APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

9.07.2014.

Гж1 1970/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1970/14
Дана 09.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА кога заступа АБ адвокат против тужене Републике Србије, Основног суда у Панчеву кога заступа Државно правобранилаштво Оделење у Зрењанину, ради накнаде штете, вредност предмета спора 4.829.068,10 динара одлучујући о изјављеним жалбама тужиоца и тужене против пресуде Основног суда у Панчеву 13П1.бр.110/13 од 14.03.2014. године, донео је у седници већа одржаној дана 09.07.2014. године

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Панчеву 13П1.бр.110/13 од 14.03.2014. године, у делу става један изреке који се односи на накнаду штете по основу изгубљене зараде за период од 01.01.2010. до 01.09.2011. године и за исплату накнаде плате за период од 15.08.2011. до 15.10.2012. године са каматом на те износе а жалба тужене у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Панчеву 13П1.бр.110/13 од 14.03.2014. године, у делу става један изреке који се односи на порезе и одбацује тужба тужиоца у односу на тужбени захтев да се обавеже тужена да за тужиоца изврши уплату пореза.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Панчеву 13П1.бр.110/13 од 14.03.2014. године, у осталом делу става један, ставу два, ставу три и четири њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ Основном суду у Панчеву на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Панчеву 13П1.бр.110/13 од 14.03.2014. године, у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да тужиоцу исплати и то на име накнаде материјалне штете због мање исплаћене плате у периоду од 01.01.2010. до 01.09.2011. године новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, као и на име накнаде материјалне штете на име неисплаћених накнада плате за период од 15.08.2011. до 15.10.2012. године за период новчани износ у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, да је извршио уплату пореза и доприноса надлежним фондовима ПИО, Фонду здравственог осигурања и Фонду за незапослене на означене износе а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезана је тужена да исплати на име накнаде нематеријалне штете на име душевних болова због повреде, увреде и части износ од 800.000,00 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе до исплате у року од 8 дана под претњом принудног извршења, ставом три изреке за вишак тужбеног захтева од досуђених 800.000,00 динара до тражених 3.000.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете на име душевних болова због повреде увреде и части одбијен је као неоснован, док је ставом четири изреке обавезана тужена да тужиоцу исплати на име трошкова парничног поступка износ од 131.118,74 динара са законском затезном каматом у року од 8 дана под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то тужилац побијајући је у погледу негативне одлуке по његовом тужбеном захтеву а тужена у погледу позитивне одлуке по захтеву тужиоца оба због погрешне примене материјалног права а тужилац и због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/2011 и 55/2014) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба тужиоца је основана док је жалба тужене делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка на које жалба туженог неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке следи да је тужилац до 31.12.2009. године обављао дужност судије у Општинском суду у Ковину, да је одлуком Високог савета судства број 06-00-37/2009-01 од 25.12.2009. године тужилац није изабран на дужност судије, да је Уставни суд одлучујући о жалби тужиоца донео одлуку број VIII У-534/2011 од 24.07.2012. године којом је усвојио жалбу тужиоца против одлуке Високог савета судства 010-01-00430/2011-01 од 09.09.2011. године и ту одлуку поништио а наложио Високом савету судства да у року од 60 дана од дана пријема ове одлуке изврши избор подносилаца жалбе а међу њима и тужиоца у складу са чланом 30 Правила за примену одлуке о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, способности, достојности и за поступак преиспитивања одлука првог састава Високог савета судства о престанку судијске дужности („Службени гласник РС“ бр.35/11 и 90/11), да је Високи савет судства у извршењу ове одлуке Уставног суда донео одлуку број 06-00-64/2012-91 од 26.09.2012. године којом је тужилац изабран за судију Основног суда у Панчеву, да је тужиоцу од 01.01.2010. године до 30.06.2010. године исплаћивана накнада плате такође за период од 01.07.2010. до 16.08.2011. године, да досуђени износи за период од 01.01.2010. до 01.09.2011. године представљају позитивну разлику између исплаћене накнаде плате и плате коју би тужилац остварио да је вршио дужност судије у Основном суду у Панчеву, да за период од 15.08.2011.до 15.10.2012. године износи исказани у ставу један изреке ожалбене пресуде представљају изгубљену зараду тужиоца од датума доспелости као у ставу један изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу става један изреке ожалбене пресуде.

Наиме, постоји нормативни основ за грађанско-правну одговорност тужене применом правила из одредбе члана 191 ЗОР а у погледу основа и применом правила из одредбе члана 172 и 154 став 1 ЗОО у вези члана 164 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05...). Доказно сведочанство за то је одлука о избору тужиоца на дужност судије и поништена одлука о његовом неизбору. На тај начин остварена је противправност као основ лишења тужиоца вршења судијске дужности за назначени период потраживања.

Правна последица тога је и реституција у правима тужиоца применом правила из члана 185 ЗОО у вези члана 164 ЗОР и члана 191 овог Закона.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Навод жалбе да накнада плате представља један вид накнаде штете у односу на сатисфакцију запосленог коме је престао радни однос и стим у вези позивање тужене на тврдњу да ни један закон није прописао обавезу исплате накнадне плате преко шест месеци у случају престанка радног односа је правно без основа а са целине изнетих чињенично правних разлога.

Међутим, ожалбена пресуда је у осталом делу њене изреке морала бити укинута.

Према разлозима ожалбене пресуде у овом делу тужилац је радио у правосуђу од 01.12.1974. године до момента када је одлуком Високог савета судства није изабран за судију Основног суда у Панчеву. Он је свој радни век започео у Општинском јавном правобранилаштву заступајући општину, фондове и друга правна лица, затим је изабран за судију Општинског суда у Ковину именован за председника комисије за комасацију. Међутим, одлука о његовом неизбору није пропраћена образложењем и стим у вези дати разлози у чему се састојала недостојност, нестручност, неспособност тужиоца. Доношењем овакве одлуке тужилац је претрпео штету а то је довело до нарушавања његовог мишљења о самом себи као припаднику друштва и заједнице којом се кретао. Последица тога било је избегавање рођака, прослава, дружења. Он је ходао како сам каже на дрвеним ногама што указује и на његов психички однос према овом неизбору а самим тим и због чињенице што је био знатан број оних који су променили своје понашање и који су посматрали његов неизбор злурадошћу а ово посебно у ситуацији када се у медијима говорило о судијама тако што су биле дисквалификоване, стављање несувисне компарације па је то деловало као да су неизабране судије имале везе са криминалом и другим најнижим друштвеним слојевима. Ради тога а применом правила из члана 200 ЗОО тужилац има право на накнаду нематеријалне штете по назначеном основу уз утврђење да досуђени износ представља адекватну накнаду.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се због погрешне примене материјалног права иста заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Околност да је назначена одлука без образложења је имало за последицу повреду права на правично суђење. Међутим, ту одлуку је донео надлежни орган у законом прописаном поступку па околност што је та одлука била без образложења и што није оборила претпоставку достојанства личности тужиоца те што се заснивала на неправилно утврђеном чињеничном стању имала је за последицу повреду права на правично суђење али сама по себи није могла довести до повреде части и угледа.

Тужилац зна своје квалитете па је таква одлука о његовом неизбору могла довести до разочарања а не до душевног бола.

Поред тога негативне компарације у односу на неизабране судије саме по себи нису довољне за закључак да су се исте односиле на тужиоца. Да би одређени искази са негативном конотацијом могли да доведу до повреде части и угледа оштећеног нужно је да он буде идентификован као субјекат на кога се ти искази односе односно да одређени исказ садржи довољно елемената за индивидуализацију лица на кога се односи. Из садржаја ожалбене пресуде се не може извести закључак на ту околност да се те негативне конотације односе на тужиоца, односно да се он може препознати у тим исказима.

Поред тога, ожалбена пресуда је у погледу одлуке о уплати пореза захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 у вези члана 16 ЗПП а на коју повреду одредаба парничног поступка суд жалбе на основу овлашћења из одредбе члана 386 став 3 ЗПП води рачуна по службеној дужности. Томе у прилог и то што се обрачун и наплата пореза врши по правилима пореског као посебне врсте управног поступка у складу са Законом о пореском поступку и пореској администрацији пред пореским органом.

Зато је у овом делу ожалбена пресуда морала бити укинута и тужба тужиоца одбачена.

Исто тако према одредби члана 2 и 3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање одређене су три врсте доприноса (доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, доприноси за здравствено осигурање и доприноси за осигурање за случај незапослености). Међутим у делу става један изреке ожалбене пресуде се изриче обавеза туженој да изврши уплату доприноса без назнаке врсте доприноса. Ради тога ожалбена пресуда се у овом делу не може испитати са становишта материјалног права – врсте доприноса које треба уплатити одређеном фонду. За то је ожалбена пресуда и у овом делу морала бити укинута.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку претходно позвати тужиоца да назначи врсте доприноса чију уплату тражи одређеном фонду, разјасниће којим радњама је тужена страна по схватњу тужиоца тужиоцу нанела повреду части и угледа (увреда у смислу члана 200 ЗОО није основ за накнаду нематеријалне штете) водећи рачуна о разграничењу повреде права на правично суђење од повреде части и угледа, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у делу у коме је укинута ожалбена пресуда и предмет упућен првостепеном суду на поновно суђење.

Са изложеног, а на основу одредби члана 390, 391 став 2 и члана 392 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић