APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

11.01.2019.

Гж1 1698/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1698/2018
11.01.2019. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Невенке Калуђеровић, председника већа, Зорице Смирчић и Зорице Вељић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против туженог Акционарског друштва за управљање јавном железничком инфраструктуром “Инфраструктуре железнице Србије” Београд, Немањина бр.6, ради исплате накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Вршцу П1.бр.165/17 од 20.02.2018. године, у седници већа одржаној дана 11.01.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Вршцу П1.бр.165/17 од 20.02.2018. године, па СЕ ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу за период од 01.09.2015. године до 31.03.2017. године исплати и то: на име накнаде за исхрану у току рада износ од 193.659,70 динара са припадајућом законском затезном каматом, а на име регреса за коришћење годишњег одмора износ од 72.489,08 динара са припадајућом законском затезном каматом, као и захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 79.220,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде до исплате.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженом на име трошкова жалбеног поступка исплати износ од 15.120,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Вршцу П1.бр.165/17 од 20.02.2018. године, ставом првим обавезан је тужени да тужиоцу исплати и то алинејом 1- накнаду за исхрану у току рада за период од 01.09.2015. године до 31.03.2017. године у укупном износу од 193.659,70 динара, а алинејом 2 -регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01.09.2015. године до 31.03.2017. године у износу од 72.489,08 динара , све у новчаним износима по месецима са затезном каматом и датумима каматног почетка као у њеном садржају; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 79.220,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде до исплате.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП-а, Апелaциони суд у Београду је оценио да је жалба туженог основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је засновао радни однос код послодавца претходника “Железнице Србије” Уговором о раду од 05.02.2003. године. Решењем Агенције за привредне регистре од 10.08.2015. године у регистар привредних субјеката уписана је статусна промена издвајање уз оснивање Привредног друштва “Железнице Србије”, Акционарско друштво Београд као друштва дељеника и привредних друштава: АД за управљање јавном железничком инфраструктуром “Инфраструктура железнице Србије”, АД за железнички превоз путника “Србија воз” и АД за железнички превоз робе “Србија Карго”, као новооснованих друштава услед статусне промене издвајања уз оснивање. Анексом број 14 уговора о раду (у ожалбеној пресуди погрешно означеног као Анекс број 4) од 28.08.2015. године, закљученим између туженог Акционарског друштва за управљање јавном железничком инфраструктуром “Инфраструктура железнице Србије”, као послодавца следбеника и тужиоца измењен је уговор о раду закључен између “Железнице Србије” а.д. као послодавца претходника и запосленог и одређени послови на које се запослени премешта почев од 01.09.2015. године. Тачком 2 назначеног анекса уговора о раду одређено је да се основна зарада запосленог утврђује као производ вредности једног радног часа од 66,46 динара нето, кефицијента посла 1,88 и просечног месечног фонда часова рада од 174 часа, увећана за порезе и доприносе, те одређено да се елементи за утврђивање радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и друга примања запосленог утврђују Колективним уговором. У утуженом периоду тужени послодавац запосленима није исплаћивао накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у линеарном износу, нити је у обрачуну зараде посебно исказивао износе исплаћене запосленима по овом основу. До закључења расправе пред првостепеним судом тужени послодавац није доставио структуру вредности једног радног сата, у коју је према Колективном уговору туженог урачуната накнада за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора. Последњи номинални износ накнаде за исхрану у току рада који је исплаћен тужиоцу мимо основне зараде, а пре ступања на снагу анекса Колективног уговора код “Железнице Србије” од 08.08.2006. године износио је 2.154,20 динара и запосленом је исплаћен у јуну 2002. године, а последњи износ регреса који је исплаћен тужиоцу мимо основне зараде 897,58 динара, а исплаћен је за фебруар 2002. године. Износи досуђени ставом првим изреке ожалбене пресуде представљају месечне износе накнаде за исхрану у току рада у висини 25% просечне месечне нето зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку републичког органа задуженог за статистику и регреса за коришћење годишњег одмора у висини просечне месечне нето зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку републичког органа задуженог за статистику, а чију је висину првостепени суд утврдио према варијанти 2 налаза и мишљења вештака по ком је обрачун утужених накнаде трошкова извршен према Колективном уговору послодавца претходника објављеном у “Службеном гласнику РС” бр.37/95 ... 7/00.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да је анексом Колективног уговора послодавца претходника из 2006. године одређено да у вредност једног радног часа је укључена и месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора, али да изменама Колективног уговора није извршена конкретизација тог права запосленог, јер се не може утврдити који износ представља накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у оквиру одређене вредности радног часа, да она није одређена у номиналном износу, па је оценио да тужени није доказао да је вршио обрачун и исплату накнаде ових трошкова запосленом. Према датим разлозима, надаље накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора мора бити одређена у истом номиналном износу за све запослене без обзира на њихову стручну спрему, радно место и коефицијент за обрачун и исплате плате, због чега је првостепени суд у недостатку конкретне регулативе прихватио обрачун утужених накнада према параметрима одређеним ранијим Колективним уговором код послодавца претходника туженог објављеним у “Службеном гласнику РС” бр.37/95 ... 7/00, исказане у варијанти 2 налаза вештака.

Доносећи ожалбену пресуду, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право.

Према правилима из члана 118 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС” бр.24/05 ... 75/14), запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то: тачка 5 - за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин; тачка 6 - за регрес за коришћење годишњег одмора. Висина трошкова из става 1 тачка 5 овог члана мора бити изражена у новцу (члан 118 став 2 истог закона).

Запослени у смислу правила из члана 104 Закона о раду има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Зарада запосленог, према правилима из члана 105 став 1 истог закона, састоји се од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца и других примања по основу радног односа у складу са општим актом и уговором о раду. Под зарадом сматрају се сва примања из радног односа осим примања из члана 14, члана 42 став 3 тачка 4 и 5, члана 118 тачка 1-4, члана 119, члана 120 тачка 1 и члана 158 овог закона (члан 105 став 3 ЗОР).

Елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка према правилима из члана 107 став 3 ЗОР утврђују се општим актом.

Колективним уговором за “Железнице Србије” а.д. (послодавца претходника) објављеним у Службеном гласнику “Железнице Србије” дана 24.03.2015. године одредбом члана 57 прописано је да је у вредност једног радног часа укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора сведена на један радни час, да је вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде утврђена пре ступања на снагу Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зараде и других сталних примања код корисника јавних средстава у нето износу од 73,84 динара, а да се у складу са чланом 5 став 1 назначеног закона вредност једног радног часа умањује за 10% и износи 66,46 динара нето.

Поштујући наведене норме накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, за разлику од других трошкова из члана 118 став 1-4 Закона о раду сматрају се зарадом, а право на њихову накнаду запослени остварује у складу са општим актом и уговором о раду. Када је у општем акту прописано да се у цени радног часа урачунава и вредност по основу регреса и додатка за исхрану у току рада, тада запослени не може посебно остваривати накнаду ових трошкова, јер је то право остварио кроз вредност обрачунатих и исплаћених часова рада. Околност да висина регреса и накнаде за исхрану у току рада није вредносно исказана, јер се не може утврдити у ком проценту учествује у вредности радног часа, овде је без утицаја. Ово зато што Закон о раду као матични закон у овој области, назначеном одредбом члана 118 тачка 5 и 6 предвиђа право запосленог на накнаду ових трошкова, али утврђивање услова, висину и начин исплате препушта аутономном регулисању путем закључења Колективног уговора као општег акта и уговора о раду. Када уговор о раду и Колективни уговор као општи акт не утврђују висину накнаде ових трошкова, већ општим актом се одређује да се они урачунавају у цену радног часа, као елемента за обрачун основне зараде, запослени не може с успехом потраживати посебну исплату новчаних износа из ових основа, јер нема одговарајућег Колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију. Ово зато што је Општи колективни уговор (“Службени гласник РС” бр.22/97 ... 31/03) престао да важи 24.09.2005. године, истеком рока од 6 месеци од дана ступања на снагу Закона о раду, у смислу правила из члана 284 став 2 тог закона, а примена Општег колективног уговора (“Службени гласник РС” бр.50/2008, 204/2008) у погледу ових права прописаних одредбом члана 32 алинеја 6 и 7 привремено је одложена у складу са Споразумом о развоју социјалног дијалога, којим је одређено да ће датум почетка његове примене бити одређен посебним анексом Општег колективног уговора, како то произилази из члана 1 и 2 Анекса број 2 општег колективног уговора (“Службени гласник РС” бр.8/2009), који у међувремену није закључен.

Из садржине наведених норми произилази да ни у посебним ни у општим прописима не постоји основ за остваривање права тужиоца на накнаду тражених трошкова за утужени период, јер нема одговарајућег колективног уговора по ком би то право могао остварити. Такво правно схватање заузео је и Уставни суд у одлуци Уж.бр.2779/2009 од 08.09.2011. године донетој по уставној жалби другог лица у сличној чињеничној и правној ситуацији.

За разлику од садашњег законског решења, накнада трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора према Закону о радним односима (“Службени гласник РС” бр.55/96 ... 43/2001) нису имали карактер зараде дефинисане одредбом члана 63 тог закона, већ других примања из члана 71 закона на које се не плаћају порези и доприноси, па висина утуженог потраживања и из ових разлога не може бити одређена применом параметара утврђених колективним уговорима послодавца претходника туженог који су били на правној снази у време важења назначеног Закона о радним односима.

С обзиром на целину изложених разлога, по правном схватању овог суда, околност да висина трошкова за исхрану у току рада, противно правилима из члана 118 став 2 закона није вредносно исказана не представља разлог с позивом на које запослени може с успехом тражити исплату ових трошкова.

У поступку жалбене контроле овај суд је имао у виду да је тужбени захтев о ком је суд одлучио, ставом првим алинеја 1 и 2 ожалбене пресуде, тужилац поднеском од 07.02.2018. године истакао као примарни тужбени захтев, а висину тог тужбеног захтева определио у висини појединачних износа обрачунатих применом правила утврђених Колективним уговором послодавца а објављених у “Службеном гласнику РС” бр.37/95 ... 7/00), а да је истим поднеском као евентуални тужбени захтев истакао захтев за исплату неисплаћене накнаде за исхрану у току рада за исти период у нижем износу од 116.195,82 динара и регреса за коришћење годишњег одмора у укупном износу од 54.366,81 динар, чију је висину определио према правилима прописаним одредбом члана 32 Општег колективног уговора (“Службени гласник РС” бр.50/2008 ... 8/2009), о ком тужбеном захтеву, према разлозима ожалбене пресуде, првостепени суд није одлучивао јер је као основан усвојио примарни тужбени захтев.

Тужилац у једној тужби може истаћи више захтева против истог туженог, који су у међусобној вези, тако да предложи да суд усвоји следеће од тих захтева, ако нађе да онај који је истакнут пре њега није основан (примарни тужбени захтев). Примарни и евентуални тужбени захтев се дакле, морају међусобно искључивати да би егзистирали у оквиру исте тужбе. Ако се примарним тужбеним захтевом тражи плаћање једне новчане суме, не може се евентуалним тужбеним захтевом истаћи тужбени захтев за плаћање једнаке или ниже новчане суме, јер је такав захтев већ садржан у примарном тужбеном захтеву. Да би био предмет посебног одлучивања, евентуални тужбени захтев се мора разликовати од примарног тужбеног захтева у квалитативном смислу, јер ако се разликује само у квантитативном смислу у погледу висине новчаног износа, тада постоји само један захтев странке о коме суд треба да одлучи без обзира на предложену формулацију тужбеног захтева.

Како је ожалбеном пресудом првостепени суд одлучио о тужбеном захтеву који гласи на већи новчани износ, у ком је дакле садржан и новчани износ који потражује из истог основа тужбеним захтевом постављеним као евентуални тужбени захтев, то је овај суд оценио да другопостављени захтев нема карактер евентуалног тужбеног захтева, због чега не мора бити предмет посебног одлучивања, да у датој ситуацији нема места примени правила парничног поступка о редоследу одлучивања о тужбеним захтевима постављеним у смислу правила из члана 191 став 2 ЗПП-а, па је преиначио ожалбену пресуду и као неоснован одбио постављени тужбени захтев.

С обзиром на исход спора и успех странака у њему, преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка и одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова које је у поступку пред првостепеним судом имао.

Тужени је успео у поступку по жалби, па је овај суд обавезао тужиоца да туженом накнади трошкове које је имао за таксу на жалбу, за које је тужени истакао захтев за накнаду трошкова поступка.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 394 тачка 4 и 165 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/11, 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Невенка Калуђеровић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић