APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

22.06.2011.

Гж1 2484/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2484/11
Дана 22.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", ради исплате зараде, вредност предмета спора 79.650,35 динара одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Основног суда у Ваљеву 9П1.бр.298/10 од 17.02.2011.године, у седници већа одржаној дана 22.06.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 9П1.бр.298/10 од 17.02.2011.године у ставу један изреке, а жалба туженог у том делу одбија као неоснована.

УКИДА СЕ решење садржано у ставу два изреке пресуде Основног суда у Ваљеву 9П1.бр.298/10 од 17.02.2011.године и предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основном суду у Ваљеву 9П1.бр.298/10 од 17.02.2011.године усвојен је тужбени захтев тужиоца против туженог па је тужени обавезан да тужиоцу исплати на име неисплаћене зараде за период од 01.07.2002. године до 30.11.2002. године и од 01.02.2003. године до 31.05.2003. године укупан износ од 79.650,35 динара са законском затезном каматом на новчане износе у вредности од датума до исплате као у његовом садржају, а све у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоцу плати трошкове парничног поступка у износу од 58.922,00 динара у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

- жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде тужилац је у периоду на који се односи његово потраживање био у радном односу код матичног предузећа "ББ1" на пословима возача путничког возила, да је "ББ1" власник и оснивач туженог као зависног предузећа, те да је тужени пре и после туженог периода исплаћивао зараде за раднике матичног предузећа коју обавезу је преузео закљученим уговором са матичним предузећем од 07.05.2002. године, "ББ1" тужиоцу није исплатила износ од 79.650,35 динара по основу зараде за период од 01.07.2002. године до 30.11.2002. године и од 01.02.2003. године до 31.05.2003. године и то исказаним вредностима са датумима доспелости као у садржају став један изреке побијане пресуде, да је одлука о оснивању предузећа која је оверена пред Општинским судом у Лајковцу под Ов.бр.592/98 од 10.11.2008. године утврђено да је иста донета 20.11.1998. године од стране "ББ1" као оснивача предузећа "ББ2", да је одредбом члана 12 ове одлуке утврђено да предузећем управља оснивач на начин предвиђен одлуком оснивању статутом, док је одредбом члана 13 ове одлуке одређено да Скупштина предузећа је највиши орган за њу, да је Управни одбор огран управљања, да је решењем агенције за приватизацију бр.10-4239/09-3512-1/02 од 02.10.2010. године покренут ликвидациони поступак на субјекту ликвидације "ББ1", да је дана 1.03.2008. године Скупштина "ББ" донела одлуку о регулисању радног стажа и заосталих зарада радницима "ББ" за период 1999. године до 2003. године, да су "ББ" и "ББ2" закључили уговор 030 од 09.05.2002. године у коме се у члану 5 овог уговора "ББ2" обавезала да ће предузети обавезу измиривања бруто личног дохотка за раднике оснивача.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, тужилац је као запослен у радном односу код "ББ" у периоду на који се односи његово потраживање радио и остварио вредности зараде које му његов послодавац "ББ" није исплатила.

Ради тога постоји основ његове обавезе да то учини применом правилне одредбе члана 81 став 1 тада важећег Закона о раду (“Службени гласник РС” бр.70/01 и 74/01). Наиме према овој норми запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са Законом о општим актом и Уговором о раду. Томе у прилог и решење из одредбе члана 83 став 1 овог Закона према којој норми зарада из члана 82 овог Закона исплаћује се у роковима утврђеним општим актом и уговором о раду а најмање један пут месечно.

Ради тога, и с обзиром на назначено чињенично утврђење створена је доспела обавеза по назначеном основу и обиму као у садржају става један изреке "ББ" као послодавца према тужиљи, а послодавац ту обавезу није испунио иако је био дужан да то учини. Ради тога титулар испуњења ове обавезе је овде тужени. Правилан је и закључак из ожалбене пресуде да је чињенични основ те његове обавезе у одлуци оснивача од 11.03.2008. године према чијем садржају на Скупштини "ББ" одржане 11.03.2008. године је донета одлука о регулисању радног стажа и заосталих зарада радницима "ББ".

Нормативни основ за овај закључак садржан је у одредби члана 366 став 1 тачка 2 став 2 Закона о привредним друштвима (“Службени гласник РС” бр.125/04) којима су регулисани односи повезаних друштава. Поред тога исплатом другима запосленима који су били у радном односу код "ББ1" њихових доспелих, а неисплаћених зарада од стране овде туженог, тужени је материјализовао своју обавезу према запосленима па би ради тога неизвршење обавезе из истоврсног основа према тужиоцу било неједнако поступање у истим стварима-дискриминација (неиспуњење обавезе) која је исте врсте као већ испуњена обавеза туженог према осталим радницима "ББ1" (тужени није испунио обавезе према још пет радника "ББ1" из истог основа- зараде што је чињенично утврђење из ожалбене пресуде).

То је супротно забрани дискриминације прописано одредбом члана 21 став 2 и 3 Устава – правом на једнаку законску заштиту и забрана сваке дискриминације. На то указује и тужиља у одговору на жалбу када тврди да је тужени претежном делу своје обавезе из назначеног уговора од 07.05.2002. године.

Ради тога ожалбена пресуда се заснива на правилној примени одредбе члана 295 ЗОО у погледу камате, на правилној примени одредби члана 277 и 324 став 1 овог Закона.

Без значаја је позивање жалбе на околност да првостепени суд није утврдио правилну вредност предмета спора јер и сама жалба признаје да је тужилац свео своје потраживање на износ 89.650,35 динара о коме је одлучено побијаном пресудом.

Навод жалбе да је тужбом тужилац (погрешно назначено тужиља) тражила износ од 300.000,00 динара те да је иста делимично повишена је управо доказно сведочанство да је вредност предмета спора правилно одређена и да нема основа за постојање битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 ста 1 у вези члана 194 став 3 и 196 став 1 и 2 ЗПП.

Нема покриће навод жалбе да се побијана пресуда заснива на битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП. Супротно наводима жалбе разлози побијане пресуде су јасни и потпуни.

Наиме, нема противречности између онога што се разлозима пресуде наводи о садржају исправа и самих тих исправа и с тим у вези указивање на образложење побијане пресуде где се наводи да је уговором од 07.05.2002. године који је закључен између "ББ" и Предузеће "ВВ" тужени обавезан да ће предузети обавезу да оснивачу обезбеди нормално функционисање и то тако што ће обезбедити бруто лични доходак за раднике оснивача. Неосновано жалба то тврди и истиче да оваквим инсистирањем првостепени суд елиминише уводни део тога уговора у којем је означено да туженог заступа председник Управног одбора што је свакако од утицаја на правну ваљаност истог, и да се такође елиминише садржина члана 6 овог уговора којим је регулисано ко треба својим потписом да овери уговор.

Ово са разлога што присуство улоге Скупштине предузећа "ББ1" као оснивача тужене којом је задужен директор туженог да регулише радни стаж и преостале плате радницима обавезује. Поштујући одредбу члана 157 став 1 тачка 4 Закона о привредним друштвима према којој норми директор или Управни одбор спроводи одлуку Скупштине и чланова. У складу са овом нормом тужени је био дужан да изврши назначену одлуку оснивача независно од садржаја назначеног уговора његове правне важности и неважности ( по схватању овог суда тај уговор је конвалидиран доношењем назначене одлуке Скупштине). Директор тужног је био дужан да спроведе назначену одлуку Скупштине која га обавезује или да захтева њену судску контролу. Ради тога назначени разлози жалбе показују се као правно неосновани.

Навод жалбе да првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде није утврдио персонални састав Скупштине и да су чланови Скупштине користили своју одлуку за утврђивање заосталих зарада овде је без правног значаја пошто тужена страна у поступку доношења ожалбене пресуде није приложила и пружила доказе за ове своје тврдње а то не чини ни у жалби.

Навод жалбе да је послодавац тужиоца у ликвидацији и да је у својим пословним књигама за период 2002. година 2003. година приказао као своју обавезу неисплаћене зараде и да на тај начин кроз пословне књиге респектује своју обавезу овде је правно без значаја као и истакнути приговор недостатка пасивне легитимације.

Са изложеног поштујући правила из одредбе члана 152 став 1 Закона о облигационим односима – солидарна одговорност имајући у виду примање имовинске целине у виду оснивачког улога, али и чињеницу да је тужена страна - њен директор с тим у вези дужан да извршава назначене одлуке оснивача.

Тачан је и навод жалбе да оснивач нема право да располаже средствима, да се ради о типичном примеру злоупотребе права на управљање нема своје ни чињенично ни правно покриће.

Међутим, решење о накнади парничних трошкова морало је бити укинуто јер првостепени суд није водио рачуна о вредности предмета спора у односу на који је усвојен тужбени захтев, на шта се основано указује у жалби.

Ради тога првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у погледу захтева за накнаду трошкова парничног поступка када за то буду испуњени услови.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 и члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић