APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

8.06.2011.

Гж1 1499/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1499/10
Дана 08.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене "ББ", чији је пуномоћник БА, адвокат и умешача на страни туженог ВВ, чији је пуномоћник дипломирани правник градског одбора Синдиката образовање Београд ВА, ради поништаја одлука, одлучујући о изјављеним жалбама туженог и умешача на страни тужене против пресуде Другог општинског суда у Београду П1.бр.311/04 од 06.11.2006.године, исправљене решењем тог суда П1.бр.311/04 од 26.01.2009.године, у седници већа одржаној дана 08.06.2011.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе туженог и умешача на страни тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П1.бр.311/04 од 06.11.2006.године, исправљена решењем тог суда П1.бр.311/04 од 26.01.2009.године у ставу првом, другом, четвртом и петом изреке.

УКИДА СЕ пресуда пресуда Другог општинског суда у Београду П1.бр.311/04 од 06.11.2006.године, исправљена решењем тог суда П1.бр.311/04 од 26.01.2009.године у ставу трећем изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П1.бр.311/04 од 06.11.2006.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и поништене одлуке Стамбене комисије тужене број 187 од 25.03.2004.године и одлука Школског одбора број 272/2 од 12.05.2004.године, као незаконите. Ставом другим изреке обавезана је тужена да извршио поновну расподелу предметног стана солидарности, док је ставом трећим одбијен као неоснован приговор застарелости. Ставом четвртим изреке обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 67.800,00 динара, док је ставом петим изреке одбијен као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова поступка у износу од 37.100,00 динара.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили тужена због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права као и умешач на страни тужене из свих законских разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да су жалбе делимично основане.

У проведеном првостепеном поступку, у односу на потврђујући део изреке, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни она из тачке 12, на коју се указује наводима из жалбе будући да ожалбена пресуда садржи довољне, јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да су тужиља и умешач на страни тужене биле учесници конкурса за доделу стана солидарности, да је на основу оспорених одлука умешачу на страни тужене ВВ додељен предметни стан солидарности који се налази на локацији аа, по структури двособан на другом спрату пројектоване површине 60,55м2, у складу са Правилником о стамбеним односима тужене, а по основу одлуке Стамбене комисије тужене број 187 од 25.03.2004.године. Тужиља је на наведену одлуку изјавила приговор дана 08.04.2004.године, који је одлуком председника школског одбора тужене број 272/2 од 12.05.2004.године одбијен. Неспорно је да је тужена применила одредбе Правилника о стамбеним односима туженог број 22 од 19.01.2004.године који је усвојен на седници школског одбора 14.01.2004.године.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље основан, због чега је поништио као незаконите одлуке тужене о додели стана, закључујући да је тужена била у обавези да примени Уредбу у решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица, што неспорно није учинила. Ценећи истакнути приговор благовремености поднете тужбе првостепени суд је закључио да је исти неоснован обзиром да је тужиља тужбу поднела суду препоручено пошиљком дана 08.05.2004.године, а да је другостепену коначну одлуку примила дана 12.05.2004.године, у складу са правном поуком у коначној одлуци председника школског одбора тужене.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на путпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Наиме, супротно наводима жалбе тужене и умешача на страни тужене правилно је првостепени суд закључио да су оспорене одлуке Стамбене комисије број 187 од 25.03.2004.године и одлука школског одбора број 272/2 од 12.05.2004.године незаконите. Ово из разлога што је тужена била у обавези да примени одредбе Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних и запослених лица која се примењује код корисника средстава у државној својини, а што је у конкретном случају школа. На ово упућују и одредбе чланова 61 и 62 прелазних и завршних одредаба ове Уредбе. Тако одредба члана 61 Уредбе прописује да се поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту наставиће се по одредбама ове Уредбе уколико до дана ступања на снагу ове Уредбе није донета првостепена одлука, док је одредбом члана 62 прописано да даном ступања на снагу ове Уредбе престају да веже сви прописи и општи акти по којима су решаване стамбене потребе код корисника средстава у државној својини. Дакле, у конкретном случају тужена је била у обавези да примени наведену Уредбу, како то правилно закључује и првостепени суд, а што неспорно није учинила, како то произлази из оспорених аката и неспорних навода странака. Ово зато што је Уредба ступила на снагу 2002.године, а оспорене одлуке су донете 2004.године. При наведеном тачно је да се у конкретном случају ради о стану солидарности, а на шта се указује наводима жалбе туженог и умешача на страни тужене, односно да је исти изграђен средствима солидарности, а не из средстава буџета Републике Србије. Међутим, жалбе занемарују одредбу члана 61 Уредбе која децидно прописује да ће се на кориснике државних средстава применити наведена Уредба у поступку за решавање стамбених потреба у ситуацији када до дана ступања на снагу ове Уредбе, што неспорно није учињено, није донета првостепена одлука. Зато су без утицаја и наводи из жалбе умешача на страни тужене да је првостепени суд погрешно применио материјално право, односно Уредбу о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица а корисника средстава у државној својини.

Такође је правилно првостепени суд закључио да је тужба тужиље поднета у благовременом року, имајући у виду да је тужба поднета дана 08.05.2004.године, да је одлука о додели стана солидарности стамбене комисије број 187 од 25.03.2004.године објављена дана 26.03.2004.године, а тужиља је приговор изјавила у року од 15 дана од дана објављивања (приговор је изјављен 08.04.2004.године. Исто тако тужбом од 08.05.2004.године тужиља је тражила поништај одлуке стамбене комисије број 187 од 25.03.2004.године. За то је без значаја што је тужени одлучио о приговору дана 12.05.2005.године, дакле након истека рока, која одлука је неспорно тужиљи достављена дана 12.05.2005.године, што је неспорно, а потом и у поднеску тужиље од 29.09.2006.године у току поступка.

У време подношења тужбе иста је била неуредна јер тужбеним захтевом није била обухваћена одлука број 272/2 од 12.05.2004.године. Та одлука школског одбора је обухваћена захтевом на рочишту од 06.07.2004.године. Међутим, у овој ситуацији се рок тужбе рачуна од подношења суду - од 08.05.2004.године сагласно одредби чл.103 ст.3 ЗПП – ситуација када поднесак буде достављен у року за исправљање. Овде тај налог суд није дао, али је тужиља то сама учинила. Изложено и зато што је реч о симбиотичким актима.

Наведеном одлуком председника Школског одбора број 272/2 од 12.05.2004.године у правној поуци је наведено да се против одлуке може тражити заштита пред надлежним судом у наредном року од 15 дана по протеку 15 дана од дана подношења приговора. То је погрешна правна поука у другостепеној одлуци тужено. Код изложеног тужба је поднета благовремено, будући да је задњи дан рока био 08.05.2004.године, када је и поднета тужба суду. Осим тога, како то правилно закључује и првостепени суд погрешна правна поука не може да штети тужиоцу, јер када због погрешног упутства правни лек није изјављен у законском року треба узети да је правни лек благовремено изјављен уколико је изјављен у року означеном у упутству о правном леку.

Међутим, у односу на одлуку из става трећег изреке ожалбена пресуда је морала бити укинута будући да је првостепени суд у том делу одбио приговор застарелости као неоснован, иако је у питању истакнути приговор неблаговремености поднете тужбе. Поред тога суд изреком не одлучује ни о приговору застарелости ни благовремености поднете тужбе, већ за случај неблаговремености тужбе исту одбацује, а када је потраживање застарело изгубљено је право на захтев, па је тада исти неоснован.

Имајући у виду напред наведено Апелациони суд је применом одредбе члана 375 ЗПП одлучио као у изреци и потврдио првостепену одлуку, потврђујући и одлуку о трошковима парничног поступка која је донета правилном применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија,
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић