APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

26.04.2012.

Гж1 2197/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2197/12
Дана: 26.04.2012. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, ул. Немањина бр.26, ради накнаде штете и због неискоришћеног годишњег одмора, вредност предмета спора 74.612,71 динар, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.5246/11 од 06.02.2012.године, донео је у седници већа одржаној дана 26.04.2012.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.5246/11 од 06.02.2012.године у ставу два њене изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.5246/11 од 06.02.2012.године у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2008.годину исплати износ од 6.217,72 динара са законском затезном каматом од 31.01.2008.године па до исплате као и да тужена на овај износ а у корист тужиље уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, доприносе за здравствено осигурање Републичком фонду за здравствено осигурање и доприносе за случај незапослености Националној служби за запошљавање у рок од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да тужиљи на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2008.годину исплати преко досуђеног износа из става првог изреке пресуде па до траженог износа од 74.612,71 динар односно износ од 68.394,99 динара са законском затезном каматом од 31.01.2008.године па до исплате као и да тужена на овај износ а у корист тужиље уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, доприносе за здравствено осигурање Републичком заводу за здравствено осигурање и доприносе за случај незапослености Националној служби за запошљавање као неоснован, док је ставом три изреке обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 41.970,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке, тужиља је благовремено изјавила жалбу због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде у побијаном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП а на друге повреде одредаба парничног поступка жалба ни не указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиља била у радном односу код тужене, да јој је радни однос код тужене престао 31.01.2008.године прихватањима акционог плана за решавање вишка запослених а у циљу спровођења реализације у правосудним органима, да је тужиља радила код тужене до 31.01.2008.године (услед очигледне грешке у писању написано у ставу два образложења пресуда да је тужиља радила до 31.01.2012.године), да је тужиљи досуђена у ставу један изреке ожалбене пресуде накнада штете на име неискоришћеног годишњег одмора за 2008.годину у износу од 6.217,72 динара (74.612,71 динар подељено са 12 = 6.217,72 динара, као сразмерна накнада штете сразмерно времену рада у 2008.години као години у којој остварује право на годишњи одмор и да тужени није донео решење о коришћењу годишњег одмора тужиљи за 2008.годину.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у побијаном делу изреке ожалбене пресуде. Наиме, према одредби члана 4 став 1 и 2 Конвенције број 132 о плаћеном годишњем одмору ревидирана 1970.године (ратификована Законом о ратификацији Конвенције број 132 о плаћеном одмору – Службени лист СФРЈ број 52/73) лице чији је радни стаж у једној години мањи од онога који је потребан за стицање права на пун одмор предвиђен у претходном члану има за ту годину право на плаћени одмор у сразмери са дужином радног стажа те године.

Првостепени суд је у складу са овом нормом Конвенције број 132 о плаћеном годишњем одмору тужиљи и досудио накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора водећи рачуна о одлучној чињеници да тужиља у 2008. години је радила до 31.01.2008.године и с тим у вези тужиљи делимично усвојио тужбени захтев као у ставу један изреке побијане пресуде (ова пресуда је правноснажна у том делу).

Пошто тужиља нема право на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор према вредности пуног износа накнаде за годишњи одмор то је правила и негативна одлука садржана у ставу два изреке побијане пресуде којом је одбијен захтев тужиље за накнаду штете из тог основа као и захтев за уплату назначених доприноса.

Правилна је и негативна одлука о камати која као споредно потраживање дели судбину главног потраживања.

Погрешно жалба инсистира да право на плаћени годишњи одмор сразмерно проведеном времену на раду припада запосленом само када први пут заснује радни однос. То не произилази из те правне норме. Одредба члана 4 Конвенције број 132 гласи: „Лице чији је радни стаж у једног години мањи од онога који је потребан за стицање права на пун одмор предвиђен у претходном члану имаће за ту годину право на плаћени одмор у сразмерни са дужином радног стана те године“.

Израз година у тачки један овог члана означава календарску годину или било који други период исте дужине који одреде надлежне власти или одговарајући органи у дотичној земљи. Дакле, кључне речи у слову ове норме су: радни стаж у једној години, мањи од онога који је потребан за стицање права на пун одмор, и право на плаћени одмор у сразмери са дужином радног стажа те године. Нигде се у слову ове норме не спомиње оно што цитира жалба: „Запослено лице које стекне право на плаћени одмор завршетком минималног радног стажа према домаћем законодавству добија по престанку запослења плаћени одмор у сразмери са дужином стажа за који није добијен такав одмор или накнаду уместо њега или противвредност у форми кредита за одмор.

Поред тога позивање жалбе на одредбу члана 68 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 и 61/05 и 54/09) правно је без значаја и то не само са целине изнетих разлога него што би било и противно циљу због којег се одобрава право на годишњи одмор да запослени који у години дана рада ради само месец дана оствари право на пун годишњи одмор као и запослени који и тој години ради годину дана рада.

Овај суд примећује што је навео и у решењу Гж1.3777/11 од 03.11.2011.године да је у пресуди Апелационог суда у Београду Гж1.2019/11 од 19.05.2011. године био заузет супротан став али налази да је ради тога на седници Грађанског одељења за радне спорове од 27.10.2011.године усвојено правно схватање које се исказује и у овој пресуди да запосленикоји угодини у којој остварује право на годишњи одмор нема годину дана рада нема право на пун годишњи одмор већ на сразмеран годишњи одмор према времену рада у тој години. Зато су назначени наводи жалбе као и позивање на одредбу члана 72 Закона о раду без значаја за другачију одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић