APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

21.08.2014.

Гж1 2188/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2188/2014
Дана 21.08.2014.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Невенке Калуђеровић, чланова већа у парници АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије, Безбедоносно информативне агенције у Београду, ул.Краљице Ане бб, коју заступа Државно правобранилаштво у Београду, ул.Немањина бр.22-26, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 26 П1 бр.2472/11 од 20.09.2013.године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду 2 П1 2472/11 од 09.04.2014.године, донео је у седници већа одржаној 21.08.2014.године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 26 П1 2472/11 од 20.09.2013.године исправљена решењем Првог основног суда у Београду 2 П1 2472/11 од 09.04.2014.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 26 П1 2472/11 од 20.09.2013. године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да тужиоцу исплати и то новчане износе у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, а све у року од 8 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезана је тужена да тужиоцу исплати на име разлике између износа исплаћене отпремнине и пуног износа оптремнине износ од 87.288,65 динара са законском затезном каматом на овај износ почев од 01.02.2006.године па до коначне исплате у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом три изреке обавезана је тужена да у име и у корист тужиоца обрачуна и уплати доприносе за пензијско и инвалидско осиуграње у висини обрачунатој на основицу износа наведених у ставу један пресуде истовремено са исплатом износа из става један пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом четири изреке обавезана тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 240.100,00 динара као и законску затезну камату на износ парничних трошкова почев од дана доношења одлуке па до коначне исплате све у року од 8 дана под претњом принудног извршења.

Правноснажним решењем Првог основног суда у Београду 2 П1 2472/11 од 08.04.2014.године у ставу један изреке исправљена је ова пресуда на тај начин што се у ставу четвртом изреке пресуде у петом реду иза речи пресуде додају речи: “и овако обрачуната средства уплатити на одговарјуће рачуне исказане за сваки појединачни месец неисплаћених зарада уз предају измењеног образца у коме се исказује зараде тужиоца за месеце за које је исплаћена зарада сагласно у ставу један ове пресуде”, док је ставом два изреке утврђено да у преосталом делу наведена пресуда остаје непромењена.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешној примени материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09), а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011....), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац засновао радни однос код тужене на основу Споразума о преузимању број 7772/2002 од 20.12.2012.године, да је решењем директора тужене бр.00254 од 09.11.2002.године распоређен на радном месту из члана 87 редни број 11 Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних места Безбедносно информативне агенције од 01.12.2012.године са утврђеним звањем вишег самосталног саветника и признати му статус овлашћеног службеног лица, да је тужилац решење директора туженог Безбедносно иформативне агенције удаљен почев од 27.10.2013.године до окончања кривичног поступка покренутог од стране Општинског јавног тужилаштва у Инђији захтевом за спровођење истраге број Кт-163/03 због два кривична дела лаке телесне повред из члана 54 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије, да је решењем директора тужене број 03-2947 од 01.12.2005.године тужиоцу престао радни однос и право на пензију и пре испуњења општих услова за стицање пензије са 31.01.2006.године са којим датумом губи звање вишег самосталног саветника, да је решењем директора тужене број 00254 од 21.11.2013.године одбијен као неоснован приговор тужиоца и допуна приговора од 02.11.2013.године, а решење број 00254 од 27.10.2003.године потврђено, да је решењем број 00254 од 01.03.2006.године тужиоцу утврђена отпремнина у износу од 87.289,60 динара, да је правноснажним решењем Општинског суда у Инђији Кв.бр.124/09 од 02.06.2009.године обустављен кривични поступак против окривљеног АА овде тужиоца због три кривична дела лаке телесне повреде и кривичног дела учествовања у тучи из члана 55 КЗ РС а по оптужници ОЈТ Инђија Кт.бр.163/2003 од 14.11.2003.године, измењеној на главном претресу дана 22.03.2005.године пошо је наступила апсолутна застара кривичног гоњења да је тужиоцу исплаћивана ½ плате месечно по решењу о удаљењу да износи из става један изреке ожалбене пресуде представљају позитивну разлику између исплаћене накнде за време удаљења и плате коју би тужилац остварио према редовном току ствари да је радио са датумима доспелости као у његовом садржају, а да износ од 87.288,65 динара представља разлику између исплаћене отпремнине и пуног износа отпремнине на коју би тужилац имао праов да за назначени период није био удаљен.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 169 Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05...) запосленом за време привременог удаљења у смислу члана 165 и 166 овог закона припада разлика између износа накнаде зараде примљене по основу члана 168 овог закона и пуног износа основне зараде и то:

-ако кривични поступак против њега буде обустављен правноснажном одлуком или ако правноснажном одлуком буде ослобођен оптужбе или је оптужба против њега одбијена, али не због ненадлежности,

-ако се не утврди одговорност запосленог за повреду радне обавезе или непоштовања радне дисциплине.

Ова правна норма се примењује и на назначену радну средину применом правила из одредбе члана 2 став 2 овог закона која приписује да се одредбе овог закона примењују на запослене у државним органима ако законом није другачије одређено.

Одредба члана 20 Закона о безбедности информативној агенцији („Службени гласник РС“, број 42/2002) прописивала је да се у права и дужности и одговорности по основу радног односа на припаднике Агенције примењују прописи који важе за раднике министарства надлежног за унутрашње послове, а то је с обзиром на време доношење решења о удаљењу била одредба члана 57. Закона о унутрашњим пословима која је прописивала разлоге када се запослени удаљује из Министарства унутрашњих послова, али не и правне последице за случај да решење о удаљењу не буде оправдано.

Овде је тужилац на основу правноснажног решења тужене број 00254 од 27.10.2003. године удаљен из безбедносно информативне агенције почев од 27.10.2003. године до окончања кривичног поступка од стране Општинског јавног тужилаштва у Инђији захтевом за спровођење истраге Кт.бр.163/03 због два кривична дела лаке телесне повреде из члана 54 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије (правноснажном пресудом Општинског суда у Сремској Митровици П1.бр.448/03 од 07.04.2004. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев овде тужиоца за поништај као незаконитог решења тужене број 00254 од 27.10.2003. године и решења број 00254 од 21.11.2013. године којим је одбијен приговор тужиоца на првостепено решење). У тој правној ситуацији када је против тужиоца правноснажним решењем Општинског суда у Инђији Кв.бр.124/09 од 02.06.2009. године обустављен кривични поступак због кривичног дела учествовање у тучи из члана 55 КЗ РС и три кривична дела лаке телесне повреде из члана 54 став 2 у вези става 1 КЗ РС због застарелости кривичног гоњења следи да тужилац применом правила из одредбе члана 169 Закона о раду има право на разлику између износа накнаде плате и пуног износа плате.

Изложено и применом правила из одредбе члана 172 у вези члана 154 став 1 ЗОО, све у вези члана 164 Закона о раду.

Досуђени износи супротно наводима жалбе представљају правилно утврђене вредности припадајућих износа разлике између исплаћене накнаде плате и плате, односно између исплаћене отпремнине и отпремнине обрачунате према вредности плате коју би тужилац остварио да није био удаљен.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени правила из одредбе члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Код изложеног нема основа навод жалбе о погрешној примени материјалног права и с тим у вези инсистирање на одредби Закона о полицији (“Службени гласник РС” бр. 101/05...), чијом је одредбом члана 198 прописано да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о онутрашњим пословима (“Службени гласник РС” бр. 44/91...106/03). Тада су одредбом члана 165 истог закона прописани разлози поступак привременог удаљења, нормама Закона о полицији и Закона о државним службеницима није прописано право запосленог који се нађе у овој ситуацији на разлику између накнаде плате за време удаљења и плате коју би остварио када је против њега обустављен кривични поступак. Када то тврди жалба занемарује да је тужилац удаљен на основу норми Закона о унутрашњим пословима, и то члана 56 став 2 и 3 и 57 а у вези члана 20 Закона о безбедоносно информативној агенцији, да ни норме Закона о полицији односно норме Закона о државним службеницима не искључују право запосленог који се нашао у овој ситуацији на разлику између накнаде плате и плате коју би остварио да није био удаљен када је против њега обустављен кривични поступак који је био разлог за удаљење. Томе у прилог и то што је решење о удаљењу мера обезбеђења која треба да буде оправдана доношењем одговарајуће одлуке у дисциплинском поступку а овде нема доказа да је против тужиоца окончан дисциплински поступак и донета правноснажна одлука о дисциплинској мери. Дакле и са тог становиша када не би било основа за примену назначених норми Закона о раду и тада би постојао основ за накнаду штете јер тужени није оправдао удаљење доношењем одговарајуће дисциплинске одлуке о мери.

Правилно жалба инсистира на правилу leх speciale derogat generali, али занемарује да ни у Закону о унутрашњим пословима ни у Закону о полицији односно Закону о државним службеницима или Закону о платама државних службеника и намештеника није прописана ситуација као у конкретном случају па се зато супсидијарно има применити назначена норма Закона о раду.

Позивањем жалбе на погрешну одлуку о законској затезној камати и с тим у вези да је за каматни почетак меродавно достављање решења Општинског суда у Инђији Кв.бр. 124/09 од 02.06.2009. године којим је обустављен кривични поступак, такође је правно погрешно поштујући правило из одредбе члана 186 ЗОО.

Правилна је и позитивна одлука о уплати доприноса јер је и то последица реституције.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног постука јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП,у вези члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучио је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Боривоје Живковић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић