APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

12.08.2014.

Гж1 2522/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2522/14
Дана 12.08.2014. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Љиљане Митић Поповић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради повреде права из радног односа, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Ваљеву П1.бр.113/14 од 27.02.2014. године, у седници већа одржаној дана 12.08.2014. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П1.бр.113/14 од 27.02.2014. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1.бр.113/14 од 27.02.2014. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи решење туженог о престанку радног односа тужиоца 23.01.2004. године, да се тужилац врати на рад као и да се тужиоцу на име изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговором о раду исплати одговарајући новчани износ колико буде износио на дан исплате, а који се рачуна од 23.01.2004. године, увећан за просечан порез зарада и других примања запослених код послодавца за време у којем му припада накнада, као и камату од доспећа сваке појединачне обавезе, па до исплате, као и да тужени на име накнаде штете уплати тужиоцу допринос за обавезно социјално и пензионо осигурање почев од 23.01.2004. године закључно са даном ступања у радни однос тужиоца, као неоснован. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове спора у износу од 151.500,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом као у жалби.

Испитујући законитост и правилност побијане пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

 Жалба тужиоца је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде, нема битних повреда одредаба парничног поступка предвиђених одредбом члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити других битних повреда одредаба парничног поступка.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом произилази да је тужилац био радник туженог на пословима у производњи на изради венецијанера у погону стакла, да је дана 17.01.2004. године заједно са супругом АА1, дошао у погон стакла у 20:30 часова, да одреди 14 венецијанера, јер су му била потребна 2 слободна радна дана због славе, те да се са портирнице туженог телефоном јавио свом непосредном руководиоцу РР. Утврђено је да је тужилац у погон дошао у нерадни дан – суботу, када тужено предузеће не ради, (уколико је тужени и радио суботом то је увек била прва смена), да одради хитан посао, али без одобрења руководиоца. Такође, утврђено је и да руководиоцу задуженом за праћење радних налога и давања сагласности да се одраде хитни послови и када тужени не ради, није било познато да тог дана треба да неко од запослених ради, па је због непоштовања радне дисциплине тужиоца истом отказан уговор о раду, јер је својим понашањем нарушио организацију, безбедносну и комуникациону дисциплину. Првостепени суд је закључио да је решење о престанку радног односа тужиоцу законито, те је одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 101 став 1 тачка 4 тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.70/2001, 73/2001) прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Одредбом члана 37 став 1 истог Закона предвиђено је да на захтев послодавца, запослени је обавезан да ради дуже од пуног радног времена у случају више силе, изненадног повећања обима посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран (прековремени рад), норма исте садржине предвиђена је и одредбом члана 43 Појединачног колективног уговора туженог од 31.07.2003. године.

Поштујући наведене одредбе закона и појединачног колективног уговора, а код чињеница утврђених у поступку пред првостепеним судом да је тужилац дана 17.01.2004. године дошао у погон стакла код туженог у 20:30 часова да одради 14 венецијанера како би добио слободне дане, да се са портирнице телефоном јавио свом непосредном руководиоцу РР, али да је у току поступка утврђено да није постојала хитност за обављање тог посла, па чак и да јесте није могао сам тужилац доћи у предузеће кад хоће, већ је за то морао имати писмено одобрење односно радни налог од стране заменика генералног директора, који је био задужен за давање налога пословођама да организују рад и када предузеће не ради, уколико се радило о неком послу који је требао хитно да се обави. Како ова процедура није испоштована, нити се радило о хитном послу, већ је у питању био интерни договор тужиоца са његовим непосредним руководиоцем, који није имао овлашћења да сам одлучује да ли ће се радити и данима када тужени није радио, правилно је првостепени суд закључио да је решење о престанку радног односа број 84 од 23.01.2004. године законито, јер тужилац није имао радни налог за обављање посла нерадним данима, па је на тај начин прекршио радну дисциплину.

Из ових разлога неосновани су и наводи жалбе тужиоца да није утврђено на који начин је то тужилац повредио радну дисциплину, те како је првостепени суд закључио да тужилац није имао одобрење за обављање наведеног посла, спорног дана. Како је већ речено да би запослени могао да обавља посао у дане када тужени не ради потребно је да постоји хитност посла, о којој је морао бити упознат и заменик генералног директора, који је у том случају давао радне налоге пословођама. Тако из исказа сведока СС, а којем је суд поклонио веру, који је био заменик генералног директора и чији је посао да даје налоге пословођама за потребе да се одради неки хитан посао у дане и када тужени не ради, произлази да он за хитност посла наведеног спорног дана није знао, нити је дао радни налог. Ово потврђује и исказ сведока СС1, који је радио као радник обезбеђења код туженог и који је истакао да се и раније дешавало да радници по потреби посла долазе и раде када је то потребно некада и увече, али да у тим ситуацијама шефови остављају на капији папир који радници треба да раде у другој смени или да остају дуже, а да у конкретном случају таквог папира са назнаком који ће радници доћи да одраде неки посао није било.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке ожалбене пресуде, јер је донета правилном применом одредбе члана 153 и 154 ЗПП.

Одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова у жалбеном поступку, јер по овом правном леку тужилац није успео, а с обзиром на одредбу члана 165 став 1 ЗПП.

С изложеног, применом одредбе члана 390 и 165 став 1 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић