елементе радног односа, како у погледу квалитета рада, тако и у погледу права и одговорности која произилазе из радног односа, као што је радно време, зарада, накнаде и друга примања из радног односа и друго.

Сагласно наведеном, правилна примена материјалног права, захтевала је да суд у овој парници, поред чињенице да је тужиља радила код тужене у одређеном временском периоду, утврди чињенице и околности на које је напред указано, а пре свега да ли је те послове обављала уз сагласност послодавца, у овом случају уз сагласност тужене, као власника радње у којој је радила, да ли се ради о сталним пословима за које је тужена исказала потребу да је на тим пословима ангажује, да ли је те послове обављала редовно и пуно радно време и да ли је за тај рад примала зараду.

Из напред наведених разлога, побијана пресуда се морала укинути, а суд ће у поновном поступку, потпуно и правилно утврдити све чињенице на које је напред указано, а од којих зависи основаност тужбеног захтева у овој парници, с тим што о томе и не може одлучити међупресудом, како је то учинио побијаном пресудом, јер за то нису били испуњени услови из члана 335 став 1 ЗПП-а, јер се иста доноси када је предмет спора потраживање новчаног износа и када тужени поред основаности тужбеног захтева спори и износ, из чега следи да најпре оспорава потраживање обавезе уопште, а у случају да буде утврђено супротно, он оспорава да дугугује онолико колико тужилац тражи, што није случај у конкретној ситуацији јер је предмет тужбеног захтева утврђење (а уз то и новчано потраживање).

На основу члана 377 став 2 ЗПП-а одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Драгица Савељић-Николић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић