APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

13.03.2013.

Гж1 1673/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1673/13
Дана 13.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА коју заступа адвокат АБ против туженог "ББ" кога заступа адвокат БА, ради дуга, вредност предмета спора 203.465,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 50П.бр.6953/10 од 13.11.2012. године донео је у седници већа одржаној дана 13.03.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 50П.бр.6953/10 од 13.11.2012. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи накнади трошкове поступка по жалби у износу од 6.000,00 динара.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 50П.бр.6953/10 од 13.11.2012. године у ставу један изрке усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезан тужени да тужиљи на име накнаде зараде за време породиљског одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета АА1 исплати и то:

 за месец јули 2008. године износ од 37.729,00 динара са законском затезном каматом од 06.10.2008. године до исплате;
 за месец август и септембар 2008. године износ од 75.458,00 динара са законском затезном каматом од 01.02.2008. године до исплате;
 за месец октобар 2008. године износ од 37.749,00 динара са законском затезном каматом од 14.01.2009. године до исплате;
 за месец новембар 2008. године износ од 52.529,00 динара са законском затезном каматом од 03.02.2009. године до исплате;

све у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 87.000,00 динара, у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из разлога који према њеном садржају упућују на битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну примену материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на жалбу са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 6.000,00 динара.

Испитујући правилности и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиљи тада у радном односу код туженог решењем града Београда-Градске управе, Секретаријата за социјалну и дечију заштиту број 132-758/2008-XIX-03 од 01.02.2008. године признато право на накнаду за време породиљског одсуства од 15.10.2007. године закључно са 21.01.2008. године као и за време одсуства са рада ради неге детета почев од 22.01.2008. године, закључно са 13.10.2008. године у висини од 60% од износа накнаде зараде утврђене у смислу члана 11 Закона о финансијској подршци породици са децом сходно времену проведеном на раду, да је збирним налогом Секретаријата за социјалну и дечију заштиту туженом "ББ" дозначена средства ради исплате накнаде за породиљско одсуство тужиљи и то дана 27.02.2008. године износ од 97.047,81 динар, дана 27.03.2008. године износ од 37.728,00 динара, дана 24.04.2008. године износ од 37.729,00 динара, дана 23.05.2008. године, износ од 37.729,00 динара дана 26.06.2008. године износ од 37.729,00 динара, дана 31.07.2008. године износ од 37.729,00 динара, дана 27.08.2008. године износ од 37.729,00 динара, дана 06.10.2008. године износ од 31.729,00 динара, дана 01.12.2008. године износ од 75.458,00 динара, дана 14.01.2009. године износ од 37.749,00 динара и дана 03.02.2009. године износ од 52.529,00 динара, да је тужени тужиљи последњу исплату извршио септембра 2008. године на име накнаде зараде за месец јуни 2008. године, да тужени тужиљи на име накнаде зараде за време породиљског одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета АА1 није исплатио новчане износе и то: за месец јули 2008. године износ од 37.729,00 динара са датумом доспелости 06.10.2008. године, за месец август и септембар 2008. године 75.458,00 динара, са датумом доспелости 01.12.2008. године, за месец октобар 2008. године износ од 37.749,00 динара са датумом доспелости 14.01.2009. године и за месец новембар 2008. године износ од 52.529,00 динара са датумом доспелости 03.02.2009. године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, одредбом члана 10 став 1 тачка 1 Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС“ бр.29/02 и 17/06) прописано је да накнаду зараде за време породиљског одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета остварују запослени код правних и физичких лица (запослени код послодавца) док је његовом одредбом члана 11 став 1 прописано да се накнада зараде за лица из члана 10 став 1 тачка 1 утврђује у висини просечне основне зараде запосленог за 12 месеци који претходе месецу у коме отпочиње коришћење одсуства увећане по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу у складу са Законом а највише до пет просечних месечних зарада у Републици Србији.

Поштујући ове правне норме тужиљи је решењем Града Београда-Градске управе Секретаријата за социјалну и дечију заштиту број 132-758/2008-XIX-03 од 01.02.2008. године признато право на ову накнаду зараде и то како за време породиљског одсуства од 15.10.2007. године до 21.01.2008. године тако и за време одсуства ради неге детета почев од 22.01.2008. године, закључно са 13.10.2008. године и по том основу дозначена средства на рачун туженог послодавца ради исплате тужиљи па и за месец јули, август, октобар и новембар 2008. године. Међутим тужена страна тужиљи није исплатила новчани износ из тог основа за назначени период као у ставу један изреке побијане пресуде па је дужна да то учини применом правила из члана 295 ЗОО.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

Тужена страна не спори постојање своје обавезе за исплату ових новчаних износа али неосновано истиче да је облигација престала испуњењем. Наиме, према одредби члана 321 Закона о облигационим односима ко испуни обавезу потпуно или делимично има право захтевати да му поверилац изда признаницу о свом трошку.

Дужник који је новчану обавезу исплатио преко банке или поште може захтевати да му поверилац изда признаницу само ако за то има оправдани разлог (став 1 и 2).

Тужена страна није обезбедила признаницу да је испунила облигацију и тако превалила терет чињеничне тврдње и доказа на тужиљу као повериоца. Такође из резултата изведених доказа који се заснивају на правилној примени члана 8 ЗПП следи да тужена страна није испунила облигацију ни исплатом на руке било тужиљи (то тужена страна и не тврди) било њеном супругу АА2. При томе првостепени суд основано указује да тужена страна није приложила ни евиденцију о исплатама тужиљи новчаних износа из овог основа у вредности као изреци побијане пресуде.

Навод жалбе туженог да је првостепени суд у образложењу побијане пресуде навео да је иста донета на основу исказа тужиље и њеног супруга који су очигледно заинтересовани за исход спора и да њихова сведочења не могу бити објективна односе се на оцену доказа која је правилна и заснована на одредби члана 8 ЗПП. Поред тога словом Закона о парничном поступку у садржај доказних средстава уврштен је и доказ саслушањем странака па сама околност да су оне заинтересоване за исход спора не искључује њихов валидитет. Докази се вреднују у целини и у вези једних са другим а то вреди и за исказ саслушањем странака.

Даљи навод жалбе да ако је прихваћен исказ сведока СС овлашћеног инспектора рада који је вршио контролу исплате личних доходака као јасан, логичан и уверљив зашто није цењено да је тужиља инспектору рекла да је тачно да је накнада исплаћивана њеном супругу до 15. октобра те текуће 2008. године. Када то тврди жалба туженог занемарује да треба разликовати време исплате и период за који се врши испуњење облигације из овог основа. Томе у прилог и то што на пример сведок АА2 употребљава исказ „Последњу исплату на име породиљске накнаде за моју жену исплатио 06.09.2008. године, а ја сам до 04.12. исте године радио код тебе“. У том значењу и исказ тужиље АА „Породиљско ми је исплаћивано до 05.09.2008. године по динамици по којој је туженом уплаћивано породиљско, ја мислим да је то била уплата за јуни месец 2008. године“.Из овога јасно следи да време уплате није исто што и време за које се ова накнада исплаћује.

Такође су тужиљи дозначена средства на рачун туженог за период од 15.10.2007. године до 30.11.2008. године, а што следи из потврде Секретаријата за социјалну заштиту број 1322-8/09-19-01 од 26.02.2009. године на конто туженог а по основу коришћеног одсуства ради посебне неге детета и у периоду од 15.10.2007. године до 13.10.2008. године ни у периоду од 16.10.2008. године до 16.04.2009. године па је тужени био дужан да испуни облигацију из овог основа а он није доказао да је то учинио.

У присуству претходних разлога остају без значаја су и даљи наводи жалбе туженог да тужиља није радила ни један дан, да никада није подигла ни један лични доходак, да је инспектору рада рекла да је примила личне дохотке до 15.10.2008. године и да је то суд морао да узме у обзир. Сви ови наводи жалбе као и навод да је супруга сведока (АА2) била запослена а да није радила, да то није одлука друштва и да је све једно како ће се исплаћивати лични доходак. У присуству претходних разлога остају без значаја навод жалбе да је СС1 само радник који није имао никакв разлог да каже нешто што није тачно, такође остаје без значаја јер се исти односи на оцену доказа која је како је већ наглашено правилна и на Закону заснована.

Правилно је и решење о накнади трошкова садржано у ставу два изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149, 150, 159 ЗПП.

Неоснован је захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби, јер се у одговору на жалбу понављају наводи из првостепеног поступка због чега ти трошкови нису били нужно потребни. У том смислу и тврдња из одговора да тужени не поседује нити један писани доказ да је запосленој тужиљи исплатио накнаде зараде и да је свака даља расправа безпредметна.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и 161 став 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучио је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић