APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

7.04.2010.

Гж1 2595/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2595/10
07.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Драгице Савељић Николић, као чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", ради поништаја одлуке и реинтеграције, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог општинског суда у Београду П1 бр.628/97 од 12.10.2006. године, исправљене решењем о исправци тог суда П1 бр.628/97 од 18.03.2009. године, у седници већа одржаној дана 07.04.2010. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П1 бр.628/97 од 12.10.2006. године, исправљена решењем о исправци тог суда П1 бр.628/97 од 18.03.2009. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П1 бр.628/97 од 12.10.2006. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништене као незаконите одлуке туженог бр. 724 од 19.02.1996. године и бр. 794 од 04.03.1996. године, обавезан тужени да тужиоца врати на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и радном искуству. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 100.800,00 динара, све у року од 8 дана.

Наведена пресуда исправљена је решењем тог суда о исправци П1 бр.628/97 од 18.03.2009. године, у уводу, тако да уместо адресе туженог "аа", треба да стоји "вв".

Против ожалбене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је одговорио на жалбу туженог.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је оцени да је жалба туженог неоснована.

У проведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на законитост и правилност ожалбене пресуде.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да је тужиоцу, раднику туженог, одлуком дисциплинске комисије туженог бр. 724 од 19.02.1996. године изречена мера престанка радног односа због теже повреде радне обавезе из одредбе члана 67 тачка 8 Закона о радним односима и члана 66 тачка 8 Правилника о радним односима у предузећу, зато што је злоупотребио право коришћења боловања дана 06.02.1996. године, тако што је продавао цигарете око 8,30 часова код ресторана „Франш'', а за време док се налазио на боловању. Одлуком председника Управног одбора туженог бр. 794 од 04.03.1996. године одбијен је приговор тужиоца као неоснован и потврђена напред наведена одлука дисциплинске комисије туженог. Међу парничним странкама је неспорно, а што произлази из исказа тужиоца као и писмених доказа у списима (приговор тужиоца бр. 754 од 27.02.1996. године, записник о дисциплинском поступку), да је тужилац у време коришћења боловања (07.02.-20.02.1996. године) вршио ванредне активности, односно да је продавао цигарете и жваке на улици и то на месту где је виђен од колега и руководиоца предузећа. Из налаза и мишљења сталног судског вештака утврђено је да је тужиоцу боловање у наведеном периоду отворено због болова у коленима, да му је прописан лек против жучних тегоба и у случају да је постојало обољење артрозе код тужиоца са упалом меких структура ово би штетно деловало на ову болест, односно на организам и здравље продавањем чоколаде на улици у условима хладноће и влаге – фебруар месец, што би убрзало погоршање његовог здравственог стања. Такође је утврђено да из медицинских налаза не произлази да тужилац има коштано зглобно оштећење у смислу артрозе, у ком случају би на тужиоца негативно утицали физички напори услед дужег стајања, ходања, влаге, хладноће, како би у конкретном случају била продаја на улици у зимским условима. Тужиоцу је боловање отворено због болова у коленима 07.02.1996. године, које је закључено 20.02.1996. године. Такође је утврђено да за време престанка радног односа тужилац није радио.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан због чега је поништио дисциплинске одлуке туженог и обавезао туженог на реинтеграцију, будући да је неспорно утврђено да тужилац на описани начин није одлагао нити спречавао своје оздрављење, нити је имао свест о недопустивости свог понашања.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Наиме, неспорно је да је тужилац за време боловања (07.02.-20.02.) обављао продају на улици. Међутим, правилно првостепени суд изводи закључак да у конкретном случају не постоји злоупотреба права на боловање. Ово зато што тужилац продајом није спречавао оздрављење с обзиром на врсту болести коју је имао и због које је био спречен да ради. То несумњиво произлази из налаза и мишљења сталног судског вештака (тужилац се је јавио лекару опште праксе дана 07.02.1996. године због болова у оба колена, након чега је упућен лекару физијатру који је констатовао да су покрети тужиоца у коленима ограничени и болни због чега му је преписао флугалин - таблету за болове и дао препоруку за боловање). При наведеном такође је утврђено да тужилац нема коштано-зглобна оштећења у смислу артрозе, у ком случају би евентуално на тужиоца негативно утицали физички напори услед дужег стајања, ходања, влаге, хладноће каква је у конкретном случају продаја на улици у зимским условима. Међутим, супротно, у ситуацији да је тужилац спречавао своје оздрављење, а што није конкретан случај, тада би уз сво уважавање његове материјалне ситуације постојала повреда радне обавезе, а на коју се указује и наводима из жалбе. Зато су неосновани наводи из жалбе туженог да је тужилац починио повреду радне обавезе – злоупотребу права на боловање, управо из разлога што је неспорно утврђено да на овакав начин тужилац није спречавао своје оздрављење.

Неспорно је да је тужилац знао да ради за време привремене спречености за рад, а на шта указује и сама жалба, али такође неспорно из налаза и мишљења сталног судског вештака произилази и да тужилац на тај начин није угрожавао своје здравствено стање, а тужилац је знао да на тај начин не угрожава своје здравствено стање. Ради тога, и са становишта свести когнитивних елемената који су присутни били код тужиоца-здраворазумско знање свога општег здравственог стања и одсуство болова када врши назначене радње код тужиоца је постојало сазнање да на тај начин не угрожава своје здравствено стање због чега су неосновани наводи жалбе и у овом делу.

Одредбом члана 55 Закона о основама радних односа ставом 1 тачка 7 прописано је да се мера престанка радног односа изриче за повреде радних дужности и обавезе и то за злоупотребу права коришћења боловања. Овај отказни разлог – злоупотреба коришћења боловања се образује радњом запосленог, који врши злоупотребу права на одсуство због привремене спречености за рад. Међутим, како је неспорно утврђено да је тужилац управо због болести био привремено спречен за рад, а посебно код изнетог разлога да на тај начин није угрожавао своје здравље, односно спречавао своје оздрављење, правилан је закључак првостепеног суда да тужилац није починио повреду радне обавезе која му је стављена на терет.

Зато су без значаја наводи о нужности присуства радника у процесу рада и да радници са дужим стажом (35 година) морају знати да на тај начин злоупотребљавају боловање супротно овом наводу жалбе. Тужилац код туженог није злоупотребио привремену спреченост за рад због болести.

Како је из наведених разлога тужбени захтев тужиоца основан то је правилна одлука првостепеног суда којом је поништена као незаконита одлука туженог и као последицу тога обавезао туженог на реинтеграцију.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП, одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио првостепену пресуду, потврђујући и одлуку о трошковима парничног поступка, садржану у ставу другом изреке ожалбене пресуде која је донета правилном применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија,
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић