APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

17.04.2013.

Гж1 2465/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2465/13
17.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају адвокати АБ, АБ1 и АБ2, против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немањина број 26, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 7П1.бр.5577/11 од 28.02.2013.године, донео је у седници већа одржаној дана, 17.04.2013.године,

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 7П1.бр.5577/11 од 28.02.2013.године, у ставу један и три њене изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 7П1.бр.5577/11 од 28.02.2013.године, у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене душевне болове због умањења општеживотне активности износ од 750.000,00 динара, за претрпљене физичке болове у износу од 300.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 250.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због наружености у износу од 200.000,00 динара са законском затезном каматом од 28.02.2013.године до исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев у делу којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене душевне болове због умањења општеживотне активности износ од још од 50.000,00 динара преко досуђених 750.000,00 динара до тражених 800.000,00 динара са законском затезном каматом од 28.02.2013.године, па до исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, као неоснован, док је ставом три изреке обавезана тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 199.600,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде, у погледу одлуке означене у ставу један и три њене изреке (део тужбеног захтева у коме тужена ....), тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења смислу члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“, бр.125/04 и 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке, нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка, које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке следи да је тужилац у радном односу код туженог на пословима полицајца – командира чете, да је дана 11.05.2009.године претрпео повреду на раду на тај начин што је приликом силаска низ степенице објекта смештаја оклизнуо се и пао, да је до повреде тужиоца дошло тако што су ноге отишле надоле “степеницама” - проклизале, те степенице нису имале заштиту у виду граничника, да је ивица била заобљена, похабана и окрњена услед дотрајалости и трошности, да ово степениште није имало подест јер су школске просторије у којој су жандарми били смештени директно ступао на степеник, да је било неосветљено и мрачно (прегорела сијалица није била замењена), да су се у том делу и раније догађали падови, да је тужилац због пада претрпео повреду у виду прелома леве голењачне кости у зглобу колена (тибијални плато), са инпресијом, да је имобилизацију носио до 24.06.2009.године, када је гипс скинут и тужилац упућен на рехабилитацију, да је тужилац трпео бол јаког степена од момента повређивања пет дана, а уз адекватну терапију где је бол средњег интензитета трајао око два месеца, да су болови били присутни у току лечења медикаментима и у току физикалног третмана у почетној фази, а да је бол слабог интензитета трајао до краја непрекидног лечења – 03.04.2011.године као и да ови болови сада зависно од промене времена и тежег физичког напора имају тенденцију појачања до средњег степена, да је код тужиоца дошло до наружења средњег степена јер храма на леву ногу, што је видљиво иако се не обрати посебна пажња, да је код тужиоца дошло до умањења животне активности до 30%, трајно, што се огледа у контрактури левог колена средњег степена и слабости леве ноге, због хипертрофије мишића надколенице и елезије спољашњег менискуса, те нестабилности колена, као и са становишта неуропсихијатријске стране због дужине доживљене трауме лечења с тим у вези и да је дошло до неуролошког дефицита уз поремећај психофизичке равнотеже, те ремећења социјалне и радне успешности слабијег прилагодљивости, због заосталих телесних последица контрактуре левог колена израженог неуролошког дефицита те анксиозности, депресивне забринутости, те до смањења свакодневних активности и радости живота и вољно нагонског динамизма ниже фрустрационе толеранције), да је код тужиоца дијагностиковано анксиозно депресивни синдром Ф41.2, поремећај прилагодљивости Ф43.2 и умањење животне активности са становишта ортопедског....30%, да је тужилац приликом повређивања доживео интензиван страх као и аутоматску инстиктивну реакцију на изненадну неочекивану опасност у којој се нашао изненадно и неочекивано, да је доживео примарни страх јаког интензитета у трајању од пет до десет минута, а потом секундарни страх јаког интензитета, као психичку реакцију на предстојећу неповољну ситуацију након критичног догађаја, након повреде . да је секундарни страх јаког интензитета био у трајању од око 24 часа, да је потом следио секундарни страх средњег интензитета у року од два месеца, те страх слабог интензитета у трајању од три месеца, када је прешао у анксиозност, депресивност забринутост уз анксиозно депресивни синдром, да је на основу одлуке Компаније “Дунав осигурање” од 10.11.2009.године о ликвидацији обавезе утврђено да је уговорач осигурања МУП, да је захтев за накнаду штете поднео тужилац 03.12.2009.године, поводом назначеног штетног догађаја у месту Медвеђа, да је штета обрачуната у износу од 50.000,00 динара.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које је у битном прихватио и овај суд, као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Остварена је претпоставка узрочности у смислу одредбе члана 174 Закона о облигационим односима јер је до пада тужиоца дошло због последица клизаве подлоге степеница којима се тужилац кретао у мраку и чија су газишта на појединим од степеника била оштећена. Ради тога, кретање по небезбедној површини је самосталан узрок који је довео до штете због пада тужиоца. Ради тога, правилан је закључак из ожалбене пресуде да постоји материјална одговорност тужене, по основу њене грађанскоправне одговорности са разлога што није створила безбедне услове рада, па је кретање по стајној површини – назначеним степеницама било опасно. То је одговорност по основу постојања опасне ствари чији је ималац тужени.

При томе, правилно закључује ожалбена пресуда да тужена није предложила доказе за супротно са становишта одредбе члана 192 Закона о облигационим односима – сразмерно снижење накнаде штете, а тужена то не чини ни у жалби.

Супротно наводима жалбе побијана пресуда је правилна и у погледу одмеравања накнаде штете по назначеним основима узимајући при томе у обзир и чињеницу да је тужилац остварио назначени износ по основу колективног осигурања.

Досуђени износи представљају правичну новчану накнаду по назначеним основима нематеријалне штете и не погодују тежњама које би биле неспојиве са њеном сврхом.

Тужиоцу је по основу наружења досуђен износ од 200.000,00 динара, а тај износ је правична новчана накнада за овај вид накнаде штете. При томе навод жалбе да је тужилац особа мушког пола и да се ради о незнатном дефекту – до границе непрепознатљивог је чињенично неприхватљив. Када то утврди жалба занемарује налаз и мишљење вештака ортопеда др ВВ који је он навео да је естетско наружење средњег степена и да се огледа у храмању на леву ногу “а што је видљиво иако се не обрати пажња”. Дакле не ради се о наружењу до граница невидљивог, већ супротно о приметном храмању на леву ногу.

Тужилац је рођен 1971.године па с обзиром на његову животну доб и могућност успостављања социјалног контакта, досуђени износ по основу естетског наружења представља правичну накнаду која непогодује супротним циљевима већ представља сатисфакцију за душевни бол који ће тужилац трпети због чије се наружености која је видљива трећим лицима.

Досуђен износ на име физичких болова од 300.000,00 динара и по основу претрпљеног страха од 250.000,00 динара, представљају правичну накнаду по овим основима имајући у виду врсту и дужину трајања болова јаког и средњег интензитета односно примарног и секундарног страха јаког и средњег интензитета.

Такође, имајући у виду степен умањења животне активности са становишта ортопедске и психичке сфере личности досуђени износ представља правичну новчану накнаду. Ово са разлога што због контрактуре левог колена тужилац неће моћи да обавља све оне активности које траже дуже стајање и ход као што је бављење спортом и рекреацијом, припремање хране и одржавање хигијене, а такође присутни анксиозно депресивни синдром поремећај прилагођавања као последица доживљене трауме од 12.05.1999.године изражава се на неуролошки дефицит и поремећај психофизичке равнотеже, те социјално радне успешности тужиоца као оштећеног.

Све су то разлози који чине да досуђени износ по овом виду нематеријалне штете такође представља правичну новчану накнаду.

Ради тога, супротно наводима жалбе досуђени износи новчане накнаде по назначеним видовима нематеријалне штете, се заснивају на правилној примени одредбе члана 200 ЗОО.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 277, 186 и 324 став 1 ЗОО.

Правилно је и решење о накнади парничних трошкова садржано у ставу три изреке ожалбене пресуде, јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић