APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

16.07.2014.

Гж1 1518/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1518/2014
Дана 16.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог Дома здравља "АА", кога заступа адвокат БА, ради дуга, вредност предмета спора 366.792,48 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Младеновцу П1 бр.1371/12 од 18.12.2013. године, у седници већа одржаној дана 16.07.2014.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБАЦУЈЕ СЕ допуна жалбе садржана у поднеску тужене од 09.06.2014. године изјављена против пресуде Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Младеновцу П1 бр.1371/12 од 18.12.2013. године.

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Младеновцу П1 бр.1371/12 од 18.12.2013. године у делу става један изреке који се односи на зараду са каматом и ставу два изреке а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Младеновцу П1 бр.1371/12 од 18.12.2013. године у осталом делу става један изреке који се односи на уплату доприноса и предмет у том делу упућује Основном суду у Младеновцу на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду, Судска јединица у Младеновцу П1 бр.1371/12 од 18.12.2013. године у ставу један изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде штете због мање исплаћене зараде исплати укупан износ од 375.746,01 динара са припадајућом законском затезном каматом и то за период, новчани износ у вредности и са законском затезном каматом датом од исплате као у његовом садржају као и да напред наведене износе уплати тужиоцу и припадајуће доприносе на име социјалног осигурања код надлежног фонда све у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоцу исплати на име парничних трошкова износ од 104.000,00 динара у року од 8 дана по пријему ове пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, жалбу је изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Претходно Суд је нашао да је допуна жалбе садржана у поднеску који је насловљен као допуна поднете жалбе на назначену пресуду од 09.06.2014. године неблаговремено поднет и зато је допуну жалбе тужене одбацио . Томе у прилог то што је пуномоћник тужене стране ожалбену пресуду примио 20.01.2014. године а назначени поднесак је поднет 09.06.2014. године. Из овога следи да је жалба (допуна жалбе) садржана у овом поднеску неблаговремено употребљена па га је суд одбацио поштујући одредбу члана 387 став 1 тачка 1 ЗПП. Ово са разлога што се ради о неблаговременом поднеску који садржи допуну жалбе. Жалба је неблаговремена ако је изјављена по протеку рока за жалбу. Према одредби члана 367 став 1 ЗПП рок за жалбу је петнаест дана од дана достављања пресуде а да је назначени поднесак поднет 06.06.2014. године који датум је насловљен на његовом садржају а Апелационом суду достављен 09.06.2014. године непосредно.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП ("Службени гласник РС” бр.72/2011, 49/13-УС и 74/13-УС и 55/14) Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других повреда одредаба парничног поступка на које жалба неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалебене пресуде следи да је тужилац председник Синдикалне организације Дома здравља “АА” са седиштем у Гроцкој овде туженог, да је та синдикална организација уписана у Регистар синдикалних организација Министарства рада и социјалне политике под редним бројем 110-00-77/91-02 од 30.04.1991. године под редним бројем 1362, да је тужилац вршио дужност председника назначене синдикалне организације Дома здравља "АА" овде туженог и у периоду од семптембра 2009. године закључно са месецом фебруаром 2012. године, да тужиоцу није исплаћена накнада у вредности и за период као у садржају изреке ожалбене пресуде (став један).

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле. Наиме, према одредби члана 211 Закона о раду (“Службени гласник РС” 24/05 ... ) овлашћени представник има право на плаћено одсуство ради обављања синдикалне функције у складу са колективним уговором или споразуму послодавца и синдиката сразмерно броју чланова синдиката.

Даље је одредбом члана 85 Колективног уговора код послодавца из 2000. године прописано је да је директор дужан да за рад синдиката осигура услове и поред осталог за време трајања мандата председнику и члановима синдиката обезбеди накнаду за синдикални рад у висини највишег коефицијента према овом уговору сразмерно уговореном времену.

Ради тога о поштујући одредбу члана 131 Посебног колективног уговора која прописује да је послодавац дужан да увећану месечну плату у висини три основице које су утврђене за обрачун и исплату плата запослених у здравству исплаћује председнику репрезентативног синдиката правилан је закључак из ожалбене пресуде да постоји обавеза туженог да тужиоцу исплати новчане износе као у изреци пресуде и применом правила из одредбе члана 295 ЗОО.

Супротно наводима жалбе туженог нема основа за њену тврдњу да не постоји законска обавеза туженог да исплаћује тужиоцу накнаду за рад у синдикалној организацији и с тим у вези позивање на Закон о раду и на Посебни колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија. Када то тврди жалба занемарује и одредбу члана 131 став 1 тачка 1 назначеног Посебног колективног уговора (“Службени гласник РС” бр. 36/2010) којом је утврђено да је послодавац дужан да увећа месечну плату у висини три основице утврђене за обрачун исплате плате запосленима у здравству и то председнику односно поверенику репрезантативног синдиката здравствене установе. Тужена страна не спори да је тужилац председник назначеног репрезантативног синдиката код тужене нити прилаже доказе с тим у вези а нема основа за његову тврдњу да не постоји обавеза исплате назначене накнаде.

Тачно је да је решењем број 1426 од 29.08.2008 године тужиоцу укинута месечна накнада зараде за обављање функције председника синдиката (решењем туженог број 218 од 27.062007.године одређено да тужиоцу припада накнада зараде за обављене функције председника синдиката запослених у здравству у висини од 40 % просечне зараде за послених у ванпривреди Републике Србије) и да ово решење ступа на снагу даном доношђења, али је то без значаја. Ово зато што није донета негативна одлука, а тужилац није могао бити лишен законског права на накнаду како то правилно закљуује првостепени суд.

Навод жалбе да тужени није у обавези да врши исплату назначеног износа са разлога што би се радило о ненаменском трошењу средстава правно је без значаја са изнетих разлога.

Међутим ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу става један изреке који се односи на уплату доприноса. Наиме овде се користи исказ:" доприносе на име социјалног осигурања да се уплате код надлежног ПИО фонда". Тај исказ појмовно обухвата различите врсте доприноса, (доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, доприносе за здравствено осигурање и доприносе за осигурање за случај незапослености) применом члана 2 и 3. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, а само се доприноси за пензијско и инвалидско осигурање уплаћују назначеном Фонду. Ради тога ожалбена пресуда је укинута у овом делу. Међутим та околност није утицала на правилност и законитост решења о накнади трошкова парничног поступка јер је иста заснована на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП жалба у том делу нема разлога.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку у делу у коме је укинута побијана пресуда разјаснити о којој се врсти доприноса ради па када зато буду испуњени услови донеће правилну и на закону засновану одлуку у том делу.

Са изложеног а на основу одредбе члана 390, 392 и члана 387 став 1 тачка 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић