APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

28.04.2017.

Гж1 1467/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1467/17
Дана 28.04.2017. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Зорице Смирчић и Невенке Калуђеровић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник АБ1, ради утврђења и исплате зараде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Трећег основног суда у Београду П1.бр.1132/16 од 12.01.2017.године, у седници већа одржаној дана 28.04.2017.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег основног суда у Београду П1.бр.1132/16 од 12.01.2017.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Београду П1.бр.1132/16 од 12.01.2017.године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђена је ништавост става другог члана 3 Споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада бр.2400/1 од 24.12.2009.године, закљученог између странака. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име неисплаћене зараде за период од јула 2009.године до децембра 2009.године исплати укупан износ од 112.603,16 динара са затезном каматом на појединачне месечне износе почев од датума доспелости до исплате, како је наведено у садржају тог става. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 88.500,00 динара. Ставом четвртим изреке одбијен је захтев туженог да се обавеже тужилац да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 88.500,00 динара.

Против првостепене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у целости, због свих законом прописаних разлога, са предлогом као у жалби.

Тужилац није поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 став 3 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/11... 55/14), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд оценио је да је:

- жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку на које Апелациони суд, као другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом туженог .

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде, тужилац је био у радном односу код туженог на пословима метало-глодача, а решењем о отказу уговора о раду од 24.12.2009.године тужиоцу је престао радни однос са даном 25.12.2009.године због престанка потребе за обављањем послова од стране запосленог. Пре престанка радног односа тужиоцу, парничне странке закључиле су Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада број 2400/1 од 24.12.2009.годин. Чланом 3 став 1 Споразума утврђено је да је запослени сагласан да му послодавац изврши исплату потраживања на име заосталих зарада са припадајућим порезом и доприносима до дана престанка радног односа, на основу обрачуна финансијске службе. Исплата потраживања запосленог, према правилима из члана 3 став 2 Споразума извршиће се истовремено са исплатом зараде запосленима који остају на раду код туженог. Првостепени суд је утврдио да тужени послодавац ни једном од запослених који су остали на раду код туженог, као ни запосленима којима је престао радни однос и који су са туженим потписали Споразум о међусобном регулисању права и обавеза по основу рада није исплатио изостале зараде за период јул – децембар 2009.године. У периоду од 01.07.2009.године до 20.08.2009.године и од 20.10.2009.године до 05.11.2009.године, запослени код туженог били су у законитом генералном штрајку. Висину неисплаћених зарада за утужени период првостепени суд утврдио је из дописа финансијске службе туженог датог у две варијанте са умањењем и без умањења зараде за дане штрајка, из ког произилази да укупан износ неисплаћене зараде тужиоца са умањењем зараде за дане штрајка износи 112.603,16 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца за утврђење ништавости става другог члана 3 Споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада од 24.12.2009.године основан јер је противан члану 186 Закона о раду који је императивне природе, а тиме и противан принудним прописима у смислу члана 103 Закона о облигационим односима, што га чини ништавим. Првостепени суд је одлучујући о основаности тужбеног захтева за исплату зараде за утужени период оценио да је исти основан зато што је Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада од 24.12.2009.године у ставу другом члан 3 ништав, па тужиоцу припада неисплаћена зарада за период потраживања.

Доносећи наведену пресуду првостeпени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, за своју одлуку дао разлоге које прихвата и овај суд, као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према општим правилима о неважности уговора из члана 103 Закона о облигационим односима уговор који је противан принудним прописима и јавном поретку или добрим обичајима ништав је. На ништавост, суд према правилима из члана 109 истог закона пази по службеној дужности, а право на истицање ништавости према правилима из члана 110 истог закона не гаси се.

Према одредби члана 186 Закона о раду (Службени гласник РС број 24/05...54/09) послодавац је дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зарада и друга примања које је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду. Исплату обавезе из става овог члана послодавац је дужан да изврши најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа.

Из садржине наведених норми произилази да је одредба члана 186 Закона о раду императивног карактера и рок испуњења обавезе послодавца на исплату неисплаћене зараде у случају престанка радног односа не може бити предмет споразумевања између послодавца и запосленог. Право на исплату неисплаћене зараде до дана престанка радног односа укључује у себи право запосленог да потражује неисплаћену зараду од послодавца, а запослени се не може одрећи ни овог свог овлашћења. Рок који је предвиђен чланом 186 Закона о раду не може се мењати на штету запосленог, јер неповољнији рок не може бити предмет уговора и споразума што само по себи произилази из наведене законске одредбе те стога ни тужба којом се тражи исплата ових потраживања не може бити преурањена јер постојање споразума и уговора треба третирати као признање дуга које постоји и траје. Из наведеног произилази да послодавац и запослени на основу своје слободне и сагласно изражене воље не могу одложити испуњење обавезе исплате зараде до исплате зараде осталим запосленима за исти период те тако одређена аутономна норма не може одредити време испуњења обавеза с обзиром на то да је иста прописана Законом о раду. Ово из разлога што је смисао и циљ одредбе члана 186 Закона о раду да запослени може остварити своја права по основу рада и тражити њихову заштиту, без отежавања коришћења законских могућности од стране послодавца па је правилан закључак првостепеног суда да је одредба члана члан 3 став 2 Споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада ништава јер је противна принудним прописима.

Овакво правно схватање изражено је у одлуци Уставног суда Уж.бр. 4222/2012, донетој по уставној жалби другог лица у истоветној чињеничној и правној ситуацији.

Према правилима из члана 104 став 1 Закона о раду запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и Уговором о раду. Зараде се према правилима из члана 110 истог закона исплаћује месечно најкасније до краја текућег месеца за претходни месец.

Законити штрајк према правилима из члана 61 Устава представља основно социјално право, па учешћем у штрајку организованом под условима утврђеним Законом о штрајку („Службени лист СРЈ“, бр. 29/96,), („Службени гласник РС“, бр. 101/2005, 103/2012), запослени, према правилима из члана 14 став 2 тог закона остварује основна права из радног односа осим права на зараду.

У конкретном случају запослени код туженог послодавца донели су одлуке о генералном штрајку, на основу којих је спроведен законити штрајк у периоду од 1.07.2009. до 20.08.2009.године и од 20.10.2009. до 5.11.2009. године, па тужиоцу за дане у којима због учешћа у штрајку није обављао рад не припада зарада, због чега је овај суд потврдио одлуку садржану у ставу другом изреке ожалбене пресуде.

Потврђена је и одлука у погледу споредног тражења, затезне камате на досуђене износе неисплаћене зараде, јер је донета правилном применом правила из члана 277 и 324 став 1 Закона о облигационим односима у вези одредбе члана 110 Закона о раду.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка донета на основу члана 153 и 154 Закона о парничном поступку сходно успеху странака у поступку, а висина трошкова правилно одмерена применом Адвокатске и Таксене тарифе важеће у време пресуђења.

Са изложених разлога, применом одредбе члана 390 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић