Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.12.2016.

Гж1 2925/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2925/15
Дана 09.12.2016. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", ради поништаја решења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Лазаревцу П1 бр. 873/2014 од 22.09.2015. године у седници већа одржаној дана 09.12.2016. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1 бр. 873/2014 од 22.09.2015. године па СЕ УСВАЈА тужбени захтев тужиоца и ПОНИШТАВА као незаконито решење туженог бр. 071-968/03 од 18.02.2014. године којим је тужиоцу умањена зарада за месец јануар 2014. године за 20%.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу накнади трошкове које је у парници имао у износу од 52.500,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу на име трошкова насталих у поступку по жалби исплати износ од 33.000,00 динара са затезном каматом почев од 09.12.2016. године, до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лазаревцу П1 бр. 873/2014 од 22.09.2015. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај решења туженог бр. 071-968/03 од 18.02.2014. године којим је тужиоцу умањена зарада за месец јануар 2014. године за 20% а ставом другим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/2011... 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиоца основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужилац је у радном односу код туженог на пословима предрадника у Сектору контроле комуналних услуга, РЈ за паркирање и контролу комуналних услуга, а оспореним решењем директора туженог од 18.02.2014. године тужиоцу је умањена зарада за месец јануар 2014. године у износу од 20% уз образложење да је дана 15.10.2013. године учинио повреду радне обавезе када је у својству предрадника добио налог од пословође да заједно са екипом коју су чинили СС и СС1 изврши замену баждареног водомера на мерном месту Ћелије којом приликом водомер није замењен, већ је из старог извађен мерни механизам и у њега уграђен мерни механизам са баждареног водомера којег је требало уградити а на коме је том приликом оштећена пломба. Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужилац дозволио и да се сагласио да запослени СС и СС1 не изврше радни задатак у складу са датим налогом и уместо старог водомера уграде нов водомер већ само да замене механизам и уграде у стари водомер механизам скинут са новог водомера. У периоду од 23.10.2013. године до 20.12.2013. године тужилац је услед привремене спречености за рад због болести био одсутан са рада.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је оценио да је оспореним решењем тужиоцу правилно умањена зарада, јер је непоступањем по датом радном налогу показао незадовољавајући квалитет рада, нестручност у раду, немаран однос према средствима рада и неадекватну радну дисциплину, који разлози представљају разлоге прописане одредбом члана 72 став 2 Колективног уговора туженог за умањење зараде запосленом. Према датим разлозима суд је, надаље, имао у виду наводе тужиоца да због повреде радне обавезе учињене у октобру запосленом није могла бити умањена зарада за јануар следеће године, али је оценио да је доношење такве одлуке послодавца било оправдано, с обзиром на одсуство тужиоца са рада због болести у периоду од 23.10.2013. године до 20.12.2013. године.

Доносећи ожалбену пресуду првостепени суд је погрешно применио материјално право.

Запослени у смислу правила из члана 104 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС” бр. 24/05... 54/2009), има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Зарада за обављени рад и време проведено на раду, према правилима из члана 106 истог закона састоји се од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде.

Радни учинак у смислу правила из члана 107 став 2 и 3 истог закона одређује се на основу квалитета и обима обављеног посла и односа запосленог према радним обавезама. Општим актом утврђују се елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка.

Послодавац, према правилима из члана 123 закона, новчано потраживање према запосленом може наплатити обустављањем од његове зараде, само на основу правоснажне одлуке суда, у случајевима утврђеним законом уз пристанак запосленог.

Одредбом члана 72 Колективног уговора туженог утврђени су критеријуми по којима послодавац може до 20% умањити, односно за 30% увећати зараду запосленог по основу сложености, обима квалитета и услова рада. Према правилима из члана 72 став 2 овог акта критеријуми за умањење зараде су: незадовољавајући квалитет рада, нестручност у раду, немаран однос према средствима рада и неадекватна радна дисциплина запосленог.

Коначан предлог за умањење односно увећање зараде за месец за који се ради обрачун, према правилима из члана 72 став 4 истог акта, утврђују управници радних јединица и директори радних сектора на основу предлога непосредним руководилаца, а одлуку о умањењу односну увећању зараде, према правилима из члана 72 став 5 истог акта доноси директор.

Из садржине наведених норми произилази да је послодавац овлашћен да у складу са елементима за обрачун и исплату зараде по основу радног учинка утврђене општим актом, запосленом изврши умањење зараде, али само на начин и у процедури утврђеним својим општим актом.

У конкретном случају тужилац је неизвршавањем радног задатка, добијеног дана 15.10.2013. године, показао незадовољавајући квалитет рада и немаран однос према средствима рада, те неадекватну радну дисциплину, па је послодавац из овог разлога био овлашћен да му у смислу правила из члана 72 Колективног уговора туженог умањи зараду за утврђени проценат за октобар 2013. године. Тужени послодавац је, међутим, при обрачуну зараде за тај месец, то пропустио да уради. Незадовољавајуће обављање радних обавеза и немаран однос према средствима рада, не може бити основ по коме послодавац може запосленом умањити зараду за други обрачунски период, јер се зарада, према изричитим правилима из члана 72 став 4 назначеног Колективног уговора, може умањити само за месец за који се ради обрачун.

У конкретном случају није постојао правни основ за обустављање зараде запосленог за јануар 2014. године, јер у том обрачунском периоду тужилац није показао незадовољавајући квалитет рада. Тачна тврдња туженог да је запосленом морао дати право на одбрану и омогућити му да се на наводе из пријаве изјасни и чињеница да је тужилац одсуствовао са рада у време обрачуна зараде за октобар 2013. године не представљају разумно оправдан разлог да се запосленом без правног основа изврши умањење зараде за други обрачунски период. Зато је Апелациони суд преиначнио одлуку у садржану у ставу првом изреке ожалбене пресуде и као незаконито поништио оспорено решење.

С обзиром на исход спора и успех странака у њему преиначена је одлука о трошковима парничног поступка, а тужени обавезан да тужиоцу накнаду трошкове које је у парници имао за састав тужбе у износу од 16.500,00 динара и за заступање тужиоца од стране адвоката на два одражана рочиште у износу од по 18.000,00 динара према АТ у непроцењивим предметима у радним споровима, што чини укупан збир од 52.500,00 динара.

Тужилац је успео у поступку по жалби па је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове које у поступку по правном леку имао и то за састав жалбе у износу од 33.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 09.12.2016. године као дана пресуђења до коначне исплате, какав је захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка тужилац поставио у жалби.

Из иложених разлога применом одредбе члана 394 тачка 4 и 165 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011... 55/14) одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа - судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje