APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

8.06.2011.

Гж1 2381/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2381/11
Дана 08.06.2011.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", кога заступају адвокати БА, БА1 и БА2, ради исплате зараде, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Лозници П1.бр.430/10 од 30.03.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 08.06.2011.године

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Лозници П1.бр.430/10 од 30.03.2011.године у ставу један и у усвајајућем делу става два њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лозници П1.бр.430/10 од 30.03.2011.године тужбени захтев тужиоца да се тужени обавеже да тужиоцу исплати износ од 63.188,00 динара и то на основу умањења зараде износ од 21.856,00 динара са законском затезном каматом на новчане износе у вредности од датума до исплате као у његовом садржају, по основу мање исплаћене отпремнине износ од 17.331,00 динара са законском затезном каматом од 02.07.2009.године и по основу мање обрачунате бруто зараде за последњих шест месеци који су претходили престанку радног односа за оснивање накнаде код Националне службе износ од 24.000,00 динара са законском затезном каматом од 02.07.2009.године до исплате, све у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде одбијен је као неоснован, док је ставом два изреке обавезан тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 33.750,00 динара у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења а захтев туженог за накнаду парничних трошкова преко досуђеног износа одбијен као неоснован.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један и усвајајућем делу става два њене изреке (део тужбеног захтева у коме тужилац није успео у спору), тужилац је благовремено изјавио жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је основана.

Према разлозима ожалбене пресуде тужиоцу је престао радни однос као технолошком вишку, а тужилац је дана 25.05.2009.године потписао изјаву да су му сва потраживања по основу радног односа измирена. Пошто тужилац није оспорио назначено решење ни писану изјаву коју је дао без мана воље следи да се тужилац сагласио са износом отпремнине који је наведен у назначеном решењу о отказу уговора о раду а такође и са исплатом недоспеле зараде.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити, јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању а на шта се основано указује наводима жалбе тужиоца.

Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац био у радном односу код туженог до 02.06.2009.године када му је на основу решења број 1098 од 21.06.2009.године престао радни однос и утврђено да је запосленом исплаћена отпремнина у износу од 171.675,35 динара као и да ће се зарада, накнада зараде и друга примања која је запослени остварио а која му нису исплаћена до дана престанка радног односа исплатити најкасније 30 дана од дана када је запосленом престао радни однос и да је тужилац дана 25.05.2009.године дао изјаву да су сва потраживања која му припадају по основу радног односа према предузећу "ББ" овде туженом у потпуности измирена тако да нема никаквих потраживања према предузећу МПИ.

Међутим, у поступку доношења побијане пресуде чињенично стање је остало непотпуно утврђено што је последица погрешне примене материјалног права са становишта правног значаја решења број 1098 од 01.06.2009.године и изјаве. Наиме, овим решењем, које је неоспорно достављено тужиоцу, њему није утврђено право на отпремнину већ је у ставу три његовог диспозитива садржан исказ: да је запосленом исплаћена отпремнина у висини од 171.675,35 динара. Ради тога тај исказ по свом правом значењу нема карактер утврђивања права на отпремнину у назначеној вредности већ је он само потврда о исплати отпремнине у висини од 171.675,35 динара.

Према одредби члана 344 став 1 Закона о облигационим односима обавеза престаје када поверилац изјави да неће тражити њено испуњење и туженик се са тиме сагласи. Поштујући ову правну норму о отпуштању дуга може бити речи само онда када запослени као поверилац изјави послодавцу као дужнику обавезе да неће тражити испуњење тачно одређеног новчаног износа. Приложена изјава у списима ове парничне ствари такође нема карактер исказа о отпуштању дуга у значењу из одредбе члана 344 став 1 ЗОО. Ово зато што се том изјавом тужилац изјашњава да нема никаквих потраживања према предузећу. Тај исказ је у суштини чињенични исказ и не може се схватити у значењу одрицања од права на приступ суду, јер би то било супротно слову права на суду у смислу члана 6 ЕКЉП. Ради тога првостепени суд је са становишта правилне примене материјалног права био дужан да вреднује исказ из ове изјаве да тужилац нема потраживања и да су му сва потраживања у потпуности измирена у складу са чињеницама од значаја за постојање тих права њихов обим и испуњења обавезе. Међутим, првостепени суд се тим питањима није бавио због погрешно третиране изјаве од 25.05.2009.године а на шта се основано указује у жалби тужиоца због чега је побијана пресуда морала бити укинута у ставу један њене изреке па и у погледу одлуке о камати која дели судбину правног потраживања. За правилну и закониту одлуку у овој парничној ствари било је нужно утврдити да ли је тужиоцу обрачуната и исплаћена отпремнина као вишку у складу са одредбом члана 158 став 2 и члана 159 овог закона са становишта њене доње вредности односно у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, да ли је тужиоцу умањивана зарада за период потраживања, и ако јесте из ког разлога и којој вредности, да ли је за умањење зараде постојао основ у уговору о раду односно општем акту. Пошто првостепени суд није разјаснио назначене околности ожалбена пресуда је у овом делу морала бити укинута па овако у погледу одлуке садржане у ставу један њене изреке. Укинуто је и решење у усвајајућем делу изреке побијане пресуде пошто одлука о накнади трошкова парничног поступка зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП разјаснити претходно назначене околности, и посебно да ли је тужиоцу умањивана зарада, ако јесте за коју вредност и за који период због којих разлога је тужиоцу умањивана зарада, разјасниће да ли ти разлози стварно постоје, да ли је тужилац остварио планиране резултате рада, да ли је постојао план, према којој је основици тужиоцу обрачуната отпремнина, да ли је тужиоцу обрачуната отпремнина у складу са словом закона уговора о раду и општим актом, која вредност зараде је пријављена Националној служби запошљавања, да ли потраживање тужиоца по основу мање исплаћене зараде утиче на вредност из тог основа, да ли би тужилац остварио већу накнаду код Националне службе запошљавања да му је пријављен износ зараде који је он остварио (под условом да за умањење зараде није било основа), да ли је тужилац за период потраживања долазио на рад и остварио стандардни учинак и пуно радно време а ако је био одсутан са посла да ли је има решење с тим у вези и да ли му је за теј период исплаћена накнада и према којој основи, здружиће уговор о раду и анексе као и колективни уговор код послодавца (односно правилник о раду) па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 377 ЗПП одлучено је као у изреци овога решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић