APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

24.04.2013.

Гж1 2504/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2504/13
Дана: 24.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", ради дуга, вредност предмета спора 261.927,27 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Лазаревцу П1. 204/10 од 18.02.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 24.04.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Лазаревцу П1. 204/10 од 18.02.2013. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Лазаревцу П1. 204/10 од 18.02.2013. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности за период са законском затезном каматом од датума до исплате, као у његовом садржају, као и да на досуђене новчане износе за тужиоца уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО запослених у року од 8 дана од дана пријема пресуде, док је ставом два изреке обавезан тужилац да туженој на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 8.100,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 тачка 1, 2, 5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац у радном односу код туженог по основу Уговора о раду број 6124/2 од 29.01.2007. године на пословима руковаоца блоком 110 МW у Дирекцији за производњу енергије и са утврђеним коефицијентом посла од 3,130, да је тужиоцу у коефицијенту кроз услове рада у који улазе критеријуми рад и рад у турнусу, вреднован рад у смени са 6,7 % од заступљености услова рада што представља 4,87% од целог коефицијента и да је тужиоцу обрачуната и исплаћена зарада за период потраживања у складу са овим коефицијентом у који је урачунат и сменски рад.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 108 став 1 тачка 2 и 4 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ) запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад ноћу и рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде најмање 26 % од основице.

Поштујући ову правну норму сменски рад и рад ноћу могу бити вредновани у алтернативи и то при утврђивању основне зараде или најмање 26% од основице.

При томе израз најмање 26% од основице може бити примењен само ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. У том значењу и хипотетички исказ из ове норме који гласи :ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. У ситуацији када је такав рад вреднован при утврђивању основне зараде тада је искључена могућност примене увећања зараде од најмање 26% од основице. Искључен је јер су у тој ситуацији сменски и ноћни рад вредновани кроз утврђену основну зараду.

У овој радној средини сменски рад је вреднован кроз основну зараду. Наиме, према одредби члана 16 Правилника о раду број 401 од 12.01.2007. године основна зарада запосленог утврђује се на основу врдности радног часа, коефицијента послова радног места и месечног фонда остварених часова рада а према његовој одредби члана 18 коефицијент послова радног места утврђује се на основу сложености послова, одговорности рада и услова рада при чему се услови рада утврђују на основу радне околине у којој се обављају послови сменског рада и рада у турнусу.

Такође је одредбом 37 .Колективног уговора од 27.04.2007.године прописано да се коефецијенат послова радног места утврђује на основу сложености послова, одговорности и услова рада

Елементи за утврђивање кофицијента послова радних места из става 1. овог члана дефинишу се методологијом коју доноси послодавац, док је његовом одредбом члана 38 прописано да коефицијенат за обрачун зараде запосленог се утврђује на основу услова рада на пословима радног места који су предвиђени правилником

Поштујући ове норме Методологија послодавца је била нормативно овлашћена да одреди коефицијенте послова радног места на основу сложености послова, одговорности и услова рада

Тужени послодавац је донео методологију за утврђивање вредности послова по основу сложености, одговорности и услова рада код туженог у чијој је одредби члана 7 процентуално исказан распон заступљености основа и елемената и коефицијента посла и то за сложеност послова од 45-65%, за одговорност 8% до 20% и за услове рада 15%-47%. и да рад у смени учествује у коефицијенту са 6,7%

Пошто је тужиоцу у складу са овим нормама у периоду потраживања обрачуната исплаћена зарада следи да је тужена у целости према тужиоцу испунила облигацију применом правила из одредбе члана 295 ЗОО и да је зато његово потраживање неосновано како је то правилно закључио и првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Назначена Методологија представља општи акт и суд није овлашћен у парници да врши њену општу нормативну контролу, а то важи и за назначени Правилник о раду и Колективни уговор. То је у искључивој надлежности Уставног суда.

Навод жалбе да је у поступку доношења побијане пресуде учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП да у конкретном случају нису примењене одредбе члана 2,7, 220, 221 став 2, 223 став 2 и 3, члана 233 и 342 став 4, члана 249 ЗПП и да је то утицало на доношење незаконите одлуке јер назначене норме предвиђају да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права и да су дужне да изнесу своје чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука уставности захтева овде немају чињенично покриће.

Побијана пресуда је јасна, потпуна и разумљива, тужиоцу је дата могућност да расправља у овој парници јер је од подношења тужбе имао стручну одбрану у виду пуномоћника – адвоката који је без примедби потписао записнике са рочишта па и са рочишта од 18.02.2013. године на коме је закључена главна расправа у овој парничној ствари. Зато су неосновани наводи жалбе којима се истиче да суд није обезбедио једнаку, правичну заштиту.

Неосновано пуномоћник тужиоца у жалби наводи да тужиоцу није обезбеђено право на једнаку правичну заштиту, обзиром да је све наводе туженог узео као доказане и тако што је направио селекцију доказа коју ће извести, а селекцију доказа је вршио у корист туженог и није образложио разлоге за овај став . Ови наводи занемарују нормативна решења из Колективног уговора, Правилника о раду и методологије а такође и да суд у парници примењује право и да је дужан поштује аутономне опште правне норме као и да тада нема опредељења у корист одређене странке, већ се ради искључиво о примени права.

По схватању овог суда кад би се прихватио став тужилачке стране тада свака станка која не би успела у спору била би изложена повреди права на једнаку заштиту и било би јој повређено право на правично суђење што је правно и вредносно неприхватљиво.

Жалба понавља да нису изведени докази који иду у прилог тужиоцу и да су фаворизовани предлози туженог, а не индивидуализује који докази нису изведени и зашто би они били од значаја за повољнију одлуку за тужиоца. Када се употребљава назначена тврдња жалбе тада се заборавља да на рочишту на коме је закључена расправа у овој парничној ствари странке нису имале предлога у доказном смислу а кад су докази прочитани нису изложили примедбе. Овде нема селекције доказа који се примењују и неосновано је зато тврђење жалбе да је повређено право тужиоца на једнаку заштиту пред судом.

Навод жалбе да првостепени суд не изводи доказе које је он доставио 06.11.2012. године занемарује њихов садржај . Ради тачности цитира се навод тужиоца из тог поднеска од 26.11.2012. године који гласи: тужилац доставља као доказ анекс уговора и решење којим је руководилац сектора за људске ресурсе постављен на то место у јулу месецу 2008. године и ништа више од тога. Када се погледа понуда за закључење анекса уговора о раду на којој је потпис 07.07.2008.године Анекс 1 Уговора о раду број 5419/2 од 01.01.2007. године који су такође достављени уз овај поднесак онда ће се приметити да ни један од ових доказа није правно вредан да би утицао на другачији став по назначеном правном питању, нити указивао на чињенице од значаја на одговор на ту тему.

Навод у овом поднеску да се из тих доказа може утврдити структура коефицијената у утуженом периоду код изложеног нема значаја.

Овај Анекс 1 уговора о раду број 5149/2 од 01.01.2007. године односи се на СС коме је и учињена понуда. Околност да је СС као руководилац сектора за људске ресурсе потписник акта: структура коефицијената није од значаја евентуално за нормативну контролу назначене методологије јер суд у парници није овлашћен да исту врши.

Код изложеног без значаја је позивање жалбе на одлуке Европског суда за људска права у предмету Grdadska protiv Švajcarska 19.04.1993. godine и на одлуку у предмету Ruis Toria protiv Španije од 09.12.1994. године. Поред тога супротно наводима жалбе побијана пресуда је образложена и садржи јасне, потпуне, довољне разлоге. Зато је без значаја позивање жалбе на одлуку Уставног суда РС УЖ. 1157/08 од 14.04.2011. године и одлука Европског суда за људска права у предмету Hađinanasstion protiv Grčke од 16.12.1992. године.

Даљи навод жалбе да је тужба тврдила да тужиоцима сменски рад није плаћен у утуженом периоду а да је тужена тврдила супротно позивајући се на методологију и да је чињенично стање следеће: да је тужилац закључио уговор 29.11.2007. године, да је правилник о раду донет 11.01.2007. године, да је престао да важи 08.05.2007. године када је закључен колективни уговор са "ББ" методологија за утврђивање вредности послова по вредности, одговорности услова рада донета је 26.04.2008. године, да је табеларна структура коефицијената донета најраније 07.07.2008. године, да ју је потписао руководилац сектора за људске ресурсе СС који је на месту руководиоца сектора за људске ресурсе ступио најраније 07.07.2008. године овде су без значаја.

Тачна је чињеница да је Колективни уговор за "ББ" донет 27.04.2007. године али је и у његовој одредби члана 37 такође прописано да се коефицијент послова радног места утврђује на основу сложености посла, одговорности и услова рада и да се елементи за утврђивање коефицијента послова радних места дефинишу методологијом коју доноси и послодавац. Та методологија је донета и у њој је дата структура коефицијената у коју улази и сменски рад, а да ли је тај општи акт донет на законит начин правно је без значаја меродавно је да је ту методологију донео послодавац и да су у њеном садржају дати елементи за одређивања сложености, одговорности и услова рада.

Поред тога у члану 7 ове методологије које је донео директор прописано је да је за услове рада од 15 до 47 учешће у распону од чега за сменски рад и рад у турнусу 6,7. Због свега овога назначени наводи жалбе су неосновани Неприхватљив је њен навод да је неспоран правни закључак да је тужиоцу уговором о раду дефинисан коефицијент посла без учешћа сменског рада. То није неспорно .Када се то утврди тада се занемарује цитирано у члану 7 назначене методологије који и жалба цитира на страни 5 њеног образложења.

Навод жалбе да се применом одредбе цитиране методологије од 26.04.2007. године не може обрачунати и платити сменски рад, сменских радника тужене јер није за сваког појединачног радника одређено колико који елемент вредновања износи, нема своје чињенично правно покриће са целине изнетих правних разлога. Нема јер општа правна норма се посебно не бави конкретним запосленима већ се примењује на све њих када се нађу у истој ситуацији коју она регулише.

То исто важи и за инсистирање жалбе на одредбе члана 104 став 2 Закона о раду. Навод жалбе да ако би се прихватио став тужене да ако је сменски рад у било којој висини ушао у основну зараду да у том случају послодавац није везан процентуалним учешћем од 26% основне зараде, право на увећање зараде по основу поремећеног живота од сменског рада би било анулирано а да би то искључиво од послодавца зависило да ли ће сменски рад платити 26% увећане основне зараде или 0,0001 динар или 0,0001% је правно не прихватљив. Тужиоцу је у основну зараду одређено учешће сменског рада у назначеном проценту па зато не може основано у овој парници потраживати разлику до вредности од 26% од основице. Код изложеног неосновано је инсистирање жалбе и на одредби члана 108 став 1 тачка 2 Закона о раду.

Правилна је и одлука о камати јер иста дели судбину главног потраживања.

Навод жалбе да је вештак свој налаз од 14.11.2011. године и 14.11.2012. године базирао на методологији за коју тужилац тврди да не даје могућност да се примени занемарује управо вештак примењујући методологију дао назначени закључак.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужилац нема право на накнаду трошкова поступка по жалби јер није успео по овом правном леку.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић