APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

30.05.2012.

Гж1 2937/2012

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2937/2012
Дана 30.05.2012. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог "АА", коју заступа адвокат АБ1, ради дуга, одлучујући о изјављеним жалбама тужиље и туженог, против пресуде Првог основног суда у Београду 1 П1.бр. 4866/11 од 28.02.2012.године, донео је у седници већа, одржаној дана 30.05.2012.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиље и туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 1 П1.бр. 4866/11 од 28.02.2012.године у ставу два, три, четири и пет њене изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 1 П1.бр. 4866/11 од 28.02.2012.године у ставу један изреке обавезан је тужени да тужиљи на име разлике мање исплаћене зараде за период од јануара 2008. године до новембра 2010. године исплати укупан износ од 11.700,73 динара и то за период новчани износ у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, све у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом извршења, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд обавеже туженог да јој на име разлике зараде за период од јануара 2008. године до новембра 2010. године исплати и то за период новчани износ у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате, као у његовом садржају, као неоснован, ставом три изреке одбијен је тужбени захтева тужиље којим је тражила да суд користи као незаконито решење о отказу уговора о раду број 1656 од 239.11.2010. године у тачки 4 наведеног решења у делу у коме је утврђена висина отпремнине, као неоснован, ставом четири изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да исплати тужиљи на име разлике исплаћене отпремнине износ од 231.061,93 динара са законском затезном каматом почев од 01.02.2010. године па до коначне исплате као неоснован, док је ставом пет изреке обавезан тужени да тужиљи на име трошкова поступка исплати износ од 62.240,00 динара, а све у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то: тужиља побијајући у погледу одлуке садржане у ставу два, три четири и пет њене изреке и тужени побијајући решење садржано у ставу пет њене изреке оба због погрешне примене материјалног права, а тужиља и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” број 125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП (“Службени гласник РС” број 72/2011) Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалбе су неосноване.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, а на друге повреде одредаба парничног поступка жалбе ни не указују.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља била у радном односу код туженог на основу закљученог уговора о раду и уређивању права обавеза и одговорности на пословима руковаоца магацина да је тужиљи решењем генералног дирекора туженог број 1656 од 29.12.2010. године отказан уговор о раду зато што је због економских и организационих промена престала потреба за обављењем посла. Тужиљи је отказан уговор о раду код послодавца и утврђено да јој је са даном 30.11.2010.године престао радни однос, да је у тачки 4 диспозитива овог решења одређено да ће запослени пре престанка радног односа исплатити отпремнину у износу од 163.410,31 динар, да је тужена страна тужиљи исплатила отпремнину у овој вредности, да је тужиља у периоду фебруар, март, април, мај, јун и јули 2000. године примала минималну зараду, да је послодавац у обрачуну одређивао нижу цену рада која није задовољавала критеријум да запослени са најнижним коефицијентом прима најмање минималну зараду, да је тужено предузеће од 2007. године па закључно са билансом 2010. године имало стални губитак у пословању, да је тужиља углавном остваривала стандардни учинак и пуно радно време уз већ број прековремених сати, да је послодавац тачно обрачунао отпремнину тужиљи у складу са чланом 158 Закона о раду тако што је првих 10 година радног стажа узео тромесечну трећину просека последња три месеца рада зараде по години, а за остатак радног стажа од 12 година ½ од исте основице по години радног стажа и да је обрачун вршен на бази зарада које су веће од минималне зараде, да је тужиљи за стандардно радно време и стандардни учинак због мање зараде од минималне мање исплаћена зарада у вредности од 11.700,73 динара.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку у ожалбеној пресуди разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 44 Колективног уговора код послодавца запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време.

Послодавац је дужан да запосленом исплати минималну зараду у случају да послује са губитком или да има поремећај у пословању док није у могућности да исплаћује зараде по овом колективном уговору.

Ради тога и у ситуацији када је уговором о уређивању права обавезе и одговорности који је тужиља закључила са туженим послодавцем прописано да запослени и послодавац прихватају да се на сва права обавезе и одговорности која нису уређена овим уговором примењују одређене одредбе Колективног уговора, следи да су ове норме Колективног уговора код послодавца постале саставни део уговореног. То даље значи да је послодавац на основу назначених норми био овлашћен да тужиљи исплаћује минималну зараду за време поремећаја у пословању, јер је тако уговорено.

Ради тога и с обзиром да је тужиљи исплаћена минимална зарада, а за период док јој вредности из тог основа нису исплаћене до вредности минималне зараде ставом један изреке побијане пресуде за период од фебруара 2008. године закључно са децембром 2009. године (ставом један изреке побијане пресуде) досуђен износ са каматом (одлука у овом делу није предмет жалбе) следи да је тужени у целости испунио облигацију из овог основа према тужиљи применом правила из члана 295 ЗОО.

Радо тога, правилан је закључак из ожалбене пресуде да је потраживање тужиље неосновано за већи износ од досуђеног за период од јануара 2008. године до новембра 2010. године. Ово утолико пре што је на основу налаза и мишљења вештака неоспорно утврђено да је у назначеном периоду пословања постојао поремећај у пословању и да је тужиљи у складу са стандардним учинком и пуним радним временом исплаћена зарада поштујући назначне норме Колективног уговора код послодавца које су чиниле саставним делом уговора о раду.

Правилна је и негативна одлука у делу захтева за поништај решења у делу диспозитива који се односи на одлуку о отпремнини као и негативна одлука по захтеву за већи износ из тог основа.

Наиме, према одредби члана 158 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05...) послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у смислу члана 179 тачка 9 овог закона запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.

Отпремнина из става један овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку годину навршене године рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу.

Поштујући ову правну норму тужиљи је обрачуната и исплаћена отпремнина која је и утврђена тачком 4 диспозитива решења о отказу уговора о раду зато што је због економских и организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла. То је утврђено из налаза вештака финансијске струке како то правилно примећује и првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Ради тога као неоснован се појављује захтев тужиље за поништај назначеног решења у тачки 4 диспозитива и за исплату већег износа отпремнине од већ исплаћеног из тог основа.

Пошто је неоснован захтев тужиље у делу за исплату већег износа зараде од досуђеног ставом један изреке побијане пресуде и за већи износ отпремнине неоснован је њен захтев за камату која као оспорено потраживање дели судбину главног потраживања (у том делу).

Нема покриће навод жалбе тужиље да је првостепeни суд пропустио да правилно и потпуно утврди чињенично стање, односно да је побијана пресуда мањкава због непотпуно утврђеног чињеничног стања. Све правно важне чињенице су утврђене.

Наводе жалбе тужиље да је првостепeни суд пропустио да утврди висину зараде занемарује чињеницом поремећаја у пословању и с тим у вези назначене норме Колективног уговора којима је уговорено да док траје поремећај у пословању запосленом се исплаћује минимална зарада.

Навод жалбе тужиље да тужени послодавац није донео одлуку о исплати минималне зараде је правно без значаја. Таква одлука и није морала бити донета у ситуацији када је уговорена исплата минималне зараде за случај поремећаја у пословању и код чињенице да је остварен поремећај у пословању.

Супротно наводима жалбе туженог правилно је и на закону засновано решење о накнади трошкова парничног поступка, јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП. Околност да је тужиља успела само у одређеном делу тужбеног захтева утицала је на вредност предмета спора према којој ће се обрачунава и обавеза тужене стране да тужиљи исплати накнаду трошкова парничног поступка. Зато су супротни наводи жалбе туженог неосновани.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија:
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић