APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

13.02.2013.

Гж1 223/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 223/13
Дана 13.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници тужилаца: АА1 до АА4 чији су пуномоћници адвокати АБ и АБ1 против туженог Привредног друштва „Тент“ Д.О.О. у Обреновцу – огранак Термоелектрана из Великих Црљена ради неисплаћене увећане зараде, одлучујући о изјављеној жалби тужилаца против пресуде Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Лазаревцу П1.бр.516/10 од 18.10.2012. године донео је у седници већа одржаној дана 13.02.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Лазаревцу П1.бр.516/10 од 18.10.2012. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужилаца за накнаду трошкова поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Лазаревцу П1.бр.516/10 од 18.10.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА1 који је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају као и да на досуђене новчане износе за тужиоца уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО запослених као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље АА2 да се обавеже тужени да јој на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају као и да на досуђене износе за тужиљу уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО запослених, као неоснован, ставом три изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА3 којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају као и да на досуђене новчане износе за тужиоца уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО запослених, као неоснован, ставом четири изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА4 који је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају као и да на досуђене новчане износе за тужиоца уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО запослених, као неоснован док су ставом пет изреке обавезани тужиоци да туженом плате на име накнаде трошкова парничног поступка и то: тужилац АА1 износ од 7.150,00 динара, тужиља АА2 износ од 7.000,00 динара, тужилац АА3 износ од 7.700,00 динара и тужилац АА4 износ од 7.200,00 динара а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде утврђено је да су тужиоци као запослени са туженим као послодавцем закључили уговор о раду и то:

 тужилац АА3 Уговор о раду број 6082/2 од 30.01.2007. године ради извршавања послова руковаоца блока 161 Enkoros W са применом од 01.01.2007. године и са коефицијентом 3.230 а потом и Анекс овог уговора о раду број 6082/3 од 04.07.2007. године ради извршавања послова шефа смене електране и са коефицијентом 3.580;
 да је тужилац АА4 са туженим као послодавцем закључио Уговор о раду број 6177/2 02.02.2007. године ради извршавања послова руковаоца блока А1-А4 и са утврђеним коефицијентом од 2.980;
 да је тужилац АА1 са туженим као послодавцем закључио Уговор о раду број 6262/2 од 31.01.2007. године ради извршавања послова помоћника руковаоца блока за котао К1-5 са коефицијентом 2.720 и са применом од 01.01.2007. године;
 да је тужиља АА2 са туженим закључила Уговор о раду број 6298/2 од 30.01.2007. године ради извршавања послова руковаоца ХПВ1 са коефицијентом 2.400 и са применом од 01.01.2007. године, да је тужиоцима за период потраживања сменски рад исплаћиван кроз коефицијенат а да износи исказане позитивне разлике зараде по основу њеног увећања на име сменског рада као у изреци побијане пресуде представљају позитивну разлику између исплаћене накнаде тужиоцима по основу урачунатог коефицијента за сменски рад коефицијенат зараде од 6.7 и 5% до вредности њеног увећања 26% од основне зараде.

Такође је утврђено да је на основу донетог Правилника о раду са важношћу од 15.01.2007. године донета методологија за утврђивање вредности послова по основу сложености и одговорности и услова рада у ПД Термоелектрана „Никола Тесла“ Д.О.О. Обреновац у чијем су садржају вредновани сложеност, одговорност и услови рада и то тако да су одређени у процентуалним распонима за сложеност од 45-65% за одговорност од 8-20% и за услове рада од 15%-47% од чега за сменски рад и рад у турнусу 6,7%.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 108 став 1 тачка 2 и 4 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05....) запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад ноћу и рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде најмање 26% од основице. Поштујући ову правну норму сменски рад и рад ноћу вреднује се у алтернативи и то:при утврђивању основне зараде или најмање 26% од основице.

При томе израз најмање 26% од основице може бити примењен само ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. У том значењу и хипотетички исказ из ове норме који гласи: ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. У ситуацији када је такав рад вреднован при утврђивању основне зараде тада је искључена могућност примене увећања зараде од најмање 26% од основице. Искључена је јер је у тој ситуацији сменски рад и ноћни рад вреднован кроз утврђену основну зараду.

У овој радној средини сменски рад је вреднован кроз основну зараду. Наиме, према одредби члана 16 Правилника о раду број 401 од 12.01.2007. године основна зарада запосленог утврђује се на основу вредности радног часа, коефицијента послова радног места и месечног фонда остварених часова рада, а према његовој одредби члана 18 коефицијенат послова радног места утврђује се на основу сложености послова, одговорности рада и услова рада при чему се услови рада утврђују на основу радне околине у којој се обављају послови сменског рада и рада у турнусу. На основу овог Правилника о раду 26.04.2007. године донета је Методологија за утврђивање вредности послова по основу сложености одговорности и услова рада код туженог у чијој је одредби члана 7 процентуално исказан распон заступљености основа и елемената и коефицијената посла и то за сложеност послова од 45%-65%, за одговорност 8%-20% и за услове рада 15%-47%. Пошто је тужиоцима у складу са овим нормама за период потраживања обрачуната и исплаћена зарада следи да је тужени у целости према тужиоцима испунио облигацију применом правила из одредбе члана 295 ЗОО и да је зато њихово потраживање неосновано како је то правилно закључио првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Назначени Правилник о раду односно Методологија представљају опште акте и суд није овлашћен у парници да врши њихову општу нормативну контролу. То је у искључивој надлежности Уставног суда.

Навод жалбе да је у поступку доношења побијане пресуде учињена битна повреда одредаба парничног поступка из одредбе члана 361 став 2 тачка 10 ЗПП да првостепени суд није применио одредбе члана 2, 7, 220, 221 став 2 223 став 2 и 3 и члана 249 ЗПП што је утицало на доношење незаконите одлуке јер назначене норме предвиђају да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права и да су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука основаности захтева овде немају чињенично покриће. Побијана пресуда је јасна, потпуно разумљива, тужиоцима је дата могућност да расправљају у овој парници јер су од подношења тужбе имали стручну одбрану у виду пуномоћника – адвоката који је без примедби потписао записнике са рочишта па и са рочишта од 18.10.2012. године на коме је закључена главна расправа у овој парничној ствари.

Када пуномоћник тужиоца у жалби наводи да тужиоцима није обезбеђено право на једнаку и правичну заштиту обзиром да је све наводе туженог узео као доказане и то тако што је направио селекцију доказа које ће извести а селекцију доказа је вршио у корист туженог и није образложио разлоге за овај став тада су ти наводи без основа . Ови наводи занемарују нормативна решења из Правилника о раду и Методологије а такође и да суд у парници примењује право и дужан је да поштује аутономне опште правне норме као и да тада нема опредељења у корист одређене странке већ се ради искључиво о примени права. По схватању овога суда када би се прихватио став тужилачке стране тада свака странка која не би успела у спору била би изложена повреди права на једнаку заштиту и било јој повређено право на правично суђење што је правно и вредносно неприхватљиво.

Жалба стално понавља да нису изведени докази који иду у прилог тужиоцима и да су фаворизовани предлози туженог а не индивидуализује који то докази нису изведени и зашто би они били од значаја за повољнију одлуку за тужиоце. Када употребљава назначену тврдњу жалба такође заборавља да на рочишту на коме је закључена расправа у овој парничној ствари странке нису имале предлога у доказном смислу а када су докази прочитани нису изложене примедбе.

Навод жалбе да је тужбени захтев тужилаца одбијен зато што је наводно тужиоцима рад у смени вреднован у основној заради и да се у овом случају Налаз вештака и допунско вештачење показују као неосновани, непотребни такође је без утицаја .Ово и зато што је овде реч о правном питању :да ли у ситуацији када је сменски рад вреднован у вредности основне зараде има основа да се изврши увећање основне зараде од најмање 26% или је то правило у примени само онда када кроз основну зараду није вреднован сменски рад.

Правилно жалба закључује да суд нема стручних знања за обрачун зараде а вештак нема стручних знања да одреди која правна акта чине правни корпус туженог али суд зна право а овде је оно правилно примењено.

Навод жалбе да се побијана пресуда заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању, да нису утврђене битне чињенице у вези структуре коефицијента посла, да је битно у вези наведене табеларне структуре да није утврђено коју је, по чијем овлашћењу и када донео, и када је заведена код туженог, ако јесте где и под којим бројем и од када се примењује, да табеларна структура коефицијената није део методологије како то тужени тврди занемарује:
 да је у списима ове парничне ствари приложена Методологија за утврђивање вредности послова по основу слежености, одговорности, услова рада код туженог бр.12420 од 26.04.2007. године;
 да је ту Методологију донео генерални директор;
 да та Методологија има свој нормативни карактер;
 да је према члану 1 Методологије одређено да се њеним садржајем утврђују основни елементи критеријуми за вредновање послова и радних задатака;
 и да у одредби члана 19 Правилника о раду је прописано да коефицијенте за обрачун основне зараде запослених утврђује директор на основу услова за рад на пословима радног места који су предвиђени Правилником о организацији и систематизацији посла. Дакле, у одредби члана 19 Правилника о раду садржано је нормативно овлашћење за директора да донесе методологију и да искаже назначену структуру коефицијената по основу услова рада и вредности сменског рада у структури основне зараде.

Исто тако нормативни основ за доношење Правилника о раду садржан је у одредби члана 3 Закона о раду на коју се норму и позива у својој преамбули овај општи акт.

Ради тога и ови наводи жалбе тужилаца се показују као неосновани.

Навод жалбе да није утврђен однос између основне зараде и основице за увећање основне зараде за рад у смени је правно погрешан са претходно изнетих разлога као и тврдња жалбе која се односи на цитирање одредбе члана 108 став 4 Закона о раду и истицање да су према члану 108 став 4 овог Закона основица „и члану 35 (у вези члана 37) КУ „Тент“ - основна зарада вредносно идентичне категорије а поред тога и сама жалба наводи да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање у погледу обрачуна али да је извео површан закључак. У присуству овог навода жалбе показују се такође као неосновани и правно погрешни наводи жалбе којима је онемогућено право тужиоцима на једнаку правну заштиту.

Навод жалбе да је првостепени суд правилно утврдио да тужиоци раде у смени, да суд за то заслужује похвале, да је такав став о сменском раду у складу са Законом о раду, и стим у вези позивање на директиву Савета европске уније 93/104/ЕЦ од 23.11.1993. године те цитирање њеног садржаја код изложеног је правно без значаја. Тужена страна је тужиоцима признала сменски рад али кроз основну зараду па је у овој правној ситуацији искључиво спорно правно питање да ли тужиоци имају право на увећање по основу сменског рада од најмање 26% када је такав рад вреднован у структури основне зараде. По становишту овог суда одговор на ово питање је негативан са целине изнетих разлога .

Коментар пресуде Апелационог суда у Београду Гж1.5026/12 од 27.09.2012. године и стим у вези навод да сменски рад тужилаца није исти као режим рада у Термоелектрани „Никола Тесла“ у Обреновцу у присуству назначених разлога остаје без значаја.

Право је странке да штити своја права па и у поступку пред Европским судом за људска права. Апликација када је основано употребљена показала се је као делотворно правно средство. Ради тога указивање жалбе на могући правни пут и стим у вези најављена употреба правних средства тужилаца у заштити њихових права је ствар њихове диспозиције.

Нема, супротно наводима жалбе основа за закључак да овде постоји дискриминација јер нема ни једног разумно оправданог разлога који би указао на различито поступање у истој ситуацији зато су и ови наводи жалбе чињенично неосновани.

Позивање жалбе на став Уставног суда Републике Србије (Уж.бр.1157/08 од 14.04.2011. године и стим у вези позивање на одлуку Европског суда за људска права у предмету Hadži Anassiou против Грчке од 16.12.1992. године параграф 33) те повреди права на правично суђење у овој ситуацији нема по схватању овог суда значаја с обзиром на изнете чињенично правне разлоге и утврђено чињенично стање у поступку доношења ожалбене пресуде а тужиоцима стоји на располагању и уставна жалба и апликација.

Даљи навод жалбе да је у уговорима о раду тужилаца коефицијенат дефинисан без сменског рада а да Колективни уговор не дефинише елементе коефицијената тужилаца такође остаје без правно вредног значаја с обзиром да на одредбу члана 16 Уговора о раду која је упућујућег карактера и која гласи: „на међусобна права обавезе и одговорности по основу рада које нису регулисане овим уговором непосредно се примењују одговарајуће одредбе Закона и Посебног колективног уговора за електропривреду Србије а по истеку важења Посебног колективног уговора за електропривреду Србије примењује се колективни уговор код послодавац односно Правилника о раду. Дакле сами тужиоци су уговорили да се њихова међусобна права и обавезе са послодавцем уређују и Колективним уговором односно Правилником о раду па су и ови наводи жалбе правно без покрића.

Код изложеног без значаја је и навод жалбе која цитирајући одредбу члана 7 Методологије наводи да се не може обрачунати и платити сменски рад сменских радника туженог јер није за сваког појединачног радника одређено колико конкретно који елемент вредновања износи у сваком појединачном коефицијенту. Када то жалба тврди тада инсистира на свом методу одређивања коефицијента и стим у вези учешћа коефицијента по основу сменског рада у вредности основне зараде а запослени не може бити аутор Правилника о раду поштујући одредбу члана 3 Закона о раду.

Навод жалбе да став суда да ако је сменски рад вреднован кроз основну зараду не значи да постоји аутономија послодавца у односу на висину вредновања и да он није везан увећањем од 26% од основице директно води неједнакости рада и дискриминацији је примедба на решење из назначене норме Закона о раду која садржи говор о начину вредновања сменског рада а поред тога таква тврдња и нема своје покриће у правно вредним разлозима јер се кроз назначено увећање врши увећање основице – основне зараде. За то се не могу прихватити као правно оправдани и наводи жалбе да је послодавац слободан да у једној ситуацији сменски рад плати са 26% а у другој са 1% или 6,7% или са 0,001. Тужиоцима је у основној заради одређено учешће сменског рада од 6,7% па зато ни не могу основано потраживати у овој парници разлику до вредности од 26% од основице. Пошто им је зарада у целости исплаћена кроз зараду и по основу сменског рада њихово је потраживање неосновано. То исто важи и за камату која дели судбину главног потраживања.

У присуству претходних разлога правилно је и решење о накнади парничних трошкова јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП одлучио је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић