APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

1.09.2016.

Гж1 1452/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1452/16
1.9.2016. године
БЕОГРАД

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Радомира Кокотовића, председника већа, Александра Ивановића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, против туженог ЈП "АА", ради накнаде штете због разлике у коефицијенту, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Основног суда у Лазаревцу П1.бр.904/2014 од 10.3.2016 године, у седници већа одржаној 1.9.2016. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.904/2014 од 10.3.2016 године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лазаревцу П1.бр.904/2014 од 10.3.2016 године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због мање исплаћене зараде за исти рад, разлике у коефицијенту између коефицијента 2.134, до коефицијента 2,216, за 0,084, за период од 20.5.2011.године, до 20.5.2014. године, исплати износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од доспелости, до исплате, као неоснован. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да на име трошкова парничног поступка плати туженом износ од 2.950,00 динара.

Против наведене пресуде, жалбу је благовремено изјавио тужилац, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку („ Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца основана.

Према чињеничном стању, утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је запослен код туженог на неодређено време, на пословима техничара за узорковање угља, са уговореним коефицијентом посла 2,134, а за исте послове, у истом делу предузећа, тужени је са другим радницима и то АА1 и АА2 уговорио већи коефицијент ( 2,216 ). Одлуком о коефицијенту послова за послове техничара за узорковање угља предвиђен је коефицијент зараде 2,084. Тужиочев коефицијент за исплату зараде је већи од основног коефицијента за то радно место, а мањи од коефицијента запослених АА1 и АА2, које раде на истом радном месту, али у другим сменама у односу на тужиоца. Ове запослене остварују већи коефицијент посла од тужиоца имајући у виду вредновање њиховог посла, квалитет рада, однос према послу, поштовање радне дисциплине, поузданост и слично. Из исказа директора туженог АА3 следи да запослене АА1 и АА2 ове послове обављају квалитетније од тужиоца, услед чега је захваљујући њиховом раду подигнут ниво посла на овом радном месту.

Како је тужилац у утуженом периоду за исте послове остваривао зараду по мањем коефицијенту, у односу на друге запослене у истој ситуацији, а тужени је доказао да је за прављење назначене разлике имао оправдани циљ, квалитетнији однос према раду запослених АА1 и АА2 у односу на тужиоца, што је потврђено и извештајима тужене од 2.9.2015. године и 6.4.2011. године, који садрже образложене предлоге, односно сагласност управника и директора за повећање коефицијента овим лицима, првостепени суд је закључио да тужилац нема право на исплату разлике зараде, коју потражује у овој парници, а с обзиром да тужилац није доказао да је постојала разлика у личним коефицијентима, а следствено томе и у висини разлике зараде исплаћене тужиоцу за утужени период. Стога је одлучио као у ставу првом изреке.

Међутим, овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити, јер је ожалбена пресуда заснована на погрешној примени материјалног права, услед које је чињенично стање остало непотпуно утврђено на околности од правног значаја за одлуку у овој правној ствари.

Према одредби члана 104 став 2 Закона о раду, запосленима се гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца.

Према одредби члана 6 Закона о забрани дискриминације („ Службени гласник РС“ бр.22/2009), непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог, односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај, а према одредби члана 7 истог закона, посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог, односно њиховог личног својства, ставља у неповољнији положај актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Одредбом члана 16 став 1 истог закона, прописано је да је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености, а према ставу 3 истог члана, не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана, као и предузимање мера заштите према појединим категоријама лица из става 2 овог члана ( жене, труднице, породиље, родитељи, малолетници, особе са инвалидитетом и други ).

Поштујући наведене правне норме, код чињенице да је у утуженом периоду тужилац, распоређен на послове техничара за узорковање угља, остваривао мању зараду, обрачунату према коефицијенту који је нижи у односу на коефицијент посла, по коме је вршен обрачун зараде за запослене који су обављали исте послове на том радном месту, у поступку доношења ожалбене пресуде је било нужно разјаснити да ли је за прављење разлике постојао разумно оправдани разлог.

Првостепени суд правилно утврђује да је у односу на запослене АА1 и АА2постојао извештај непосредних руководилаца за повећање коефицијента посла, али је пропустио да разјасни правни основ разликовања у односу на тужиоца, односно на основу којих правила, садржаних у општим актима туженог је извршено вредновање квалитета рада и уопште радног учинка у односу на тужиоца и ове запослене, које раде на истом радном месту,а имају већи коефицијент посла. На ово тужилац основано указује у жалби.

Терет доказивања те чињенице је, супротно закључку првостепеног суда, био на туженом, у смислу одредбе члана 231 Закона о парничном поступку, а код чињенице да се ради о различитим коефицијентима посла за исто радно место, очигледно је да је постојала разлика у обрачуну и исплати зараде.

Стога се у жалби тужиоца основано указује на непотпуно утврђено чињенично стање, првенствено са становишта описа послова истог радног места, метода њиховог обављања, због чега се за сада не може ценити да ли је радњама туженог повређено право тужиоца на једнаку зараду за рад исте вредности, у смислу одредбе члана 104 став 2 Закона о раду.

Закон о раду и Закон о забрани дискриминације, изричито забрањују како непосредну, тако и посредну дискриминацију, која укључује и дискриминацију у току рада. У том смислу, за прављење разлике или довођење запосленог или групе запослених у истој ситуацији у неповољнији положај у односу на друге запослене, у конкретном случају у погледу коефицијента за обрачун зараде за рад једнаке вредности, морао је да постоји разумно оправдани разлог.

Како првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде, услед погрешне примене материјалног права, није у потпуности разјаснио да ли је за прављење конкретне разлике постојао правни основ, који не подлеже санкцији у смислу одредбе члана 18-20 Закона о раду и члана 6, 7, 16 став 1 и 3 Закона о забрани дискриминације, ожалбена пресуда је морала бити укинута у ставу првом изреке, како за износ главног дуга, тако и у погледу одлуке о камати, јер одлука о камати, као споредно потраживање, прати правну судбину главног дуга.

Укинуто је решење о трошковима парничног поступка, јер одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога, првостепени суд ће у поновном поступку поступити по примедбама које су садржане у овом решењу. Употпуниће чињенично стање, тако што ће разјаснити елементе за обрачун зараде, садржане у општим актима и уговорима о раду тужиоца и упоредних радника АА1 и АА2, опис послова ових лица, у правном оквиру, садржаном у овим нормативним актима и начин на који су их ова лица фактички обављала, па да ли у том смислу постоји разлика у квалитету рада и односу према радним обавезама, која је оправдавала прављење ове разлике. Утврдиће и елементе за вредновање радног учинка и услове за увећање коефицијента посла запосленима по том основу, уколико је тај услов прописан као претпоставка за додељивање већег коефицијента посла одређеним радницима, у односу на друге, да ли их је тужилац остварио или не. Када разјасни ове околности, првостепени суд ће поново ценити да ли је на страни туженог постојао разумно прихватљив разлог за ово разликовање или не и да ли је у односу на тужиоца дошло до повреде начела једнакости. Након тога ће правилном применом материјалног права донети нову и на закону засновану одлуку у овој парници.

Из изнетих разлога, овај суд је применом одредбе члана 392 став 2 Закона о парничном поступку (“ Службени гласник РС” бр.72/11), одлучио као у изреци.

Председник већа-судија
Радомир Кокотовић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић