APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

18.01.2019.

Гж1 1875/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1875/18
18.01.2019.године
Београд

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Мартиновић, председника већа, Ружице Ранковић и Марине Кларић Живковић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против тужене Републике Србије-МО, коју заступа Војно правобранилаштво из Београда, ул.Бирчанинова бр.5, ради утврђења дискриминације, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против решења Вишег суда у Београду П.бр.1585/17 од 30.06.2017.године, у седници већа одржаној дана 18.01.2019.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду П.бр.1585/17 од 30.06.2017.године, и предмет ВРАЋА истом суду на поновни поступак.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду П.бр.1585/17 од 30.06.2017.године, прекинут је поступак у овој правној ствари, а до окончања парнице која се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1.бр.3322/15.

Против наведеног решења, тужиља је благовремено изјавила жалбу, из свих законом прописаних разлога, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност побијаног решења, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП, у вези са чланом 401 ЗПП („Сл.гласник РС“ бр.72/11...55/14), Апелациoни суд у Београду је оценио да је жалба тужиље основана.

Према разлозима побијаног решења, следи да тужбом поднетом у овој парници дана 03.04.2017.године тужиља тражи да се утврди да је у спорном периоду претрпела дискриминацију од стране послодавца у области рада (тј. повреду начела једнаких права и обавеза) и то тако што јој као професионалном припаднику Војске Србије од стране послодавца није извршена исплата једнократне новчане помоћи на основу 4 појединачне одлуке МО, и то: 1) од 25.01.2013.г., 2) 12.07.2013.г., 3) 03.10.2013.г. и 4) 25.12.2013.године, појаснивши да су критеријуми за исплату назначене новчане помоћи били, између осталог, да се ради о професионалном припаднику Војске Србије који је у радном односу на неодређено време код тужене, односно на одређено време на дан 15.01.2013.године и који је остварио плату за месец децембар 2012.године, да њој као професионалном припаднику ВС по основу напред наведених одлука ниједном није исплаћена једнократна помоћ током 2013.године, да је она као цивилно лице на служби у Војној установи “Дедиње” током 2013.г. имала статус професионалног припадника ВС према одредбама Закона о Војсци Србије, те да јој стога право на исплату једнократне новчане помоћи ниједним законским ни подзаконским актом није искључено, ограничено или умањено. У одговору на тужбу, тужена је оспорила тужбу и тужбени захтев тужиље у целости, истакнувши приговор литиспенденције с обзиром да је тужиља пред Првим основним судом у Београду поднела тужбу против тужене ради накнаде штете (због неисплаћених новчаних примања у 2013.г.), односно због истог чињеничног стања. За потребе овог поступка, првостепени суд је извршио увид у предмет П1.бр.3322/15 који се води пред Првим основним судом у Београду, па је након извршеног увида утврдио да је тужиља дана 30.12.2015.г. поднела тужбу у том поступку против тужене, ради исплате новчаних износа у укупном износу од 60.000,00 динара, са припадајућом каматом, те да је у тој тужби навела да су током 2013.године професионални припадници ВС на основу Одлуке МО бр.78-8 од 24.01.2013.године четири пута примили једнократну новчану помоћ од послодавца (и то за месец јануар, јул, септембар и децембар), а да њој као професионалном припаднику ВС те исплате никада нису извршене.

Имајући у виду наведене чињенице, првостепени суд је применом одредби члана 223 т.1 ЗПП, у вези са чл.12 истог закона, прекинуо поступак у овој правној ствари и одлучио као у изреци побијаног решења; закључивши да у конкретном случају, одлука Првог основног суда у Београду у предмету П1.бр.3322/15 представља претходно питање за доношење одлуке у овом спору, те да од исхода те парнице у којој се одлучује о тужиљином захтеву за исплату новчаног потраживања на име једнократне новчане помоћи припадницима ВС у износу од 60.000,00 динара, зависи и одлука у овом спору, с обзиром да је овде предмет спора - утврђење дискриминације у области рада због неисплаћених новчаних износа дана 25.01., 12.07., 03.10. и 25.12.2013.године, а на име пружања једнократне помоћи.

Међутим, овај закључак првостепеног суда се не може прихватити, јер због погрешне примене материјалног права, чињенично стање битно за доношење одлуке у овом спору, није правилно и потпуно утврђено.

Одредбом члана 12 став 1 и 2 ЗПП, прописано је да ако одлука зависи од претходног питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању суд или други надлежни орган још није донео одлуку (претходно питање), тада суд може сам да реши то питање, ако посебним прописима није другачије предвиђено; те да одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено.

Имајући у виду цитирану правну норму, као и садржину тужбе тј. постављеног тужбеног захтева у обе парнице, овај суд примећује да је у конкретном случају првостепени суд, погрешно применио материјално право - одредбу члана 12 ст.1 ЗПП, у вези са чланом 223 т.1 ЗПП, када је закључио да у конкретном случају, предмет спора у парници П1.бр.3322/15 (накнада материјалне штете, због неисплаћене једнократне новчане помоћи тужиљи у износу од 60.000,00 динара са припадајућом каматом), представља претходно питање од кога зависи одлука у овом спору, те да су стога овде испуњени законски услови за прекид овог поступка, у смислу члана 223 т.1 ЗПП.

Ово зато, што по мишљењу овог суда, правни основ за досуђивање тужиљи накнаде материјалне штете (по основу неисплаћене једнократне новчане помоћи у износу од 60.000,00 динара, са припадајућом затезном каматом), директно зависи од основаности тужбеног захтева тужиље за утврђење дискриминације, а што представља предмет спора у овој парници.

Наиме, по оцени овог суда, тек у ситуацији уколико се у овој парници утврди да је основан тужбени захтев тужиље за утврђење дискриминације, одн. да је повређено начело једнаких права и обавеза спрам ње, у односу на остале запослене код тужене којима је послодавац током 2013.године уредно исплатио једнократну новчану помоћ, тужиља може успети у поступку П1.бр.3322/15 у којем потражује накнаду материјалне штете од тужене по основу неисплаћене једнократне новчане помоћи током 2013.г. у износу од 60.000,00 динара. Дакле, по мишљењу овог суда, од основаности тужбеног захтева тужиље за утврђење дискриминације на раду, зависи основаност тужбеног захтева тужиље за накнаду штете коју иста потражује у предмету П1.бр.3322/15. О овоме, првостепени суд није водио рачуна при доношењу ожалбеног решења, па је исто стога морало бити укинуто.

Из наведеног разлога, побијано решење од 30.06.2017.године је укинуто, и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак.

У поновном поступку, првостепени суд ће употпунити чињенично стање и поступити у складу са примедбама овог суда, након чега ће, о постављеном тужбеном захтеву тужиље у овом спору, по спроведеном доказном поступку, одлучити мериторном одлуком, коју ће засновати на правилној примени материјалног права.

Са изложеног, применом одредбе члана 401 став 1 тачка 3 ЗПП (“Сл.гласник РС” бр.72/11...55/14), одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Весна Мартиновић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић