APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

25.05.2011.

Гж1 2137/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2137/11
Дана 25.05.2011.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, против туженог "ББ", кога заступа адвокат БА, ради утврђења исплате зараде одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.1843/2010 од 22.03.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 25.05.2011.године

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.1843/2010 од 22.03.2011.године у ставу један изреке а жалба тужиоца у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.1843/2010 од 22.03.2011.године у ставу два, три и четири њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 1 П1.бр.1843/2010 од 22.03.2011.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да суд утврди да је засновао радни однос код туженог у периоду од 01.12.2008.године до 31.01.2009.године као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да суд обавеже туженог да му на име изгубљене зараде за период од 01.12.1998.године па до 31.01.2009.године исплати износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом од 01.12.2008.године па до исплате у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде као неоснован, ставом три изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка, док је ставом четири изреке обавезан тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 56.250,00 динара у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом извршења.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу без посебне назнаке жалбених разлога.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке следи: да је тужилац у назначеном периоду од 01.12.2008.године до 31.01.2009.године обављао одређене послове за туженог али да ти послови нису имали карактер сталних послова, да тужилац ради извршавања тих пословао није закључио уговор о раду нити постоји други основ заснивања радног односа нити су ти послови систематизовани код туженог.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке побијане пресуде правилно применио материјално право дајући за исту разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 30 став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05)радни однос се заснива уговором о раду, а према одредби члана 24 став 2 овог закона правилником се утврђују послови са становишта њихове врсте и степена стручне спреме.

Овде тужилачка страна није закључила уговор о раду нити је радила на систематизованим пословима код туженог, ти послови су били повремени а тужилац није имао прописано радно време и одређен делокруг посла и опис посла. Зато не може бити ни говора о постојању радног односа са елементима који облигатно чине његов садржај. Овде нису испуњени услови за примену правила из одредбе члана 32 став 2 Закона о раду да би постојала фикција радног односа потребно је да правни однос активиран на ступању на рад запосленог има карактер радног односа а овде се очигледно о томе не ради већ и само са разлога што нису постојали послови које би тужилац обављао а који улазе у сталну делатност послодавца. Овде се ради о повременим и привременим пословима. На то упућује одредба члана 197 – 199 овог закона. Реч је о раду ван радног односа и пословима који су ван делатности послодавца. Ради тога рад који је тужилац обављао код тужене стране на основу овлашћења 11-08 од 01.12.2008.године има карактер рада ван радног односа. На то упућује и чињеница да је тужилац према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде имао овлашћење да врши учлањивање у задругу и да разноси материјал, да је тужилац према исказу заступника туженог у децембру долазио и одлазио јер није било посла а такође ни у јануару није радио с обзиром да тада задруга не ради.

Наводи жалбе тужиоца у овом делу се своде искључиво на погрешну оцену доказа по схватању тужиоца и с тим у вези његова тврдња да му се омогући да доведе новог сведока (тужилац у овом делу није дао разлоге на околности на које би тај сведок био саслушан а и није учинио вероватним зашто тај доказ није употребио у поступку доношења ожалбене пресуде – члан 359 став 1 ЗПП).

Навод жалбе тужиоца да је његова супруга сведочила као члан синдиката је без утицаја јер се побијана пресуда заснива на правилној оцени доказа у смислу члана 8 ЗПП.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу њене изреке. Наиме, првостепени суд и сам утврђује да је тужилац обављао неке послове код туженог али да ти послови нису имали карактер сталних већ повремених послова и да није имао прописано радно време и одређен делокруг посла и опис посла. Сви ови наводи жалбе су чињенично тачни. Међутим они су од значаја за одлуку садржану у ставу један изреке ожалбене пресуде у поводу које је побијана пресуда потврђена. Међутим из чињенице коју утврђује и првостепени суд у поступку ожалбене пресуде да је тужилац обављао одређене послове за туженог следи да тужилац има право и на накнаду за тако обављени рад па и независно од тога што тај рад није обављен у радном односу. Ово и зато што рад ван радног односа такође мора бити плаћен. Ради тога првостепени суд је био дужан да разјасни о ком облику рада ван радног односа се ради у смислу одредби члана 197 – 202 Закона о раду, која је вредност таквог рада, да на назначене околности разјасни да ли је постојао међу странкама уговор у усменом облику о вредности накнаде за такав рад. Пошто првостепени суд та питања није разјаснио ожалбена пресуда је у овом делу морала бити укинута. Ово и са разлога што првостепени суд као једини разлог због чега одбија тужбени захтев тужиоца да му тужени исплати износ од 50.000,00 динара заснива на чињеници што тужилац није засновао радни однос а да је то био услов за исплату наведене зараде.

Пошто првостепени суд назначене чињенице није разјаснио што је последица погрешне примене материјалног права ожалбена пресуда је у овом делу морала бити укинута.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка садржано у ставу три и четири изреке побијане пресуде јер одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП разјаснити претходно назначене околности и с тим у вези о каквом се раду ван радног односа ради, колико је ефективних сати тужилац утрошио у извршавању тих послова, која је вредност тога рада, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у делу у коме је укинута ожалбена пресуда.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и 377 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић