APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

20.06.2012.

Гж1 2720/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2720/12
Дана: 20.06.2012. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ против туженог "АА", кога заступа АБ, ради накнаде штете, вредност предмета спора 300.000,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 9 П1-12054/10 од 12.05.2011.године, исправљене решењем истог суда 9 П1-12054/10 од 07.03.2012.године, донео је у седници већа одржаној дана 20.06.2012.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 9 П1-12054/10 од 12.05.2011.године исправљена решењем истог суда 9 П1-12054/10 од 07.03.2012.године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавеже тужиља да тужено накнади трошкове парничног поступка у износу од 15.000,00 динара.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 9 П1-12054/10 од 12.05.2011.године усвојен је тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да тужиљи на име накнаде штете због изгубљене зараде за период од 15.12.1999.године до 28.02.2002.године исплати новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке усвојен је тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да тужиљи уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање у корист Републичког фонда ПИО за период од 15.12.1999. па до 28.02.2002.године и то у појединачним месечним износима а све у складу са законом о ПИО, док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 147.550,00 динара и то у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.

Правноснажним решењем истог суда 9 П1-12054/10 од 07.03.2012.године у ставу један изреке исправљена је ова пресуда и то у уводу пресуде тако што уместо пословног броја „9 П1-12054/101“ треба да стоји „9 П1-12054/10“, док је ставом два изреке утврђено да у осталом делу ова пресуда остаје неизмењена.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога а накнаду трошкова поступка по жалби тражио је у износу од 15.000,00 динара.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља запослена у радном односу на неодређено време код туженог на пословима шефа рачуноводства, да је решењем о престанку радног односа због тежих повреда радне обавезе број 157/3 од 26.11.1999.године тужиљи изречена мера престанка радног односа због тешких повреда радне обавезе из члана 101 тачка 5 и 9 и лакше повреде радне обавезе из члана 100 тачка 3 Закона о радним односима, да је тужиља на ово решење изјавила приговор Управном одбору под бројем 166/1 од 10.12.1999.године, да је Управни одбор донео одлуку број 169/2 од 14.12.1999.године којом је потврдио назначено решење о изреченој мери престанка радног односа тужиљи, да је пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1.854/99 од 21.03.2006.године поништено решење дисциплинског органа туженог број 157/3 од 26.11.1999.године којим је тужиљи изречена дисциплинска мера престанка радног односа као и одлука Управног одбора туженог број 169/2 од 14.12.1999.године којом је одбијен њен приговор и потврђено решење дисциплинског органа и обавезан тужена да тужиљу врати на рад и распореди на радном месту које одговара њеној стручној спреми, знању и способностима стеченим радом, да је ова пресуда постала правноснажна 31.10.2007.године а извршна 28.12.2007.године, да је тужба у овој парници поднета 16.06.2008.године, да је тужиљи уписано запослење код туженог од 03.12.1980 до 14.12.1999.годиен а од 01.03.2002.године је уписано запослење код другог послодавца, да би тужиља даље радила у периоду од 15.12.1999.године до 28.02.2002.године примила зараду у вредностима за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у садржају става један изреке побијане пресуде да за период од 29.12.1999.године до 01.03.2002.године није било понуде за запослење за занимање економски техничар које је одговарало тужиљи као и да је просечан месечни број слободних радних места као запосленом лицу за наведени период износио 0,1.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Овде су органи туженог доношењем незаконитог решења о престанку радног односа и негативне одлуке по приговору на то решење тужиљи проузроковали штету у висини изгубљене зараде. Доказно сведочанство за то је правноснажна пресуда тада Четвртог општинског суда у Београду П1.бр.854/99 од 21.03.2006.године којом су поништене назначене дисциплинске одлуке и наложена реституција.

По становишту овога суда запослени коме је незаконито престао радни однос има право на накнаду материјалне штете постављањем ранијег стања као да штетног догађаја није било применом правила из одредбе члана 185 став 1 и 2 Закона о облигационим односима. Успостављање стања у овој ситуацији врши се досуђивање износа зараде коју би тужиља остварила према редовном току ствари да незаконитог поступања туженог послодавца није било, као у конкретном случају.

Ради тога правилно је првостепени суд нашао да постоји обавеза туженог да тужиљи накнади штету по основу изгубљене зараде за период од 15.12.1999.године до 28.02.2002.године.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Правилна је побијана пресуда и у погледу одлуке о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО за исти период јер се на тај начин успоставља потпуна реституција о правима запослених.

Нема покриће навод жалбе да је побијана пресуда захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП. Супротно овим наводима жалбе у побијаној пресуди су дати јасни и потпуни и довољни разлози које у свему прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Навод жалбе да тужиља није у извршном поступку захтевала извршење назначене пресуде може бити и јесте од значаја за период од њене извршности и протека рока за подношење предлога за тражење извршења. Међутим, то је у овој парници без узтицаја с обзиром на време потраживања(период од 15.12.1999 до 28.02.2002.године).

Навод жалбе да тужиља у поступку који је водила пред Четвртим општинским судом у Београду по предмету П1.854/99 није ставила сагласно одредби става 4 члана 191 Закона о раду захтев за накнаду штете правно је без значаја. Тужиља је такав захтев поставила у тужби којом је засновала ову парницу 16.06.2008.године и пре истека рока застарелости потраживања применом правила из одредбе члана 376 ЗОО. При томе почетак застарелости у смислу одредбе члана 361 ЗОО – када застарелост почиње тећи рачуна се од доспелости а тужиља је могла да тражи накнаду штете у виду изгубљене зараде тек у време када је назначена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1.бр.854/99 од 21.03.2006.године постала правноснажна и извршна (ова пресуда је постала правноснажна 31.10.2007 а извршна 28.12.2007.године). Ради тога рок застарелости потраживања није протекао супротно наводима жалбе туженог.

Остају без значаја и наводи жалбе тужено који се позива на одредбу члана 230 ЗИПа и рок од 30 дана за добровољно извршење судске одлуке враћање запосленог на рад а са целине претходно изнетих разлога.

Супротно наводима жалбе на ову тему словом закона јесте прописан правни пут али за извршење судске одлуке враћањем радника на рад али је други правни пут захтев за накнаду штете по основу изгубљене зараде за период од престанка радног односа до момента враћања на рад односно у конкретном случају до заснивања радног односа тужиље код другог послодавца до када је она и определила своје потраживање.

Навод жалбе да је тужиља сазнала за штету даном престанка радног односа 14.12.1999.године занемарује да је у целом том периоду до правноснажности назначене судске одлуке било у дејству то решење о престанку радног односа тужиље. Да није било у дејству тужиљи не би ни престао радни однос. Навод жалбе да пропуст тужиље да захтева накнаду штете у висини изгубљене зараде у извршном поступку се не може надоместити тужбом за накнаду штете у овој парници нема своје чињенично правно покриће са целине изнетих разлога.

Тужиља је претрпела штету и у вредности неуплаћених доприноса назначеном фонду за пензијско и инвалидско осигурање – доприноса за пензијско и инвалидско осигурање па су супротни наводи жалбе и у овом делу неосновани.

Навод жалбе да је тужиља поднеском од 13.12.2010.године уз постојећи захтев за накнаду штете због изгубљене зараде истакла и захтев којим тражи да се тужени обавеже да јој уплати допринос за пензијско и инвалидско осигурање у корист Републичког фонда ПИО за период од 15.12.1999 до 28.02.2002.године и да је на тај начин тужиља остварила преиначење тужбе, нема своје чињенично покриће. Ово зато што је тужиља већ у тужби тражила уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у корист Републичког фонда за ПИО од 15.12.1999.године – до коначног враћања на рад. То значи да је поднеском од 13.12. 2010.године тужиља само свела тужбени захтев у овом делу.

Тужиља није дала допринос настанку штете јер није могла остварити запослење с обзиром на однос понуде и тражње па нема основа за сразмерно снижење накнаде штете применом правила из одредбе члана 192 ЗОО.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Тужена није успела у поступку по правном леку – жалби па нема право на накнаду трошкова парничног поступка у том делу применом правила из члана 149 став 1 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и 161 став 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић