APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

27.01.2017.

Гж1 1555/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1555/2015
27.01.2017. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "АА", ради исплате увећане зараде за прековремени рад ноћни рад и рад у нерадне дане те накнаде трошкова регреса и уплате доприноса, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1.бр.274/14 од 30.03.2015. године, у седници већа одржаној дана 27.01.2017. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА се као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ се пресуда Основног суда у Ваљеву П1.бр.274/14 од 30.03.2015. године у ставу првом тачка један изреке у ставу другом и у ставу трећем изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1.бр.274/14 од 30.03.2015. године обавезан је тужени да тужиоцу исплати и то: ставом првим тачком један изреке, на име неисплаћеног прековременог рада за период од 01.06.2011. године до 30.11.2012. године износ од 141.248,00 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни износ и датумом каматног почетка као у његовом садржају, ставом првим тачком два изреке на име неисплаћеног регреса за 2011, 2012. и 2013. годину новчане износе са законском затезном каматом као у њеном садржају, ставом првим тачком три изреке на име мање исплаћеног ноћног рада за период јануар и фебруар 2012. године, јануар и април 2013. године износ од по 125,00 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни износ као у његовом садржају, ставом првим тачком четири изреке на име рада у нерадне дане за јануар 2011. године и фебруар 2012. године износ од 481,00 динара са законском затезном каматом на појединачне износе као у њеном садржају; ставом другим изреке обавезан је тужени да Републичком фонду ПИО Филијала Ваљево за тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на досуђени износ зараде за прековремени рад и регрес за коришћење годишњег одмора, а ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 114.729,84 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је у ставу првом тачка један, у ставу другом и у ставу трећем изреке из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.72/11, 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења наведене првостепене пресуде у ожалбеном делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5 , 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужилац је у радном односу код туженог на пословима ваљкаџије, а у утуженом периоду остварио је часове прековременог рада за које му тужени послодавац није исплатио зараду. Висину увећане зараде за часове прековременог рада првостепени суд утврдио је вештачењем од стране вештака финансијске струке извршеним на основу евиденције туженог о присуству запосленог на раду и цене рада по сату по коме је тужени вршио исплату зараде запосленом. Досуђеним износима по основу прековременог рада нису обухваћени часови рада пуни од дужег радног времена обављени у периоду од 28.04.2012. године до 02.05.2012. године, а по одлуци директора туженог о прерасподели радног времена за назначени период.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је са позивом на правила из члана 53 Закона о раду члана 43 и 35 Правилника о раду код туженог и правила из члана 39 став 3 истог акта као основан усвојио у целости постављени тужбени захтев тужиоца за исплату увећане зараде за прековремени рад и одлучио као у ставу првом тачка један изреке ожалбене пресуде.

Доносећи одлуку садржану у ставу првом тачка један изреке ожалбене пресуде, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, а за своју одлуку дао разлоге које у битном прихвата и овај суд.

Основна обавеза послодавца је да запосленом у смислу правила из члана 16 и 104 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05, 54/09), за обављени рад исплати одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

Запослени, према правилима из члана 108 истог Закона има право на увећану зараду у висини утврђене општим актом и уговором о раду и то између осталог за прековремени рад најмање 26% од основнице. Основица за обрачун увећане зараде, према правилима из члана 108 став 4 истог Закона чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

Зарада се исплаћује у роковима утврђеним општим актом и уговором о раду најмање једанпут месечно, а најкасније до краја текућег месеца за претходни месец (члан 110 Закона о раду).

У конкретном случају тужени послодавац запосленом за обављене часове рада на дан државног празника и прековременог рада није у целости исплатио увећану зараду, чију висину је првостепени суд утврдио на основу резултата обављеног вештачења, па је правилна одлука којом је тужени обавезан да тужиоцу исплати неисплаћени део увећане зараде по овим основима.

Посебним колективним уговором за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала Србије (“Службени гласник РС” број 1/11), који се на основу Одлуке министра рада и социјалне политике објављене у (“Службеном гласнику Републике Србије” број 14/2011 од 04.марта 2011.године) примењује и на послодавце који обављају делатност грађевинарства и индустрије грађевинског материјала, а који нису учествовали у његовом закључењу, у које послодавца спада и тужени, посебно је регулисано питање обрачуна и исплате зараде и увећане зараде запосленима.

Према правилима из члана 48 овог Колективног уговора зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји се од: основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде.

Одредбом члана 58 овог колективног уговора уређено је питање зараде по основу радног учинка, а ставом 5 овог члана одређено је да се месечна основна зарада запосленог коригује процентом одређеног радног учинка.

Према одредби члана 58 став 6 истог колективног уговора, основна зарада, коригована у складу са одредбама напред наведеног става, представља основицу за утврђивање увећане зараде.

Идентична правила садржана су и Посебном колективном уговору за грађевинарство и индустрију грађевинарског материјала Србије (“Службени гласник РС” број 15/12, 21/12) који је такође био на снази у делу утуженог периода.

Општи и посебан колективни уговор, према правилима из члана 4 Закона о раду морају бити у сагласности са законом, а колективни уговор код послодавца, правилник о раду и уговор о раду морају бити у сагласности са законом, а код послодавца из члана 257 Закона о раду и са посебним колективним уговором.

Општим актом запосленом се могу дати већа права од права утврђених законом, као што је то у конкретном случају урађено правилима из члана 58 назначеног колективног уговора.

У конкретном случају вредност увећане зараде по основу прековременог рада вештак је утврдио множењем часова прековременог рада које је тужилац према евиденцији туженог имао са ценом часа по којој је вршена исплата зараде тужиоцу у утуженом периоду за редован рад и увећавао за 26%, па се неосновано жалбом туженог побија правилност ожалбене пресуде понављањем тврдње да је цена рада морала бити одређена према заради запосленог утврђеног уговором о раду. Ово зато што је уговором о раду одређена само основна зарада, без корекције са процентом одређеног радног учинка, а не основна зарада коригована процентом одређеног радног учинка, која према изричитим правилима из члана 58 став 6 назначеног Посебног колективног уговора представља основицу за утврђивање увећане зараде. На примену Колективног уговора код утврђивања основне зараде упућују и правила из члана 108 став 4 Закона о раду па је из целине изложених разлога неоснована тврдња жалбе да је налазом вештака начин обрачуна увећане зараде за прековремени рад извршен противно императивним правилима прописаним законом, јер је погрешно утврђена основица за увећане зараде по овом основу.

Неисплаћивањем зараде у року из члана 110 Закона о раду тужени је пао у доцњу са испуњењем ове обавезе па је потврђена и одлука којом је обавезан тужени да тужиоцу на износе зараде исплаћене са доцњом исплати затезну камату обрачунату налазом вештака, јер је донета правилном правила из члана 324 став 1 ЗОО.

Потврђена је и одлука о доприносима за пензијско и инвалидско осигурање јер је донета правилном применом правила из члана 2 и 51 став 1 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање и правилима из члана 9 Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

У погледу потраживања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање фонду ПИО на досуђене износе увећане зараде и регреса, жалба не нуди чињенице које доводе у сумњу чињенично стање утврђено у првостепеном поступку нити истиче околности које би указивале на битну повреду одредаба парничног поступка, па се неосновано жалбом туженог ожалбена пресуда у овом делу побија и са ових укидних разлога.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом из члана 153 и 154 ЗПП.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11, 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић