APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

11.05.2011.

Гж1 1780/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1780/11
Дана 11.05.2011.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ против тужене "ББ", кога заступа БА, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужене против делимичне пресуде Општинског суда у Великој Плани П.бр.1340/02 од 21.05.2008.године донео је у седници већа одржаној дана 11.05.2011.године

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ делимична пресуда Општинског суда у Великој Плани П.бр.1340/02 од 21.05.2008.године и предмет УПУЋУЈЕ Основном суду у Смедереву на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Делимичном пресудом Општинског суда у Великој Плани П.бр.1340/02 од 21.05.2008.године у ставу један изреке обавезана је тужена да тужиоцу по основу накнаде штете због изгубљене зараде и топлог оброка а због незаконите одлуке о престанку радног односа исплати и то за период новчане износе у вредности и са законском затезном каматом на сваки месечни износ зараде и то почев од 10. у наредном месецу за претходни месец па до коначне исплате, а све у року од 8 дана по правноснажности пресуде и под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке одлучено да о преосталом делу захтева који се односи на уплату доприноса надлежним фондовима као и о трошковима овог спора суд одлучи коначном пресудом.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је основана.

Према разлозима ожалбене пресуде у току поступка је утврђено да је тужени послодавац поступао незаконито доношењем решења број 1071/02 од 12.11.2002.године због чега тужилац има право на накнаду штете која је настала неостваривањем рада тужиоца и то у вредности изгубљене зараде заједно са топлим оброком који се у једном периоду урачунавао у вредност зараде.

Овакав закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста заснива на битним повредама одредаба парничног поступка а ни чињенично стање није потпуно утврђено због чега се побијана пресуда не може испитати ни са становишта правилне примене материјалног права на шта се основано указује у жалби тужене.

Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је решењем директора тужене број 1071/02 од 12.11.2002.године тужиоцу у радном односу код тужене – у главној Филијали осигурања аа на пословима преузимача ризика на терену престао радни однос закључно са 12.11.2002.године због чињеничног описа радњи ближе описаних у његовом диспозитиву, да је делимичном пресудом Општинског суда Великој Плани 1П.1340/02 од 28.02.2005.године пониште као незаконито ово решење генералног директора и обавезана тужена да тужиоца врати на рад на радно место преузимача ризика три у главној Филијали аа – Организациони део у Великој Плани, да је ова пресуда потврђена пресудом Окружног суда у Смедереву Гж1 749/05 од 23.06.2005.године а жалба тужене одбијена као неоснована, да је пресудом Врховног суда Србије Рев.II 1547/05 од 10.05.2006.године одбијена као неоснована ревизија тужене изјављена против пресуде Окружног суда у Смедереву Гж1 749/05 од 23.06.2005.године и да тужилац у овој парници потражује накнаду штете за период од 13.11.2002.године закључно са месецом септембром 2005.године због дејства назначеног незаконитог решења о престанку радног односа туженог.

Међутим, основано се жалбом тужене указује у суштини на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП наводом да суд у образложењу ожалбене пресуде утврђује да је неспорна чињеница да тужилац није радио од 13.11.2002.године до 30.09.2005.године, што није тачно и да је и сам тужилац навео да није спорно да је повремено радио иако је био званично пријављен. Ови наводи жалбе су чињенично тачни јер је тужилац према садржају записника са рочишта пред првостепеним судом од 24.03.2008.године навео да је радио повремено када би га неко позвао, обављао неки рад чисто ради преживљавања. Ради тога разлози о одлучним чињеницама противрече садржају записника са рочишта за главну расправу у делу који се односи на околност да ли је тужилац радио или не у периоду на који се односи његово потраживање а с обзиром на исказ тужиоца.

Ово посебно и зато што и сам првостепени суд у ожалбеној пресуди на страни три последњи став наводи овај део исказа тужиоца и потом у даљем тексту истиче да тужилац нигде није редовно обављао рад односно да није могао да заснује радни однос. При томе је без значаја да ли је тужилац могао или не да заснује радни однос, јер за случај да је по основу свога рада за период потраживања остварио зараду за ту вредност би он сразмерно смањио сопствену штету.

На тај начин ни чињенично стање није потпуно утврђено са становишта правилне примене одредбе члана 192 Закона о облигационим односима. У складу са овом правном нормом код одмеравања накнаде штете по основу изгубљене зараде мора се узети у обзир и приход који је запослени за време незаконитог престанка радног односа остварио својим радом, јер би он тада како је претходно наведено на тај начин смањио сопствену штету. Зато се за ту вредност мора умањити изгубљена зарада. Првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде није утврдио у ком периоду је тужилац радио па и ако је то на црно и који је приход из тога основа остварио. Зато се ожалбена пресуда не може испитати ни са становишта правилне примене одредбе члана 192 Закона о облигационим односима нити утврдити за сада стварна вредност накнаде штете по основу изгубљене зараде коју је тужилац претрпео због незаконитог престанка радног односа.

Поред тога првостепени суд тужиоцу досуђује накнаду штете по основу изгубљене зараде и топлог оброка. У овом делу ожалбена пресуда је заснована на погрешној примени материјалних права, јер запослени за време незаконитог престанка радног односа не ради па нема ни трошак енергије због тога па тиме ни право на додатак на исхрану. Сврха додатка за исхрану је да буде покриће за утрошену енергију запосленом у процесу рада. Ради тога пошто тужилац те трошкове није имао јер није радио нити због тога имао повећани утрошак радне енергије он нема право ни на накнаду штете по основу неоствареног додатка за исхрану. Првостепени суд није раздвојио вредности изгубљене зараде од вредности додатка за исхрану – топлог оброка што је посебан разлог због кога је ожалбена пресуда морала бити укинута.

Укинута је и одлука о камати која као споредно потраживање дели судбину главног потраживања.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку поновити доказ саслушањем тужиоца у својству странке, и утврдити у ком периоду је тужилац за време незаконитог престанка радног односа радио коју вредност је по основу таквог рада остварио, а такође ће разјаснити који износ представља вредност по основу изгубљене зараде по месецима спорног периода а која вредност представља додатак за исхрану, па ће потом када правилно и потпуно утврди чињенично стање донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 376 став 1 и члана 377 ЗПП одлучено је као у изреци овог решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић