APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

16.09.2011.

Гж1 2668/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2668/10
Дана 16.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиoца АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против туженог "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.4680/08 од 18.11.2008.године, донео је после одржане и закључане главне и јавне расправе пред овим судом као другостепеним данa 16.09.2011.године у присуству тужиље са пуномоћником и пуномоћника туженог, истог дана

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.4680/08 од 18.11.2008.године за зараду са законском затезном каматом.

ПРЕИНАЧАВА СЕ решење о трошковима парничног поступка пресудe Првог општинског суда у Београду П.бр.4680/08 од 18.11.2008.године и обавезује тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ oд 137.150,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде, а ОДБИЈА захтев тужиоца према туженом за износ од 25.600,00 динара.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиљи на име трошкова поступка по жалби плати износ од 21.875,00 динара у року од 8 дана од дана достављања писменог преписа ове пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.4680/08 од 18.11.2008.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде материјалне штете због неисплаћених зарада за период од 17.02.1995.године до 01.11.2002.године плати износе као у ставу првом изреке ожалбене пресуде са припадајућом законском затезном каматом на појединачне месечне износе, као и да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 162.750,00 динара.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на законитост и правилност ожалбене пресуде.

Према чињеничном утврђењу у првостепеном поступку следи: да је пресудом Првог општинског суда у Београду П1.бр.829/97 од 19.01.1999.године поништене као незаконите одлуке дисциплинске комисије туженог под бројем 6702 од 29.12.1994.године и број 1044 од 16.02.1995.године, а тужени обавезан да тужиоца врати на рад. Неспорно је међу парничним странкама да је тужени тужиоца вратио на рад почев од 01.11.2002.године. У периоду од августа 1997.године до враћања на рад код туженог тужилац је радио у фирми "ББ1" из Београда, чији је један од оснивача и сувласник почев од 15.06.1997.године, што произлази из евиденције Привредног суда у Београду. Наведено је и неспорно међу парничним странкама. Првостепени суд је на основу налаза и мишљења сталног судског вештака утврдио да обрачун за зараду у периоду од 16.02.1995.године до 31.07.1997.године у укупном износу од 23.785,97 динара, као и разлику зараде између радног места на ком је тужилац био запослен и зарада које је остварио у предузећу "ББ1" у периоду од 01.08.1997.године до 01.11.2002.године у укупном износу од 11.397,48 динара. Ради утврђивања добити коју је тужилац остваривао у спорном периоду по основу свог оснивачког улога у наведеном предузећу изведен је доказ вештачењем и утврђен сувласнички удео тужиоца у овом предузећу и приходи које је по том основу остваривао почев од дана оснивања предузећа све до 01.11.2002.године. Према налазу вештака од 17.12.1998.године тужилац је учестовао оснивачким улогом од 50%, а након тог периода са 100%. Нема доказа да је добит предузећа коришћена за исплату зарада од дана оснивања 13.06.1997.године до 17.12.1998.године и утврђена је добит тужиоца са 100% власништва у наведеном предузећу и то за 1997.годину износ од 67.500,00 динара, за 1998.годину износ од 57.000,00 динара, за 1999.годину 8.000,00 динара, за 2000.годину 123.000,00 динара, за 2001.годину 1.046.000,00 динара и за 2002.годину износ од 381.333,00 динара. Почев од дана престанка радног односа до августа 19997.године утврђено је да тужилац није нигде радио иако је према евиденционом картону Завода за тржиште рада био пријављен као незапослено лице, с тим што Национална служба запошљавања суду није могла да пружи податке о слободним радним местима у том периоду поводом потражње за стручну спрему коју тужилац има.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, због чега је исти усвојио и обавезао туженог да тужиоцу за спорни период плати штету на име неисплаћених и мање исплаћених зарада од 17.02.1995.године до 01.11.2002.године, закључујући да приходи по основу улагања сопствених средстава у овом предузеће немају утицаја на умањење штете.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде чињенично стање је било непотпуно утврђено а на околност доприноса тужиоца насталој штети у складу са одредбом члана 192 Закона о облигационим односима за период од 01.08.1997.године до 01.11.2002.године. Зато је овај суд као другостепени на основу овлашћења из одредбе члана 369 став 3 ЗПП одржао расправу пред другостепеним судом, понови доказе по врсти и другим ознакама прецизиране као на записнику са рочишта од 16.09.2011.године, па је нао основу оцене резултата изведених доказа у смислу одредбе члана 8 ЗПП утврдио и ово чињенично стање:

-Неспорно је да је тужиоцу радни однос престао дана 16.02.1995.године, да се у периоду од 01.06.1995.године до 12.06.1997.године налазио на евиденцији незапослених (евиденциони картон у списима) да се није на заказана јављања тој служби редовно јављао (конкретно). Након што је овај суд као другостепени предочио тужиоцу евиденциони картон у рубрици уз назнаку да није долазио тужилац се није изјаснио на те околности. За период од фебруара 1995. до 12.06.1997.године тужилац није радио код другог послодавца. Неспорно је да је тужилац дана 13.06.1997.године основао предузеће "ББ1" где је био сувласник са 50% оснивачког удела и директор, а искључиви власник од 17.12.1998.године. У периоду од 17.12.1998.године до августа 2002.године тужилац је опредељивао добит искључиво за производњу, јер је иста имала сврху обртног средства. Неспорно је и да је тужилац у једном периоду остваривао зараду у предузећу "ББ1", али тај период није обухваћен ожалбеном пресудом (период од децембра 1999.године до маја 2000.године, од септембра 2001.године до децембра 2001.године, као ни мај 2002.године, нити јули, септембар и октобар 2002.године).

Одредбом члана 154 Закона о облигационим односима прописано је да ко другоме проузрокује штету дужан је надокнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. У конкретном случају неспорно је да је тужена одговорна за насталу штету, коју је тужилац претрпео по основу неисплаћених зарада у периоду од 16.02.1995.године па до дана враћања на рад 01.11.2002.године у складу са одредбом члана 154 Закона о облигационим односима. Основ ове одговорности туженог је управо доношење незаконитих одлука о престанку радног односа тужиоцу. На основу правноснажне извршне пресуде Првог општинског суда у Београду П1.бр.829/97 од 19.01.1999.године, поништене су одлуке дисциплинске комисије туженог и тужилац враћен на рад. Зато је тужена у обавези да тужиоцу накнади насталу штету, како то правилно закључује и првостепени суд. Осим тога правилно је закључио првостепени суд да на страни тужиоца не постоји допринос насталој штети у складу са правилима подељене одговорности из одредбе члана 192 став 1 Закона о облигационим односима. Из евиденционог картона у списима произлази да је тужилац био пријављен код Националне службе за запошљавање 1995.године, 1996.године, али да се неспорно није јављао. Шта више тужилац се након што му је предочен евиденциони картон од стране овог суда није изјаснио на ту околност. Међутим, ова чињеница била би од утицаја у ситуацији да су у спорном периоду постојала слободна радна места која одговарају тужиочевој стручној спреми. Супротно, из дописа Националне службе за запошљавање произлази да та служба не располаже подацима везаним за слободна радна места која одговарају тужиочевој стручној спреми, како је то правилно закључио и првостепени суд. Дакле, тужени није доказао да је била потражња за тужиочевим радним местом, због чега је без утицаја чињеница да се тужилац није интересовао у спорном периоду.

Неспорна је чињеница да је тужилац од основања свог предузећа 13.06.1997.године до 17.12.1998.године био оснивач са 50% оснивачког удела, а од 17.12.1998.године до данас оснивач са 100% оснивачког удела, а како је то утврђено и вештачењем уз утврђене висине добити у спорном периоду. Међутим, супротно наводима жалбе, остварена добит се односи на оснивачка права и не произлази из радног односа. Зато иста нема утицаја на умањење штете коју је тужилац претрпео кривицом туженог. Овде је реч о приходима које је тужилац остваривао по основу власничког улагања у предузеће. Зато су без утицаја наводи из жалбе и у овом делу који указују на остварену добит тужиочевог предузећа у периоду од 1997. до 2002.године, утврђену налазом вештака ВВ од 20.04.2006.године. Осим тога тужилац се изјаснио и учино неспорним да је на пример за март 1999.године исказана мања зарада у односу на зараду која је исплаћивана код туженог и да је остварио већу зараду у "ББ1" од оне зараде коју би остварио код туженог. Након што је другостепени суд предочио налаз и мишљење судског вештака пуномоћнику туженог исти је учинио неспорним да период у коме је тужилац остваривао зараду (као директор предузећа) није обухваћен тим налазом, као ни ожалбеном пресудом (у питању је период од децембра 1999.године до маја 2000.године, септембар 2001 – децембар 2001.године, мај 2002.године, јули, септембар и октобар 2002.године). Дакле, навод жалбе и у овом делу је без утицаја управо из разлога што првостепени суд у ожалбеној пресуди о тим захтевима није ни одлучивао. Зато је првостепени суд правилно применио одредбу члана 192 Закона о облигационим односима, јер је тужилац као оштећени предузео све мере да смањи штету на тај начин што је тражио запослење, а тужени није доказао да би тужилац константним интересовањем за запослење могао бити запослен на неком од слободних радних места који одговарају његовој стручној спреми.

Зато је правилна одлука првостепеног суда којом је обавезао туженог да тужиоцу на име накнаде штете на име изостале зараде плати износе као у изреци ожалбене пресуде са припадајућом законском затезном каматом.

Имајући у виду успех странака у спору преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка применом одредби чланова 161 став 2 у вези чланова 149 и 150 ЗПП, а исти се односе на: састав тужбе у износу од 2.000,00 динара, састав три образложена поднеска у износу од по 2.000,00 динара, састав два необразложена поднеска у износу од по 1.000,00 динара, приступи и заступање на 11 одржаних рочишта у износу од по 3.000,00 динара, приступи и заступање на 4 неодржана рочишта у износу од по 1.500,00 динара, трошкове вештачења у износу од 14.700,00 динара, и трошкове такси за одлуку у укупном износу од 75.450,00 динара, што све укупно чини износ од 137.150,00 динара, што је одмерено применом Тарифе о награди и накнади за рад трошкова адвоката важећој у време пресуђења и Таксене тарифе. Код изложеног одбијен је захтев за накнаду трошкова првостепеног парничног поступка за већи износ.

Како је тужилац успео у жалбеном поступку овај суд као другостепени је тужиоцу досудио трошкове на име заступања и приступа на три одржана рочишта у износу од по 6.250,00 динара, и приступ и заступање на једно неодржано рочиште у износу о 3.125,00 динара, што укупно износи 21.875,00 динара, који трошкови су досуђени сразмерном успеху странака у спору применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП и Тарифе о награди и накнади за рад трошкова адвоката важећој у време пресуђења у другостепеном поступку.

Имајући у виду напред наведено Апелациони суд у Београду је применом одредби чланова 375 ЗПП, 161 став 1 ЗПП, 149 и 150 ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа-судија,
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић